Milan D. Vorkapić: EL KOMANDANTE I EKIPA (Nagrada “Andra Gavrilović 2011” za pripovetku)

Filed under: Andra Gavrilović 2011,nagrađeni radovi,region |

Jutros dok smo protestovali za trideset i šest neisplaćenih ličnih dohodaka, sreo sam Radisava. U njegovoj firmi podelili otkaze pa nam se solidarno pridužili. Kao, postići ćemo nešto ovom galamom. Dobro mi Radisav reče da ne bi trebali pušiti, jer može lako planuti prazna slama koju danima mlatimo. Nas dvojica smo se retko susretali i uvek u nekoj žurbi. Samo onako u prolazu: „Zdravo“ – „Zdravo“ – „Kako je?“ i tako smo slagali godine.

A sad sedimo na prljavim paletama, pušimo i imamo vremena za odgađane razgovore. Prisjećamo se našega sela i zajedničkog djetinjstva, zajedničkih drugara, zajedničkih uspjeha i neuspjeha. O ovim današnjim zajedničkim mukama ne razgovaramo. Pričamo o Marijinoj udaji.

– Sve nas pozvala, celu Ekipu. Došao je i Petar iz Norveške, pa će i on svratiti.

– Petar? – iznenadih se. – Petar Prvi smo ga zvali, zar ne?

– Nisam ga video … ne pamtim … Možda dvanaest, trinaest godina …

– Da, da – dodah zamišljeno. – A njemu, čujem, ide dobro. Snašao se?

– Eh, snašao se – uzdahnu Radisav. – Kao da meni ne bi išlo da sam tamo? Sve je organizovano, dovoljno je da hoćeš raditi i pošteno živeti.

Pušimo i ćutimo. Drugarice radnice mašu nekim transparentima, sve se ustalasalo, jer se pojavio jedan s kamerom i mikrofonom. Radisav se zagleda u vrh cigarete pa kao da govori u mikrofon poče kroz uzdah:

– A znaš li ti da smo mi zadnja generacija dece koja se igrala? – kratko poćuta pa nastavi govoriti cigareti:

– Posle dođe rat, pa beda i sankcije, pa video igrice i kompjuteri … Gledam danas te sedmake i osmake … Njima je igra pivo i marihuana. Za promenu se bodu noževima i razbijaju kioske. A sećaš li se šta smo mi sve izmišljagš i kako smo vitlali po ceo dan? Sećaš li se naše Ekipe?

* * *

Čim bi završila školska godina, kod bake je stizao iz Grada Željko samozvani El Komandante, a za par dana bi stizao moj rođak Marko zvani Vojvoda. Time bi Ekipa bila kompletirana. Tako je bilo i te 1991. Jedva smo ih dočekali, jer se nismo videli od zimskog raspusta kad je Željko sebe krstio u El Komandantea. On je inače bio krupniji i jači od svih, a sad se još više protegao, počele se nazirati paperjaste dlačice ispod nosa, glas mu od zimus dobio neku promuklost. A sad doneo i maskirnu beretku sa nekim grbom. Bio je i najstariji. I Vojvoda je išao u osmi, ali je bio mlađi od El Komandantea skoro deset meseci. A El Komandante doneo beretku koju smo samo gledali na televiziji. Tako je bio nedostižan.

Njih dvojica su bili glavni; em su najstariji, em su iz Grada. Oni su određivali igre i birali učesnike. Njihova se bespogovorno slušala. Vojnički.

Hac ostalih sedmoro smo bili zadovoljni ulogama, srećni što nas izaberu u svoju ekipu. A igre su bile repriza njihovih gradskih igara, isječci ratnih filmova, oživotvorenje njihovih izmišljotina, grubo osakaćene našim skromnim mogućnostima.

Ta 91. je bila posebna. I kao da smo predosećali da je i poslednja. Spektakularnosti je pridonio i vanredni događaj: Vojvodin ćale donio novu vazdušnu pušku. Senzacija! Vojvoda se nije ni pozdravio sa bakom i dekom, no odmah zajedno sa mnom dojurio kod bunara. Pa ni sa nama se nije pozdravio no samo u hipu izbacio:

– Vidi je!

Išla je od ruke do ruke, udivljeno smo je promatrali. Prava puška. Duki je i omirisao. Do sada smo se igrali nekim plastičnim pištoljima, vodovodnim cevima prikucanim za parče daske, a vidi ti ovo. Puška. Kundak se sjaji, cev crna sa pretećim otvorom. Uze je i El Komndante, stručno pogleda pa nanišani u vrh trešnje.

– Daj mi jedan metak da vidim kako nosi – obrati se Vojvodi spustivši cev.

– Nemam … – uzmuca se Vojvoda. – Ćale mi ne da, plaši se da koga ne povredim.

El Komandante prezirivo pljunu, podiže jednom rukom pušku u vazduh i na prazno okinu:

– Nema veze. Biti će dobra za jednu novu ratnu igru. Može? – okrenu se prema nama.

– Može!!! – željno zagrajasmo.

U tren nas izdeliše na krvoločne neprijatelje i patriote. Ja, Petar Prvi, Marija i Radisav smo pripali u El Komandanteovu grupu. Duki, Saša i Kaća su bili pod Vojvodinom komandom. Ratni zadatak: naša grupa mora obraniti napuštenu kuću pokojne babe Mipe. Zadatak neprijatelja: osvojiti kuću pokojne babe Mire bez obzira na žrtve, jer se radi o izuzetno važnoj strateškoj tački. Početak akcije: odmah posle ručka. Završetak akcije: do večere. Taktika: dozvoljena upotreba celokupnog raspoloživog oružja uključujući bombe od blata. Sva ratna lukavstva dozvoljena. Postupak sa ratnim zarobljenicima: predati vojnom sudu.

Hac je bilo više za jednoga vojnika, ali njihova puška je vredila za trojicu. Pomalo smo zavideli onima koje je Vojvoda izabrao.

Vojvoda, puška i napadači zamakoše kroz voćnjak na ručak. El Komandante je ca rukama na leđima smrknut šetkao oko nas. Znali smo da sad smišlja plan koji nam mora izložiti prije ručka. Polagano se zaustavio, naslonio leđima na bunar i visoko podigao obrve:

– Prvo! Ovaj plan je stroga vojna tajna i nemoj da neko pisne o detaljima, jer će biti najstrože kažnjen. Dakle, plan je ovakav. Oni imaju tu pušku, a ca njom i stratešku i psihološku premoć. Ako se domognemo te puške, njihov moral je nula; gotovi su. Dakle, moramo pušku osvojiti po svaku cenu. A da bi to ostvarili, mi nećemo postupiti kako to napadač očekuje; nećemo zasedu postaviti u baba Mirinoj kući. Čekaćemo ih u svinjcu i kad priđu, svi jurišamo na Vojvodu i otimamo pušku. Baba Mirin svinjac će biti El Alamein, mesto krvavog obračuna legalno izabrane vlasti i paravojnih formacija. Jasno?

– Jasno, El Komandante!!! – horski kliknusmo.

– Dobro. Neka jedinica sad krene na ručak. Pokupite sve raspoloživo oružje što imate, ponesite i kanap za vezivanje zarobljenika.

Postrojismo se i vojnički pozdravismo. El Komandante otpozdravi:

– Za pobedu!

– Za pobedu! – Graknusmo i razjurismo se na ručak. Klicali smo za pobjedu, a znali smo da je za El Komandantea pobeda samo ako otme pušku, taj statusni simbol koji je momentalno Vojvodi obezbeđivao neupitni položaj alfa mužijaka. Dobro smo mi znali ćudi i samoljublje El Komandantea; njegov položaj ne smije ničim biti doveden u pitanje.

Ručali smo vojnički brzo, nešto s nogu i oprezno se počeli prikradati El Alameinu.

Prišunjao sam se vatrenom položaju misleći da sam prvi stigao, kad začuh:

– Psssst. Sagni se, budalo.

To je iz svinjca zapovjednički šištao El Komandante koji je, izgleda, propustio vojnički ručak. Četveronoške dopuzah, unutra su već bili na položaju Petar Prvi i Radisav. Stezali su drvene mačeve i davali mi znak da mirujem.

– Fali nam Marija? – tiho sam priupitao za brojno stanje.

– Nju sam kao mamac postavio u kuću da im ništa ne bude sumnjivo. To ti je fora iz filma „Ugriz pustinjskog pacova“. Strašan film – prošaputa El Komandante ne skidajući pogled sa staze kojom su trebale stići paravojne formacije. Najprije je dotrčao Sašin Šarko i odao njihovo prikradanje.

– Propast. Sad će nas nanjušiti i otkriti našu zasedu, crkao dabogda … Propade mi Blickrig. – Bjesno je šištao El Komandante.

– Dođi Šarko, dođi! – Pozva ga nenadano Marija iz kuće i spasi zasjedu, jer pas radosno otrča do nje.

– Svaka joj čast – otpuhnu El Komandante. – Za ovo ću joj poslije bitke lično na grudi okačiti odlikovanje.

– Znači, i ti si primetio da joj rastu grudi? – naceri se Petar Prvi munuvši ga laktom u rebra.

– Mrš, stoko! Zar tako o našoj drugarici? Za ovo bi mogao biti streljan, druže Petre. – besno se okrenu El Komandante vidljivo crvenih ušiju.

– A kad joj budeš prikačio orden, moraš joj i čestitati, poljubiti drugaricu – nastavio je Petar Prvi – skakati po El Komandanteovim prenapregnutim živcima.

– Tišina, evo ih – prosikta Radisav.

Prignuti uz tarabu, šuljali su se drski osvajači predvođeni Vojvodom čija je desnica čvrsto stezala vazdušnu pušku, uzdah svih nas. El Komandante je suženim zenicama pratio samo Vojvodu:

– Da niko nije pucao pre mene – hrabro je šaputao dok smo se mi upitno pogledavali sa čime to imamo pucati. – Spremi se za borbu prsa u prsa – šapnu zadnju komandu puzeći ka izlazu iz svinjca.

U trenu kad je Vojvoda bio tik pored naše zasede, El Komandante tresnu vratima svinjca i prodera se:

– Juriš, junaci!!! Napred, drugovi!!!

Blickrig je u potpunosti uspeo. Mrski osvajači su prestrašeni stali i potpuno iznenađeni primili strahoviti napad. El Komandante se u jednom skoku, hrabro rizikujući život, našao oči u oči sa, do zuba naoružanim, Vojvodom. I dalje ne mareći za opasnost golim rukama je uhvatio za cev puške i snažnim trzajem je istrgnuo iz odrvenjenih Vojvodinih ruku. Pobeda je bila potpuna. Razoružali smo iredengu, naterali ih da sa podignutim rukama u vis, krenu u dvorište baba Mire. El Komandante se slavodobitno kočoperio zaplenjenom puškom i svojom lukavošću. A onda se ponovo smrknuo kako dolikuje čoveku na visokom položaju, i prislonio cev puške u potiljak protivničkom oficiru. Kakva žalosna sudbina; do pre par minuta je taj Vojvoda kočoperno sa tom puškom predvodio svoju iredentističku bandu, a sad mu je ta ista puška preteći bila prislonjena u potiljak. Što ti je život.

Marija, sva ozarena, istrča iz kuće i poče šutirati zarobljenike.

– Stoj – energično podviknu El Komandante. – Mi smo regularna vojska i ne smijemo maltretirati zarobljenike iako se radi o secesionistima. Formira se preki vojni sud čije odluke moramo poštovati. Do tada ih pretresite i vežite.

Vojni sud koji su činili Petar Prvi i El Komandante se povuče pod krušku. Zasedanje je izuzetno kratko trajalo. Oštro vojnički su pozdravili jedan drugoga i smrknuti krenuli ka nama da nam saopšte svoju odluku.

Predosećao sam da će i ta odluka, kao i taktika bitke, imati za cilj da El Komandante po svaku cenu zadrži pušku. Zarobljenici, iako vezani, prkosno su stajali kod baba Mirinog drvljanika. Petar Prvi se pope na panj za cepanje drva, El Komandante oštro komandova: „Mirno“ pa se i sam ukruti sa puškom o ramenu.

– Gospodo! – zaokruži nas pogledom sa panja Petar Prvi,- Kao potparol vojnog suda zadužen sam da vam saopštim odluku istoga. Dakle, krivica je uhapšenima dokazana. Zarobljenicima Dukiju, Saši i Kaći je uzeta olakšavajuća okolnost što su zavedeni pa im je smrtna kazna zamenjena teškom robijom u podrumu baba Mire i to u trajanju do večere.

– Ja ovaj sud ne priznajem. Meni može suditi samo moj revolucionarni sud! – prkosno se isprsi Duki.

– Mir u sudnici! – prekinu ga PR vojnog suda i nastavi: – Za vrijeme trajanja kazne oduzimaju im se sva građanska prava kao i lična imovina.

– No pasaran! – klicala je sad Kaća.

– Ako osuđenica ne bude poštovala ovaj sud, mogle bi i koprive raditi – opasno PR vojnog suda suzi zenice, pa nešto glasnije doda:

– Vođa ove opasne secesionističke bande, drski i ničim izazvani Marko, zvani Vojvoda, a kojem je krivica također dokazana, osuđuje se na smrt streljanjem. Kaznu će izvršiti naš vrhovni komandant i faktor mira na ovim prostorima, proslavljeni El Komandante. Telo zločinca zakopati na tajnom mestu. Kazne se imaju izvršiti odmah, jer preki vojni sud ne priznaje žalbeni postupak.

Koliko je El Komandante bio spreman poniziti Vojvodu radi te puške, Bože moj mili. Sad će ga i streljati njegovom vlastitom puškom. Ako je i igra, mnogo je. Svi smo to znali, ali tko da se suprostavi svemoćnom El Komandanteu, vrhovnom komandantu.

– Neka istupi osuđenik na smrt – komandovao je Petar Prvi ne silazeći s panja. No, kako je osuđenik ignorisao odluke suda, narediše meni i Mariji da ga privedemo i prislonimo uza zid. Dok smo ga gurali kroz travuljinu, okliznuh se na balegu i padoh u koprive pre osuđenika. Psujući sam ustajao i brisao nogu dok je Marija sama prislonila osuđenika uza zid.

– Imaš li poslednju želju? – ispitivački Petar Prvi gledajući neprijatelja pravo

u zenice.

– Milosti ne tražim, niti bih vam je dao. – cinično pljunu Vojvoda u pravcu sudija.

– Povucite se! – oštro komandova Petar Prvi meni i Mariji. – Streljački vod,

napred!

El Komandante, čvrsta pogleda i koraka, sa puškom na gotovs istupi na nekih pet, šest metara ispred osuđenika.

– Pušku na gotovs! – grunu PR komandu.

Streljački vod podiže vazdušnu pušku.

– Niii-šani! – pojača se komanda.

Trenutak je bio izuzetno dramatičan; na momenat smo svi zaboravili da je ovo samo igra. Osuđenik se prope na prste:

– Pucajte, ja i sada drž…-

– Pali!!! – prekinu ra komanda.

Vojvoda uz bolan jauk pade u travu.

– Kako dobro glumi – ote se Mariji.

Osuđenik se trzao i jaukao kao da ga živa deru. PR skoči sa panja, izvuče plastični pištolj iz pojasa da dokrajči osuđenika hicem u glavu. Nogom ga izvali na leđa na odskoči:

– Kp … Kp … Krvav je – poče se tresti gledajući nas sa strahom.

Pritrčasmo. Samo je streljački stroj ostao na svojem mestu. Vojvodino lice je bilo obliveno krvlju što je liptala iz rane na čelu. Žene pripadnice oružanih snaga, vrisnuše od užasa i dezertiraše u pravcu svojih kuća. (Ma, nikada ti žensko nije bilo za vojsku). PR vojnog suda poče drhtavim rukama odvezivati streljanog neprijatelja. El Komandante se bešumno izgubi, sa puškom, naravno. Ja se usrao od straha, srce hoće da mi iskoči kroz stegnuto grlo. Čim smo nekako uspeli raspetljati čvor na osuđenikovim rukama, on se uhvati za krvavo čelo ne prestajući da se grči i zapomaže. Što od njegovog zapomaganja, što od izdaje žena vojnih obaveznika, u dvorište počeše utrčavati uznevereni roditelji i mirovni posmatrači iz celog sela. Šta nam sve ne izgovoriše, izvređaše, negde puče i šamar. Vojvodi stavili maramicu na čelo, strpa ga otac u „stojadina“ i odjuri u Grad do ambulante. Vojska se povukla, obe protivničke strane zaplašeno čekaju što će posmatrači uraditi. Banu i milicija. Traže El Komandantea, ali on kao da je u zemlju propao. Nema ni njega, ni puške.

Pred veče dovezoše ranjenika. Vojvodi na čelu kvadratični tampon učvršćen flasterim u obliku krsta.

– Izvadili mu dijabolu – krstio se njegov otac. – Ona budala kradomice napunila pušku i pucao mu čelo … To nije normalno dete … Sva sreća da nije nišanio malo niže, dete bi mi ostalo bez oka.

* * *

Ha svadbi smo sedili zajedno, Ekipa iz sela. Prišla nam i mladenka, čestitamo joj.

– Sjesti ću malo s vama dok se ostali ne okupe. – Pripali cigaretu, pa ozarena odmah

ustade:

– Evo ga i Petar.

Jedva smo ga prepoznali; uglađen, besprekorno ošišan i obučen, vitak i sa tim nekim zapadnjačkim šmekom što ga odmah odvaja od nas. On je još 95., čim je završio zubotehničku uspio nekako stići do Norveške. Onako sjajan vojnik u detinjstvu, pa još potparol vojnog suda, bežao je od vojne obaveze čak do Norveške. Sad ih amnestirali pa se i on posle toliko godina pojavio. Iako bi mladenka trebala biti u centru pažnje, mi se svi okupili oko Petra. Svi imamo stotinu kurtoaznih pitanja i samo jedno pravo, iskreno: Možeš li mi pomoći da i ja odem u tu Norvešku? On se samo šeretski smeška i podiže dlanove da nas smiri:

– Dobro, dobro! Došao sam evo posle šesnaest godina. Stalno sam u hladnoj Norveškoj, brojim zube Norvežanima.

– Ma, brojiš ti evriće – upade Saša.

– Ne žalim se što se tiče novca … Gura se. Nego, nisam ja važan; da čujem vas. Gde ste, šta ste? Šta radite, kako živite? I, kako vidim, nismo svo na okupu? No, pričajte! Željan sam čuti sve, ništa ne znam. Evo, mladenka prva neka počne.

– Ja? – otpi Marija gutljaj vinjaka. – Mladenka sa 33 godine – prezirno se nasmješi. – Malo kasno, moralo se … Zakačila sam. Inače radim kao čistačica u bonici. Plata nikakva ali barem staž uplaćuju. Da mi nije brijanja, imala bi jedva za hleb i mleko.

– Brijanja? Držiš salon, privatni biznis? – podiže Petar obrve.

– Ama, brijem mrtve. Svaki dan neko cikne i treba ga obrijati, okupati, obući. Hac dve to radimo i zaradimo više nego babice. Porođaj je jednom nedeljno, a umire se svaki dan. Ljudi u tuzi ne pitaju, odmah keširaju … Muž mi radi na crno kod privatnika na građevini. Nije loše samo kad bi mu plaćao redovito … Nekako se živi. Samo kad dođe beba … Morao bi ti naći onom mojem posao u Norv …

– Znam, znam. Dogovorićemo se. A ti Radisave?

– Ja ništa. Niti sam oženjen, niti imam nameru. Gde da sirotinja pravi još veću sirotinju. Pre neki dan sam otpušten kao tehnološki višak. Bila jaka firma, ali kažu da se mora privatizovati, pa smo radili bez plate godinu dana, pa stečaj, pa otpust … I tako. Mati drži sedam koza, sirimo sir i od toga se nekako živi. Nego, ima li šanse …?

– Da i tebe povedem u Norvešku? – dovrši Petar pitanje.

– Kako si znao?

– Kako ne bih znao? Za ova dva dana sva rodbina me molila da im decu povedem, svi prijatelji gledaju u meni spasitelja, poznanici me preklinju, nude njive za pomoć. Slušajte, svima da vam kažem: Hoću pomoći, hoću. Svi koji dođete, naći ću vam neki posao. Pomoći ću da nađete stan, pa i novca ću nešto pozajmiti dok prvu platu ne dobijete, ali samo morate rešavati te papire. Ja to niti mogu, niti smem, niti imam vremena. I još nešto. Nemojte kao moj kum. Molio on pre tri godine, preklinjao i ja mu pomognem da dođe. Kaže, daj da se radi samo da se dobro zaradi. Nađem mu posao na ribarskom brodu. To ti je veliki brod-fabrika. Sve što uhvate odmah prerađuju u konzerve. Dobar komfor, dobra plaća ali jako teško. Mesecima nema povratka u luku, radi se dok se brod ne nakrca konzervama. Naporno, ali zato je plata boli glava i za norveške pojmove. A moj ti kum čim je brod pristao, spakovao se i otišao. Javio mi se tek iz Srbije, kao: najlepše je u svojoj zemlji.

– Ama izdržao bi ja, vjeruj mi – kao zubima se hvatao Radisav za slamku spasa.

– Okej, okej … Hero, gde su ostali? Hoće li još neko od Ekipe doći? Gde je El Komandante? On me najviše interesuje.

– Nisi čuo?

– Ne.

– Pa čudi me, jer je o njemu bilo no svim novinama i na televiziji – blago se osmehnu Kaća. – Par godina smo čitali feljtone i njegove izjave. Sad je u zatvoru, a šuška se da nije živ, drugi se kunu da je na slobodi, a drugi ga zamenjuje na robiji.

– Pa šta se desilo?

– Taman negde ono kad ti ode u Norvešku, on ti otišao u neku gardu. Boga pitaj gde je sve bio i šta je radio. Danas ga traže iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova. Posle rata on švercovao automobile, držao neke lokale. šlepere cigareta i viskija isporučivao, benzin iz Rumunije prevozio šlepovima. No, javili se neki silni dokazi o masakrima i šta ti ja znam. Osudili ga na 18 godina robije, a izgleda da će ga i u Hag morati predati.

– Pa, kad bolje razmislim, on drugačije i nije mogao završiti. Sećate li se kako je pucao Marku u čelo? … A Marko, Vojvoda Marko? Gde je on?

Tajac je kratko trajao. Kaća uzdahnu:

– Naš Vojvoda ti je nestao u ratu. Priča se da su ga Hrvati ranjenog zarobili. No, to nije provereno, uglavnom se nikada nije pojavio. Ne zna se kako je završio i da li mu je neko opet pucao u čelo … Niko ne zna … Neka mu je pokoj duši – odli malo vinjaka iz čaše.

– Da … da … – treptao je Petar vidljivo zbunjen. – A ti Kaćo?

– Ja? Eh, ja. Ovu „paradu pijanstva i kiča“ sam već tri puta odradila i poništila. Imam tri decenije, tri neuspešna braka, troje dece, tri zdrava zuba … Sve na tri, sunce ti žarko. Prava Srpkinja – usiljeno se nasmija. Onda se uozbilji i uzdahnu: – Konobarišem, čistim stanove, otpušavam kanalizacije, taksiram na crno, Bogu hvala, ne kurvam se… Barem ne još … Petre ja ne tražim tu Norvešku. Nemam kome decu ostaviti, nemam pasoš, nemam ja ništa. Mati mi nepokretna, i nju moram paziti. Kaži Norveškoj da ne računa na mene.

– Kaćo, kako da ti pomognem? Reci – saučesnički spusti Petar glas.

– Lako. Oženi me – grohotom se nasmija Kaća pokazujući bezube desni. Ostali prihvatiše smeh. No, Radisav ustade i glumeći namrštenost unese joj se u lice:

– A što lažeš? Nudiš brak Petru, a udala si se četvrti put.

Petar se opet zbunjeno okrenu prema Kaći:

– Udala si se i četvrti put?

– Ah … Taj brak i nije za zajebanciju – uozbilji se Kaća pripaljujući cigaretu. – Dogovorila sam se s poslednjim mužem … Sudski smo se rastali i fiktivno se povenčala sa njegovim ocem, mojim svekrom.

– Ha … – potpuno se zbuni Petar. – Pa … šta ste i zašto to uradili? Ne razumem?

– Čovek u godinama i za godinu, dve će umreti, a ja ću naslediti njegovu penziju. Ne možemo drugačije doći do bilo kakvog novca, to nam je jedino da preživimo. Muž nesposoban za poeao od kad ga milicija greškom isprebijala.

– Kako greškom?

– Bio on u Beogradu kad su izbile one demonstracije protiv Slobe i Mire. Nismo mi ni znali za te demonstracije, jer nas politika nije interesovala. Nabrao on džak jabuka, ovih naših starih kožara, neprskanih. Nadao se, jadan, da nešto zaradi. A ti neki navijači mu otmu džak na ulici na udri kožarama po policiji. Kad policija navali, oni pobegoše, a moj nesrećnik drži onaj cak i sakuplja rasute kožare. Obori ga milicija pa udri, pa udri i pendrecima i kundacima, ne biraju gde udaraju. Kožu mu ogulili kao sa kožare. Mislili da on donosi tim navijačima jabuke kako bi gađali miliciju. Jedva se poluživ dovukao: dva slomljena, a tri naprsla rebra, bez prednjih zuba, krv pišao tri mjeseca, hiljadu modrica i bubotaka. Nikada mu se zdravlje nije povratilo, jebale ga kožare.

Tajac. Petar se nelagodno meškoljio i da bi prekinuo ovu mučnu tišinu, upita:

– A Duki? Gde je on?

– On ti se ne druži više sa nama. Ima sad drugu Ekipu. – nastavi Kaća. – On ti je neki buca u Stranci. Vidimo ga ponekad na TV u drugom redu iza političara. Oni u prvom redu se smenjuju, svađaju i pljuju. Ali Duki i njegovi pajtosi iz drugog reda se samo smeškaju i uvek ostaju. Čujem da Duki ima tri stana u Gradu, neke poslovne prostore, hotel i još nekih nekretnina. On ti se pita oko tih privatizacija, tendera, nabavki … čega li. Promenio više stranaka nego džipova. I on je neoženjen.

– Saša? Gde je on?

– Saša je sam sebi presudio. On se prvi oženio, još iz srednje škole. Prošle godine mu se sin predozirao … sedmi razred. Nije prošlo ni nedelju dana, Saša se obesio … A baš pre neki dan pričamo kako smo poslednja genenacija koja se igrala, a ovi sad se drogiraju i bodu noževima, šamaraju nastavnike. A nemaju kao mi da čuvaju krave, ne pešače do škole, ne kupe seno i ne sade krumpir. A ne igraju se. Bože, šta to njima fali? Imaju i oni Ekipe, ali za dilovanje i silovanje. Nema …

Muzika grunu toliko glasno da se ništa više nije čulo. Marija ustade i ugasi cigaretu. Odzevala je nešto što je trebalo značiti da mora ići, jer počinje veselje. Svi smo joj klimnuli glavom i toplo se nasmešili jer od te topovski glasne muzike nije vredilo pokušavati nešto govoriti. Krenu i kolo, neko zapuca iz pištolja, počeše se lepiti novčanice na oznojeno čelo muzikanata.

Uvek mi je smetalo to granatiranje nazovi muzikom, a danas mi je spasonosno prijalo. Ekipa, ili ono što je od nje ostalo, nije morala više razgovarati. Zamišljeno i odsutno smo sedeli utopljeni u muzičkoj tutnjavi.

O autoru: Milan D. Vorkapić (Trojvrh, Ogulin, 1953) diplomirao je Pedagoški fakultet u Rijeci. Piše i objavljuje prozu, pripovetke i romane.
Objavio je romane “Sudbenici” (Beograd,2002), “Svadbenici” (SKD Zora, Beograd,2003), “Sapatnci” ( Stylos, Novi Sad, 2004), roman-hroniku “Izmaglica pod Kapelom” u tri dela. Učestvuje prozom na književnim konkursima, zbirka “Rođenje Nikole Krajine” (“Filip Višnjić”,Beograd, 2006) sadrži nagrađene i neobjavljene pripovetke. Živi i radi kao profesor u Vrnjačkoj Banji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*