Milan Balinda: Vojni puč u toku, sultan gricka baklavu

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region,Srbija |

turska            Turska je u noći između 15. i 16. jula opet imala državni udar, ali ovog puta je bio neuspeo. U maju 1960. puč je izveden mimo komandnog lanca turske vojske, baš kao i ovaj prošlog meseca, tako da je jednostavno nazvan „državni udar“. Puč iz 1971. nazvan je „mekani udar“ jer nije bilo ni jednog pucnja, a njega je sprovela celokupna vojna struktura. Septembra 1980. odigrao se klasičan udar i takođe je učestvovala cela vojska, a neki su taj puč nazvali „narodni udar“ jer 90 odsto Turaka odobravalo generale kao svoje vođe. Takođe su Turci imali državni udar u februaru 1997. koji je nazvan i-puč zbog anti-vladinog pro-sekularnog memoranduma postavljenog na vojnoj internet stranici dva meseca kasnije. I ovaj od prošlog 15. jula moraće da dobije svoje ime, a mnogi već predlažu da bude nazvan „apsurdni puč“. Kažu da ovaj puč manje je ličio na puč a više na tursku operu bufa, sa veoma komičnom radnjom, mada i sa dosta mrtvih. Inače, Turska je u ratu – šizofrenom građanskom ratu.

Ostalo je zabeleženo da je 1853. ruski car Nikola I navodno rekao da je Otomanska imperija „bolestan čovek – veoma bolestan čovek“. Odnosilo se to na stanje u oronuloj imperiji koja je već bila veoma malaksala. Sada, nakon 163 godine, moderna turska država sledi stope Otomanskog carstva. Možda ne jedini, ali sigurno glavni razlog ovakvog stanja u državi na dva kontinenta je i bolesno ambiciozni predsednik Redžep Tajip Erdogan. Turska se nalazi negde između hibridne demokratije i gorkog autoritarizma. A sada, nakon puča, zemlja kliza u najgori mrak. Pre 15. jula građanska prava u Turskoj bila su de fakto pod debelim ledom, sada su i de jure zamrznuta. Tužno je što su Turci morali da izaberu između vojne diktature i izabrane diktature. Erdogan je neuspelim državnim udarom dobio sve ono što je priželjkivao – pretekst da proganja svakog Turčina koji se sa njim ne slaže. Lov na veštice razbiće tursku demokratiju u paramparčiće. Objavljeno je vanredno stanje, isto kao što je suspendovana i Evropska konvencija o ljudskim pravima. Turska vojska „očistila“ je 27. jula 1.684 oficira, među njima i 149 generala pod sumnjom da su bili povezani sa Fetulah Gilenom, islamskim duhovnikom sa boravištem u Pensilvaniji. On je svojevremeno bio bliski saradnik Redžepa Erdogana, ali je sada optužen za inspiratora vojnog udara.

Istoga dana vlada je zatvorila tri novinske agencije, 16 televizijskih i 23 radio stanica, 45 dnevnih novina, 15 magazina i 29 izdavačkih kuća. Sve njih pod optužbom da su šurovali s pučistima. Dva dana pre tih akcija izdate su poternice za 42 novinara kao deo istraživanja protiv članova „Gilenove terorističke organizacije“. Tokom vanrednog stanja takođe je opasno postavljati pitanje da li je pokušaj državnog udara od 15. jula bio lažnjak kojim je upravljao ili makar tolerisao sam Erdogan da bi zadobio političku korist na duge staze. Turski ministar pravde Bekir Bozdak je rekao da: „Svako ko sugerira da je pokušaj puča bio isceniran najverovatnije ima neku ulogu u pobuni“. Međutim, to nije sve. U masovnoj čistki vlada je otpustila više od 60.000 državnih službenika iz vojske, pravnog sektora, policije, škola i akademija, uključujući i 1.577 dekana fakulteta koji su suspendovani. Nekih 15.000 ljudi je uhapšeno i postoje ozbiljne optužbe o sprovođenju torture. Svedoci su rekli Amnesti internašional da su uhapšene vojne oficire silovali policajci, da su na stotine tučeni, i nekim uhapšenima uskraćena je voda i hrana kao i mogućnost da danima kontaktiraju svoje advokate. Uhapšeno je i 62 dece, starosti između 14 i 17 godina, iz vojne gimnazije u Istanbulu, a pod istom optužbom da su podržali državni udar. Danima nisu mogli da kontaktiraju svoje roditelje.

Ali lov na veštice vodi se i izvan vladinog sektora. Nekoliko turskih kompanija otpustilo je na stotine zaposlenih zbog navodne povezanosti sa Gilenom. Turkiš erlajns otpustio je 211 zaposlenih, uključujući i zamenika generalnog menadžera kao i neke članove posade. U prvom momentu uhapšeno je i oko 3.000 sudija, među njima i dvojica članova Vrhovnog suda, a suspendovani su i sve vojne sudije. Izdat je nalog za privođenje 47 bivših novinara lista Zaman koga je pre izvesnog vremena već bila preuzela turska vlada. Tolika hapšenja i otpuštanja vode do zaključka da su spiskovi „neprijatelja“ već odavno bili pripremljeni, već kako skoro ni jedna država tako nešto u dva dana ne bi mogla da izvede. Ti su spiskovi bili spremi u slučaju „da se nešto dogodi“ i, eto, dogodilo se. Zato je jedna od prvih izjava Erdogena bila „ovo nam je poklon s neba“, govoreći o pokušaju državnog udara. Od noći pokušaja državnog udara pojavile su se tri priče, tri scenarija o tome zašto i kako se dogodio pokušaj obaranja režima na vlasti. Prva priča dolazi od samog režima. Druga je verzija Gilena, a treća bi bila najlogičnija čak i ako se prve dve verzije ne bi odbacile.

U prvoj priči koju zastupaju Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) za neuspeli puč optužuje se duhovnik Fetula Gilen. U Turskoj je poznat jednostavno kao „Pensilvanija“. Giler je lider globalnog lanca škola, biznisa i dobrotvornih organizacija. Optužuju ga da je ispleo tajnu mrežu unutar same Turske. Za podržavaoce AKP i mnoge sekularne Turke koji ne vole Gilena puč je bio pokušaj u poslednjem trenutku da bi se izbeglo da režim zatvori sve Gilenove ispostave. Članovi partije takođe tvrde da nedavno stabilizovanje odnosa između Turske, s jedne strane, i Rusije i Izraela, s druge, nije odgovaralo Gilenovim stavovima. Po drugom scenariju, koji dolazi pre svega iz Gilenovog tabora, kao i od strane nekih sekularnih Turaka, puč je bio cirkuska predstava, nešto kao kad pas jaše na konjskim leđima dok konju trči u krug. Po tom scenariju Erdogan je u osnovi namestio lažnu operaciju da bi sebi osigurao masovnu podršku za svoje političke ciljeve. Ukoliko bi se oba ova scenarija uzela u obzir, moguće je da je vojna hunta bila protiv oba svoja neprijatelja, Erdogana i Gilona. Velika većina turskih oficira su trenirani po sekularnom i pro-Ataturkovom programu na nekoliko vojnih akademija. Vojska je imala i druge razloge da ne podnosi Erdogana i bez mešanja Gilena. Jedan od njih je i sukob sa Kurdima, odnosno Kurdistanskom radničkom partijom, u kojima su ginulu stotine Turaka u uniformama. Drugi razlozi bili bi ekonomska i politička neizvesnost u kojima su se nalazile oružane snage.

Činjenica da je pokušaj udara izgledao slab od prvog momenta, ali stvari su ipak mogle da se odvijaju u korist hunte, naročito da su oficiri uspeli da uhvate Erdogana. Takođe, da su imali više opreme i municije, mogli su da masakriraju civile i snage koje su im se suprotstavljale i na taj način upozore ostatak zemlje. Treća priča kaže: izgleda kao da je Erdogan saznao da se sprema puč protiv njega i odlučio da ništa ne uradi procenivši da pobunjenici nemaju dovoljno snage. Sačekao je spreman, i bezbedan, da državni udar krene da bi tada pozvao svoje simpatizere u pomoć. Jednu od Erdogonovih priča da su ga u njegovom avionu na nišan držali pobunjenički piloti iz dva lovca F-16 negirala je Grčka koja je sve vreme pratila šta se događa, što radarima sa zemlje, što iz svojih lovaca. Grčka je otkrila da turski avion s Erdoganom u njemu ni u jednom trenutku nije napustio turski vazdušni prostor. Morali su da znaju da nije postojala nikakva opasnost da budu oboreni. Takođe, iako je objavljeno da se istanbulski aerodrom nalazio u rukama pobunjenika, Erdogonov avion se spustio bezbedno, bez ikakvih problema. Sultan je mislio da se njegova laž o hrabrom držanju pred dva strašna lovca neće razotkriti, ali je zaboravio da Grci ponekad vole da ismejavaju Turke. U svakom slučaju, Erdogan koristi neuspeo puč da bi se otarasio poslednjih ostataka sekularne Turske. Najveća opasnost po njega i njegove religiozno-političke namere pretila je iz vojske i sada je spreman da tu vojsku uništi. Turska vojska, glavni stub društva, je pukla i sada niko neće biti sposoban da nadgleda podeljeno društvo i garantuje sigurnost građana. Policija je daleko od toga da ispuni jedan tako ozbiljan zadatak.

Uništenje vojske kao stuba sekularnosti Turske nije samo gubitak za zemlju, već i za NATO čiji je Turska član. Vojska je bila presudna sila u borbi protiv terorizma i u zadatku da kontroliše migraciju sa Bliskog istoka koja hrli ka Evropi. Ali je možda najteži udarac psihološki udarac za veoma podeljenu naciju. Religiozni i sekularni, bogati i siromašni, svaki muškarac služio je vojsku i za sve Turke, bilo iz gradova ili sa sela, bilo kojeg obrazovanja, vojska je bila simbol turskog identiteta. Vojska je bila ta koja je međusobno približavala Turke iz svih slojeva društva i učila ih da su svi jednaki. Turci su u vojsci bili braća, očevi i sinovi jedan drugima. Zavera protiv vojske odvija se već više godina jer režim s vremena na vreme osuđuje, uz pomoć lažnih dokaza, istaknute sekularne oficire. Sada režimu nošta ne stoji naputu da završi s vojskom i njenom sekularnom opredeljenju idealima oca nacije, Kemala Mustafe Ataturka. Konačno, Erdogan je krajem jula oslobodio veliku većinu regruta koji su učestvovali u puču jer im je rečeno da učestvuju u vojnim vežbama. Inače, turska vojska, druga po veličini u NATO savezu, ima budžet od nekih 20 milijardi dolara godišnje i oko 500.000 vojnika. Režim kaže da je u puču učestvovalo 8.600 vojnika, nekih 1,5 odsto, ali se ne zna koliko njih je učestvovalo voljno. Inače, Gilen, dok je još bio saradnik Edrogana čistio je vojsku izbacujući sekularne oficire i zamenjujući ih sa islamistima. Vojska je pružala otpor, ali je Erdogan tada pomagao svom partneru.

Komandant američkih snaga za Bliski istok, general Džozef  L. Votil, član centralne komande Sjedinjenih Država, izjavio je da se mnogi stariji turski oficiri sa kojima je Amerika sarađivala na kontraterorizmu nalazi u limbu, a da su neki uhapšeni. Američki general je u jednom intervjuu izrazio duboko neslaganje sa situacijom u vezi odnosa turskog režima i turske vojske. Erdogan pre svega želi da depolitizuje vojsku, odnosno da im ukine ulogu koja je opisana i u turskom Ustavu. Naime, po najvišem turskom zakonu vojska je garant sekularnosti države. E taj Ustav Erdogan hoće da promeni, da sebi prigrabi svu vlast i da tako započne primenu svog plana nove Otomanske imperije, ili makar Otomanskog uticaja na čitav Bliski istok i dobar deo Balkana. Plan je preambiciozan, ali Sultan to tako voli jer je umislio da ga je Alah na zemlju postavio sa tim zadatkom. Ili makar tako izgleda da misli. Takav razvoj situacije ne bi odgovarao ni Americi, ni Rusiji, ni Evropi, ni Iranu, a ni Egiptu i sasvim je logično pitanje da li se Erdogan preračunao. Da li on zaista misli da će nadmudriti svetske centre moći, da će ih uhvatiti na pamet i snagu? Ukoliko tako misli, onda nije shvatio svet oko sebe. Druga je stvar, možda najvažnija, što je turska vojska izgubila sekularni ugled i sada će roditelji strepeti kakvo pranje mozga njihova deca mogu da očekuju bilo kao regruti, a još više kao kadeti.

Turski književnik i Nobelovac, Orhan Pamuk, bez uvijanja kritikuje Erdogana koristeći činjenicu da mu nakon što je dobio najprestižniju svetsku nagradu za literaturu režim u Ankari ne može ništa. Za sada čak ne smeju ni da ga ubiju. Već je pre nagrade bio optužen, ali su pod pritiskom svetske javnosti morali da ga puste. „Najgora stvar je što je ovde prisutan strah. Osećam da su svi uplašeni. To nije normalno. Sloboda javnog izražavanja je pala na najniži nivo“, izjavio je Pamuk. Književnik je optužio režim zbog progona i šikaniranja turskih novinara, svih koji bi bili i najmanje kritični, a nisu pošteđeni ni oni koji su bliski vlasti. Pamuk je prozvao Erdogana i zbog njegove izjave da žene i muškarci po prirodi ne mogu biti jednaki jer je Bog odredio da one rađaju i podižu decu. Zaista goropadna izjava predsednika jedne na papiru sekularne države koja je aplicirala za prijem u Evropsku Uniju. A što se tog članstva tiče, Turska je sve dalje od Unije i taj dugački put upravo je postao još duži. Neuspeli državni udar, u kojem je izgubilo živote skoro 300 ljudi, pokazao je da je turska demokratija veoma ranjiva. Sa slabo razvijenom demokratijom nema ulaska u Evropsku Uniju. Takođe nema ukoliko u zemlji postoji smrtna kazna, a to je ono što hoće sultan Erdogan tvrdeći da kapitalnu kaznu traži narod. Ipak, članstvo u EU nije prioritet za Erdogana jer članstvo u Unije se sukobljava sa fundamentalnim političkim interesima današnje turske vlade. Kako stvari stoje Turska neće za sada dobiti liberalizaciju viznog režima jer to nije prioritet ni Brisela ni Turske. Dogovor o izbeglicama možda će preživeti jer obema stranama odgovara da taj dogovor ostane u životu.

Ako bi Turska izgubila kontrolu na granici sa Sirijom Evropa bi bila preplavljena imigrantima, a među njima bilo bi i veći broj džihadista Islamske države. Ukoliko bi Turska izgubila kontrolu nad zonama na kojima žive Kurdi, onda bi turski Kurdi tražili veću nezavisnost od Ankare i najverovatnije i autonomiju, pa i odcepljene od turske države. Bilo kakve posledice po bezbednu plovidbu kroz Bosfor mogao bi da dovede do sukoba velikih sila. Rusija koristi taj prolaz za slanje i snabdevanje svojih jedinica u Siriji. Američke snage u turskoj bazi Indžirlik mogu da igraju veliku ulogu u sirijskom ratu, obaška što se priča da tamo Amerikanci imaju i atomsko oružje. Ukratko rečeno, ako bi Turska vojska izgubila kontrolu nad svojim jugoistočnim granicama, u tom delu sveta nastao bi poprilično veliki haos. U sledećih nekoliko nedelja videće se da li će Turska biti deo rešenja sirijskog sukoba, ili će biti deo tog problema. Posebni su problemi koji su nastali u tursko-američkim odnosima. Ankara zahteva da im Vašington isporuči „čoveka iz Pensilvanije“, a američki državni sekretar, Džon Keri je poslao odgovor da bi Vašington procenio isporučenje, ali tek kada Turska pošalje solidne dokaze o učešću Gilena u neuspelom puču. E sad, kriterijum o validnosti turskih dokaza, nema sumnje, biće u Vašingtonu postavljen vrlo visoko. Drugim rečima, male su šanse da će Amerika izručiti duhovnika iz Pensilvanije. A najnovije izjave da je odluku za obaranje ruskog lovca doneo sam pilot koji ga je oborio, malo verovatno da će biti primljene u Moskvi sa dužnom ozbiljnošću.

Svakim danom sve više se čini da je neuspeli puč kontrolisan sve vreme od strane turskog režima. Erdogenova obaveštajna služba je znala da se puč krčka, a predsednik-sultan je dobrovoljno pristao da se pobuna nastavi znajući da nema šanse za uspeh zbog nedostatka podrške, što u vojsci, što u narodu. Čini se da se Erdogan ni u jednom trenutku nije uzbudio i da je, najverovatnije, dok se puč odigravao grickao baklavu. Takođe je znao da će dobiti podršku sve tri opozicione partije u turskom parlamentu. Uključujući i podršku pro-krdističke Narodne demokratske partije, a u ime očuvanja demokratskog sistema. Takođe je znao da ga na nebu neće pratiti pobunjenički F-16, ali i da će pobunjenici iz helikoptera bombardovati hotel kada ga on već bude napustio. Sve ovo znači da je neo-otomanski projekat u toku, ali i da se sada nalazi na bržem koloseku. U ovom trenutku stvarni neprijatelji su Kurdi iz Sirije, ne Izrael i Rusija i ne džihadisti Islamske države (mada oni to nikad nisu ni bili). Istina, Ankara i Vašington se nalaze na istom koloseku ali se kreću u pravcu sudara. A što se Evrope tiče, Erdogan je već dobio što je hteo – milijarde evra. Angela Merkel je stavila sve žetone na Erdogena i sada kad je izgubila najverovatnije sedi u nekom uglu svoje kancelarije u psuje samu sebe u bradu. Ipak, ništa od ovoga ne znači da je Sultn pobedio jer je dug put do neo-Otomanske imperije.

 

Ko je Redžep Tajip Erdogan

 

Priča o Erdoganu je priča o tome kako je donosilac socijalne revolucije postao kontrarevolucionarni autokrat. Postao je najmoćniji čovek u Turskom delom i zato što je uspeo da organizuje sakupljanje đubreta u Istanbulu. Pričaju ljudi koji su ga poznavali još iz dečačkog doba da je oduvek voleo da bude vođa.

Rođen je februara 1954. u jednom mestu na obali Crnog mora, a kada je imao 13 godina familija se preselila u Istanbul, živeći u jednom siromašnijem delu grada, gde mu je otac radio kao kapetan trajekta na Bosforu. Išao je u islamsku gimnaziju. Nije bio brilijantan đak, ali se isticao u debatama i čitanju poezije. Igrao je fudbal i mogao je da to nastavi kao profesionalac. Nije pio i nije posećivao žurke.

Završio je školovanje sredinom sedamdesetih godina, a u to vreme Turska je postajala haotična i nesigurna zemlja. Odigravali su se nasilne konfrontacije levice i desnice, naročito između nacionalista i komunista. To se događalo u zemlji gde je ogromna većina muslimanske veroispovesti, a država je zvanično bila sekularna i po pitanju religije bila ustrojena po francuskom modelu. Pristupio je jednoj islamističkoj partiji u kojoj je ubrzo postao jedan od vođa. Postaje gradonačelnih Istanbula.

Njegova partija dobija izbore, ali Erdogan nije mogao da postane premijer jer je proveo nekoliko meseci u zatvoru kao politički zatvorenik zbog jedne islamističke pesme koju je napisao. Nakon državnog udara iz 1997. godine, kada nije ispaljen ni jedan hitac, njegova partija je zabranjena i on na temeljima te partije formira Partiju pravde i razvoja. U međuvremenu zakon po kojem je on osuđen je ukinut i nakon sledećih izbora postaje predsednik vlade. Tri mandata je bio na tom položaju.

Kao predsednik Turske izabran je 2014. godine. Svoje dve ćerke poslao je na studije u SAD. Razlog je bio to što nisu mogle da nose marame preko glave u turskim školama. Ipak, nije ih poslao u Iran jer više ceni američke visoke škole.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*