Milan Balinda: Teroristički front seli se u Evropu

Filed under: kolumne,Milan Balinda,Srbija |

Battle_of_Vienna_1683_11               Dogodila su se dva teroristička napada u jednoj nedelji. Prvo je 19. marta eksplodirao bombaš samoubica u Istanbulu, potom 23. dvojica u Briselu. Oba zločina počinili su džihadisti Islamske Države, teroristi koji pridaju više pažnje strategiji svog delovanja nego druge slične grupacije i stoga se smatra da vremenska bliskost bombaških napada nije slučajnost. Islamska država gubi teritoriju u Siriji i Iraku, što je dobra vest za tamošnje življe, ali je loše za Evropu, pa i Tursku, jer su se pretvorile u novi teroristički front. Procenjuje se da u Evropi već ima od 400 do 600 obučenih terorista spavača sa odobrenjem da sami odlučuju gde i kada će izvesti neki zločinački čin. Francuska je na vrhu njihove liste, ali ništa manje Brisel koji je neka vrsta glavnog grada Evropske Unije.

Islamska država sada ne gleda Evropu samo kao tvorevinu hrišćana, već i kao po njih opasnog neprijatelja. Odlučili su da će terorisati Stari kontinent s namerom da stvore frakcije u svakoj naciji, a koje će biti protiv neprijateljstva prema Islamskoj Državi zbog posledica terorističkih akcija. Potom, svojim napadima dobili bi još više simpatija u redovima mogućih regruta. Pa čak i kad bi sve to ne bi uspelo u prvom momentu, represija koju bi evropske države sprovele protiv muslimanskog stanovništva stvorilo bi povoljnu klimu za ID. Naročito ako bi ponegde na vlast došle ultra-desničarske političke partije. U Turskoj, napadom na turiste kod Taksim trga, ID hoće da destabilizuje režim iz Ankare. Džihadisti bi želeli da imaju uspeha i kada je u pitanju teritorije koje drže u Siriji i Iraku i kada sprovode operacija van tih teritorija, ali nemaju mnogo opcija za svoje preživljavanje. Napadima u Istanbulu i Briselu, preneli su sukobe kod svojih mogućih neprijatelja čiji odgovori mogu biti korisni za ID.

Islamisti su izgubili otprilike 40 odsto teritorije koju su držali tokom leta 2014. u Iraku i nekih 20 odsto u Siriji. Američki vojni predstavnici tvrde da je ID izgubio više od 10 hiljada boraca. Kontrola nad teritorijom na kojoj bi trebalo osnovati kalifat je od ključnog značaja za ID, za razliku od ostalih terorističkih organizacija pre njih. ID među svojim simpatizerima gradi legitimitet stvaranjem svoje države u kojoj bi njihovi pobornici mogli da žive sledeći islamske zakone po ID tumačenju. Gubitak teritorije bio bi veliki udarac za ove džihadiste, kao što su i vojni porazi. ID se prestavlja kao organizacija koja postiže uspehe, a razlika između gubitka teritorije i biti „gubitnik“ je veoma mala. Uostalom, ID je u trci za popularnost sa svojim rivalom Al Kaidom i, kako već gubi teritorije, mora da sprovodi spektakularne akcije nasilja. Evropa im je važan front jer džihadističke vođe mogu da tvrde da su borbu prenele na neprijateljsku teritoriju. U svakom slučaju, više od 5.000 Evropejaca otišlo je da se sa džihadistima bore u Siriji i Iraku. Procentualno najveći broj tih „stranih boraca“ dolaze iz Francuske i Belgije.

Problem koji Evropa ima zove se „muslimanska integracija“. Širom Evrope mnogi muslimani se osećaju neprihvaćenim u širim evropskim zajednicama. U Sjedinjenim Državama, u kojima muslimani žive i rade pored i sa drugim građanima, mnoge muslimanske terorističke zavere su otkrivene zahvaljujući muslimanima koji su ih prijavili FBI. To, uglavnom, nije slučaj u Evropi. Druga je stvar što bi desničarski pokreti, kao Nacionalni front u Francuskoj i Savez za Nemačku u Nemačkoj pogoršali odnose između muslimana i njihovih vlada. S druge strane, evropske bezbednosne službe su usitnjene i saradnja među njima je manjkava. Teroristi mogu da pređu granice bez ikakvih problema, ali informacija o njima ima problema da stigne iz jedne službe do druge. Liste osumnjičenih terorista se ne dele redovno između evropskih država, a problema ima i sa transkripcijom arapskih imena jer ne postoji neko univerzalno pravilo za sve evropske jezike. Čak i informacije koje stižu iz Izraela često se ignorišu u Evropi i to, uglavnom, zbog „policijskih sujeta“. Evropske policije drže do sebe i „ne treba im pomoć iz Izraela“. Iz Sjedinjenih Država informacije su retkost jer, najverovatnije, Amerika neće da otkrije kako je do podataka stigla i koga je sve špijunirala.

Za sada se čini da bi Evropa mnogo lakše parirala ID u Siriji i Iraku nego što bi se snašla na sopstvenoj teritoriji. Moraće to brzo da nauče jer ovo terorista koji su „vidljivi“ u Evropi čini samo vrh ledenog brega. To bi bilo po „teoriji ledenog brega“ o broju i opasnosti terorizma u Evropi. Iza svakog teroriste napadača, tvrde stručnjaci, postoje tri ili četiri pomagača. Sagovornici „teorije ledenog brega“ tvrde da su nekoliko desetina ekstremnih pomagača aktivni između Sirije i Francuske. A ta mreža asistenata sve vreme radi pripremajući uslove za sledeći teroristički napad. U svakom trenutku. Belgijski bezbednosni autoriteti odavno su znali da u njihovoj zemlji postoje teroristi povezani sa Islamskom Državom, njihove ćelije u Briselu i to u delu grada Molenbik koji je „prestonica političkog islama u kontinentalnoj Evropi“. Mnogi teroristi su upravo tamo uhapšeni nakon masakra u Parizu. A Njujork tajms je objavio da je izvan Belgije uhapšeno 18 džihadista od prošlog novembra zbog sumnje da su imali udela u novembarskom napadu u Parizu. Teroristička akcija u Briselu u mnogome podseća na onu iz Pariza 13. novembra prošle godine.

Eksperti tvrde da kao što je pariski masakr pripreman tokom najmanje tri meseca da je najverovatnije isto tako bilo i u Briselu, ali da su tamo akciju izveli pre nego što su nameravali jer su se plašili da će biti otkriveni nakon hapšenja Abdeslama, organizatora pariskog masakra. Bilo da je Abdeslamovo hapšenje bio povod ili ne za napad i Briselu, očigledna je sposobnost terorističke mreže da izbegne hapšenja nakon napada u Parizu i da pripreme i izvedu sledeći napad u srcu Evrope. To ne znači da su evropske policije nesposobne, ali ukazuje da je broj terorista dovoljno velik da ne mogu sve da ih nadziru. Njihov broj aktivista ide u širinu, a i u dubino, baš kao neki ledeni breg. Taman je uhapšen Salah Abdeslam i umesto slavlja i zadovoljstva učinjenim radom, evropske bezbednosne snage suočile su se sa drugim „Abdeslamima“. Za džihadiste ID je važno da mogu da nastave sa terorisanjem, mobilisanjem i planiranjem napada i nakon što su im glavni protagonisti onesposobljeni. Nije beznačajno što imaju, čini se, na pretek dovoljan broj mladih luđaka koji su spremni da sebe raznesu bombom, mada su nama koji živimo u drugom okruženju, motivi bombaša samoubice, koji je rođen, školovao se i živi u Evropi, u potpunosti nepojmljivi.

Ljudi koji pomažu evropskim teroristima ili dele njihovu ideologiju, ili su, u krajnjem slučaju, spremni da im pomognu zbog prijateljstva ili rođačkih veza. Ili zbog obe stvari. Istraživanja pokazuju da se veći deo terorista druži i da jedan drugom nagoveštavaju svoje planove. Neki muslimani ipak odu do policije, a veruje se da je hapšenju Abdeslama prethodila dojava, makar tako tvrde francuski mediji. Problem je u tome što mnogi koji pomažu teroristima, a da pri tome nisu počinili nasilni akt, spremni da postanu nasilni kad se od njih to zatraži. I to ukazuje da bez obzira na međunarodni doseg Islamske Države ili Al Kaide, teroristički aktivizam je pre svega lokalnog nivoa. Već desetinama godina skoro sve napade u Evropi počinili su lokalni ljudi ciljajući lokalne mete i koristeći lokalno oružje i eksplozive. Mnogi evropski teroristi prolaze kroz treninge kod ID, ali po povratku u Evropu deluju samostalno. Nameće se pitanje da li bi evropski muslimanski teroristi postojali i bez postojanja Islamske Države. Čini se da bi u ovom trenutku oni mogli da prežive i nastave sa terorom u mnogim zemljama Evropske Unije, uključujući i Veliku Britaniju gde im je najveći zalogaj sam London.

U Evropi već su stradali Madrid, London, Pariz i sad Brisel. Istanbul je, makar geografski, takođe u Evropi. Posle svakog napada muslimanskih terorista, zapadnjačke vođe trudile su se da ne okrive islam i to najverovatnije zbog „političke korektnosti“. Među onima koji nemaju takvu obavezu ima i glasova koji tvrde da islam nije religija mira, pa čak i da nije religija već „politička platforma“. Kada su džihadisti napali Njujork, predsednik Buš osećao je svojom dužnošću da brani islam i poštedi ga od bilo kakve ozbiljne kritike. „Islam je religija mira“, izjavljivao je iz Bele kuće. A nije to radio samo zbog tesnih ličnih i poslovnih veza sa kraljevskom kućom Saudijske Arabije i nekih drugih arapskih moćnika, već i zbog mira u Americi. To što je morao biti oprezan da ne podstakne Amerikance da napadnu američke muslimane sasvim je razumljivo, ali ni jednom američkom lideru ne pada ni na pamet da prozove Saude iz čijih redova se finansira međunarodni terorizam. To isto se događa i kada je u pitanju Turska i njen doskorašnji odnos sa Islamskom Državom.

Predsednik Barak Obama i kada izražava žaljenje nad žrtvama terorizma i kada se zaklinje da će goniti teroriste, ne pominje reč „islam“ ili „muslimanstvo“. To je takođe donekle razumljivo, ali u poslednje vreme teroristički napadi širom sveta su napadi u ime islama. Može biti da teroristi zloupotrebljavaju pojam „islam“, ali u svakom slučaju slede islamsko učenje, pa makar to bilo u njihovoj interpretaciji. To isto rade i ostali zapadni premijeri i predsednici. Neko se povodom toga pitao kako bi bilo da „predsednik Franko D. Ruzvelt nije imenovao nacistički režim u Nemačkoj kao neprijatelja protiv koga Amerikanci moraju da se bore i mnogi od njih da poginu tokom Drugog svetskog rata?“ Teško da bi narodu „prodao“ svoju ideju o neminovnosti rata protiv neprijatelja koga ne nazivaš adekvatnim imenom. Napade u Briselu, Istanbulu, Ankari, Parizu, Madridu i Londonu, sve njih su izveli islamski džihadisti. Nisu japanske nindže, niti kineski karatisti, ili severnokorejski komunisti. Nisu ni Malteški vitezovi, kao ni hrišćanski kaluđeri. Druga je stvar što bi evropski muslimani trebalo da budu prvi koji će krenuti u borbu protiv islamskih džihadista jer ti teroristi pre svega blate njihovo ime. Nažalost, mnogi od njih slave, makar potajno, svaku terorističku akciju.

Tih najmanje 400 treniranih terorista rašireno je širom Evrope. Za dvojicu bombaša samoubica iz Brisela, braća Ibrahim i Kalid el-Bakraui, nisu bile poznate terorističke veze sve dok stan jednog od njih dvojice nije otkriven dok je policija tragala za Abdeslamom. Isto tako, Alžirac koji je ubijen u tom stanu 15. marta nije bio poznat bezbednosnim organima osim kao sitni lopov iz Švedske. Ipak, on je, to se kasnije saznalo, bio „upisan“ kao bombaš samoubica još 2014, a potom se vratio u Evropu da bi učestvovao u pariskom masakru. Te 2014. godine neki od boraca Islamske Države određenim da deluju u Evrope prošli su bazičnu obuku od samo nekoliko nedelja. Kasnije je ta strategija promenjena. Sad je obuka produžena i stvorene su „specijalne jedinice“. Takođe izgleda da cilj napada nije više da se ubije što veći broj ljudi, nego da bude što veći broj napada, tako da bi policija bila primorana da upotrebi više ljudi i potroši što više novca. Te „specijalne jedinice“ obučene su da deluju samoinicijativno i ne moraju da čekaju upustva i naredbe od strane ID u Siriji, ili bilo kog drugog mesta. U svakom slučaju, teroristi su se rasporedili, tvrde neki obaveštajni izvori, po Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Danskoj, Italiji i Švedskoj. Takođe je poznato da je nedavno jedna nova grupa ušla u Evropu preko Turske.

U razotkrivenom stanu u Briselu pronađeno je 15 kilograma eksploziva poznatog kao TATP, kao i drugi eksplozivni materijali. TATP se već nekoliko decenija koristi za pravljenje bombi i ekstremno je potentan. Prvi put šira javnost je čula za njega decembra 2001. kada je osujećen Ričard Rajd da raznese avion koji je leteo od Pariza do Majamija. Eksploziv se nalazio u đonu njegovih cipela, a pokušavao je da ga aktivira plamenom iz upaljača. Potom je TATP upotrebljen 2005. prilikom terorističkog napada u Londonu, napada u kome je poginulo 56 ljudi. Isti eksploziv upotrebljen je i prošlog novembra u Parizu. Hemikalije za pravljenje TATP, kao što je koncentrisani vodonik-peroksid i aceton, lako se nabavlja. Nije teško ni skuvati ih u eksplozivnu masu, ali finalni proizvod u vidu praška je veoma snažan i dobio je ime „Satanova mama“. Samo nekoliko grama tog eksploziva veoma lako može da raznese ljudsku šaku. TATP je popularan među evropskim teroristima upravo zbog činjenice da se sastojci jednostavno kupuju, a kada se nabavljaju zasebno ne izazivaju sumnju.

Najverovatnije da je najopasnija bomba u terorističkim rukama – „vremenska bomba“. Opasnost vreba iz redova evropskih mladih muslimana. Istraživanja pokazuju da su, na primer, čitavih 20 odsto britanskih muslimana simpatisali sa teroristima koji su izvršili napad u Londonu. U međuvremenu taj broj je porasta na 25 odsto. Ako se uzme u obzir da u Britaniji živi preko tri miliona muslimana, onda se vidi da tri-četvrtine jednog miliona britanskih muslimana su na strani terorista. Taj broj je mnogo veći među mladim muslimanima  među kojima 31 odsto simpatišu sa terorističkim akcijama. Kod onih starijih od 45 godina taj broj čine 14 odsto muslimana. Čitavih 27 odsto britanskih muslimana simpatišu sa napadom na francuski satirični časopis Šarli ebdo, dok bi 68 odsto podržalo hapšenja u suđenja osobama koje „uvrede islam“. Među mladim britanskim muslimanima 12 odsto veruju da se teroristički napadi mogu opravdati. Međutim, to su sve niske brojke ako bi se uporedile sa mišljenjem muslimana širom sveta. Istraživanja su takođe pokazala da oni muslimani koji su više religiozni naklonjeniji su da podrže samoubilačke napade. Islam je ekstremno važan u životima muslimana i ispitivanja pokazuju da čak 86 odsto muslimana osečaju da je „religija najvažniji deo njihovih života“. Danas u mnogim evropskim zemljama većina stanovnika je ateistička.

Država koja drži mnoge konce u rukama kada je u pitanju opstanak Islamske Države je Turska. Dovoljno bi bilo, tvrde analitičari, da Turci prekinu sa napadima na Kurde koji bi tada mogli da u kraćem vremenskom roku unište džihadiste ID. Zašto onda to Turska ne uradi? Zato što je Ankara do nedavno podržavala Islamsku Državu. Sada je turski predsednik Erdogan, a pod pritiskom Zapada, počeo polako da se suprostavlja džihadistima koji su odmah odgovorili bombaškim napadima na turske gradove. Erdogan je podržavao džihadiste iz dva razloga. Prvi, da sruše sirijskog predsednika Asada i, drugo, jer je ta podrška bila lukrativni biznis. Čovek koji je finansirao ID kupovinom i prodajom njihove nafte sa iračkih naftonosnih polja je Erdogan, Bilal Erdogan, sin Predsednika. Postoji dugačka lista dokaza da je vodeći trgovac sa ID sam Bilal. Da sva ilegalna nafta ide preko Turske, ili u brodove u turskom vlasništvu. Tako nešto potvrdio je i ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, i to bazirajući se na satelitske snimke i posmatranja na terenu. Lavrove optužbe sa svoje strane potvrdio je i penzionisani francuski general Dominik Trinkvan koji je rekao da „Turska ili se uopšte ne bori protiv ID ili to čini u malim razmerama, ili se ne meša u različite vrste švercovanja na turskim granicama, bilo da se radi o nafti, fosfatu, pamuku ili ljudima“. Prikrivena saradnja sa Islamistima deo je „generalnog plana“ Redžepa Erdogana da kreira novu Otomansku Imperiju. Međutim, kako sada stvari stoje, a uzevši u obzir i uglavnom tajne pregovore između Vašingtona i Moskve, Erdogan se preigrao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*