Milan Dabović: Poema vatre (Disovo proleće za srednjoškolce 2011 – drugo mesto)

Filed under: Disovo proleće 2011,nagrađeni radovi,region |

Gore iznad vremena
na pasnjacima od vode
od kremena odvojena
polako umire ptica,
a tako lici na zvezdu,
u njoj stotine lica,
zive i umiru,
umiru i zive,
u okovima slobode
i ljudi
sto poput magle
guse vatru kojoj se dive
i cekaju da ih pepeo ponovo zatrpa,

A ubijajuci nju ubijaju sebe,
daleko od zemlje zivot se radja,
noktima mrtvu koru grebe
da ugleda svetlost sto pod njom se krije
da popije rosu,
srebrnu suzu onog sto ga stvori,
a ostavi cvet da od zedji umre,
da mirisom svojim ne obasja sume,

Sume sto rastu tamo u sred mraka
il’ mrak njima kroz korenje tece
upijen iz zemlje gde lezi telo vatre,
prah na sebe sto vise ne lici,
a rec k’o opelo u daljine bezi,
kao slepi putnik u nekoj tudjoj prici.

Leleci njeni prate ga u stopu,
kao psi kroz visoke trave jure
za plenom, vidno uplasenim,
al’ sta bude kad’ promene se strane,
kada vatre ustuknu pred stenom,
kad’ lovine pocnu da se brane.

Sta bude kad more podivlja,
svojim besom kad’ pocne da se hrani,
zeli se podici al dalje mu ne da
oko oaze nepregledna pustinja,
kavez sto oko njega skova senka bleda
recima slobode od uzarenog gvozdja.

Recima slobode od uzarenog gvozdja
ratovi se vode za krv sto se hladi,
ratovi se vode jer se sklopi savez.
A sloboda ljudstvom zaprljana
sama sebi granice postavlja
sto ih moze preci samo usnio putnik
koji umesto koraka za sobom ostavlja reci
sto u sebi nose vatru laznog sunca
da nad njima ko ptica zloslutnik
govori, a oni kazu bunca.

Iz hladne stene izlije se plamen,
unisti tamu za sebe sto sagradi stena,
i kad’ vreme za sve druge stane,
a oni cekaju kraj vecnosti da dodje
taj plamen mu stvori nove dane
i tek sada pokaza svu snagu
ta lavina reci sto s’ plamenom se dize,
sto pred sobom sve prepreke nosi,
ide gore, stremi prema nebu
uprkos vremenu i toj hladnoj rosi
nastavlja da zivi.

Uprkos onima sto htese da je gase
jer plasise se u njoj da sagore,
ne znajuc’ da vecnost plamen njen pruza,
nastavise zbog trna da se bore
protiv vatre u laticama ruza.

Ali oni k’o da su od dima
nestaju na rubu vremena
i njihov lik poput odjeka
jedva se cuje,
na kraju utihne
i vise ih nema,
kao da nikad’ ih ni bilo nije,
njihove senke umiru sa njima,
a ona nastavlja da zivi.

A sa druge strane utehe,
tamo gde rastu lazi u grehu ogrezle,
tu se kriju prave istine,
u korenju tih istih lazi,
a sta laz od istine deli,
ko tu razliku pravi,
mozda smo svi mi laz,

Rec izmedju Vatre i Vode,
iz Vatre nastala,
u Vatri rodjena,
o Vodi mastala
al je nije probala,
ka Vodi krenula,
al je zastala
jer se setila
da Vatri pripada.
Vatru je ljubila,
Vatra je ubila,
od Vatre umrla,
u Vatre nestala,
iz Vatre nebu otisla,
s’ neba se Vatri vratila,
k’o Vatra ozivela
iz sopstvenog pepela.

Vatru je volela,
Vatra je proklela,
Vatra opekla,
Vatra izlecila,
jednom je i ona Vatra bila,
jednu je istinu ta Vatra sakrila
da l’ Vatra gori u vecnosti,
tiho se gasi, pepeo postaje,
il mozda vecnost gori u Vatri,
na kraju vecnosti da l’ Vatra ostaje?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*