Milan Balinda: Šta Amerikanci sanjaju danas

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region,Srbija |

american-dream             Mnogo pre nego što je zapisan slogan „američki san“, Amerikanci su već imali generalnu ideju da žele da kreiraju zemlju sloboda i jednakih mogućnosti za sve. Tek je 1931. godine istoričar Džejms Traslov Adams tim idejama dao ime koje se urezalo svima u pamćenje i opisao ih u svojoj knjizi Američki ep kao „maštanje o zemlji u kome bi život trebalo da bude bolji, bogatiji i svrsishodniji za sve, sa šansama za svakoga u skladu njegovim sposobnostima ili dostignućima“. Kasnije je neko dodao da se radi o „šarmu očekivanog uspeha“. Kada je Džejms Adams pisao tu knjigu, veći deo modernog sveta već je bio stvoren. Velika otkrića sa kraja prethodnog veka kao što su elektricitet, automobili, telefoni, kanalizacija i tekuća voda u kućama i stanovima već su bili dostupni većini domaćinstava. Međutim, danas oko dve trećine Amerikanaca tvrdi da je „američki san“ nedostupan.

Negde oko jedne trećine Amerikanaca misle da će postići svoj američki san, a taj san danas osim boljeg života, bogatijeg i svrsishodnijeg uključuje i kuću sa garažom za dva automobila i fakultetsko obrazovanje. Pametni telefon se podrazumeva. Međutim, podaci pokazuju da je negde od sredine sedamdesetih godina prošlog veka poboljšanje života 90 odsto Amerikanaca u stagnaciji i to zbog distribucije bogatstva. Nejednakost je u usponu, a i populacija je postala starija. Takođe se tokom ovogodišnje kampanje za predsedničke izbore politički kandidati osvrću na američki san. Počevši od Donalda Trampa koji tvrdi da je američki san mrtav, pa do Bernia Sandersa koji je rekao da je taj san postao „noćna mora za mnoge“. Bilo kako bilo, istorija nam pokazuje da su tokom teških vremena, od velike depresije tridesetih godina prošlog veka pa do nedavnih ekonomskih stagnacija, optimizam uvek preovladao i stvari su se poboljšale, mada nema garancija da se tako nešto mora ponoviti svaki put. Među pesimistima nalaze se i većina američkih investitora. Naime, od njih 500 najuticajnijih 55 odsto tvrdi da američki san više nije dostižan.

Čitavih 62 odsto investitora, sa ukupnim kućnim prihodima od više od 250.000 dolara godišnje, takođe kažu da američki san više nije na dohvatu ruke. Žene generalno, njih 62 odsto ne veruju u američki san, dok je kod muškaraca ta cifra nešto niža – 48 odsto. Takođe je interesantno da 62 odsto „bejbi bumersa“, najuspešnije generacije do sada, od 55 do 64 godine starosti, takođe smatra da je san nedostižan. Samo 23 odsto Amerikanaca tvrde da žive u američkom snu, kao što i 36 odsto od 250 milionera kažu da im ide veoma dobro. Za milione građana Sjedinjenih Država stagnacija plata tokom nekoliko poslednjih godina, kao i permanentna nezaposlenost i zdravstvena zaštita, predstavljaju nerešive probleme. U to se uključuje i cena stanovanja i visokog obrazovanja. Sve to, na kraju krajeva, i nije ništa novo. Šta je novo je činjenica da tokom poslednjih godina ti problemi ne muče samo Afro i Latino Amerikance, već i belce. Dvocifrena nezaposlenost, makar i tokom kratkog vremenskog perioda, konačno je pogodila bele Amerikance, a to je novina za mnoge od njih. Oni su manje spremni da se suočavaju sa onim sa čim su se borili ne-beli građani i siromašni belci. Takođe su shvatili da „teški rad i poštovanje pravila“ nije dovoljno za normalan život.

Jedan od razloga današnje rastuće nejednakosti u američkom društvu može biti nešto našta ukazuje Pol Krugman, kolumnista Njujork tajmsa i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Naime, on je sredinom aprila objavio članak pod naslovom – Živimo u drugoj eri „rober barona“. Odnosi se na vreme kada su bogati koristili sva sredstva, pre svega ilegalna, da bi se još obogatili a na štetu svih ostalih. Razmatrao je poslovnu praksu IT kompanije Verizon koja ima praktično monopol u Americi. Verizon nema jaču konkurenciju i kompanija je odlučila da ne investira, da ne povećava plate zaposlenima i ta tako zaradi mnogo više novca. Korisnici njihovih usluga, a radi se pre svega o povezivanju na internet, zahtevaju bolje usluge, brže internet povezivanje i niže cene, ali ih Verizon ignoriše jer joj se tako može. To je samouništavanje kompanije koja ne ulaže u pogone, opremu i tehnologiju. Verizon može da investira jeftinije nego ikada, bilo da izda obveznice, bilo da ponudi akcije, ali je doneta odluka da se pokupe visoki profiti s niskim investicijama. Krugman podseća da je porast monopola i smanjenje konkurencije loše za celokupnu ekonomiju. Takođe tvrdi da je takvo ponašanje ohrabrio u svoje vreme Ronald Regan, kasnije je tako nastavio Džordž V. Buš, a Obama je „bio zauzet s drugim stvarima da bi na to obratio pažnju“. Moraće, tvrdi nobelovac, da se pojačaju zakoni o regulaciji konkurencije. Bilo kako bilo, Verizon je samo dobar primer ponašanja američkih, ali ne svih, kompanija.

Sve u svemu, plate stagniraju, nezaposlenost je još uvek povišena, a mnogi zaposleni naprosto ne zarađuju dovoljno da bi održali normalan standard života. Mnogi od njih, pokazuje jedno istraživanje objavljeno početkom aprila, postaju beskućnici. Studija pod naslovom Stanje beskućnosti u Americi, 2016. tvrdi da na nacionalnom nivou na svakih 10.000 ljudi 2015. godine je bilo 17,7 beskučnika. To je, istina, nešto manje nego stanje tokom prethodne godine kada ih je bilo 18,3. Ima više razloga sa postojanje beskučnika u Americi. Pre svega – kirije su previsoke. Nakon ekonomskog sloma iz 2008. mnogi su vlasnici izgubili svoje kuće i bili priniđeni da idu pod kiriju, to je doprinelo da kirije porastu. U Baltimoru, na primer, jednosobni stan, to bi bilo dnevna i spavaća soba, kirija u proseku iznosi 1.220 dolara. U Atlanti 1.250, u Miniapolisu 1.120, a u Dalasu 1.190. Kad zarade ne drže korak sa kirijama dobija se formula za beskućnost. Naime, pretpostavlja se da kirija iznosi koliko i jednonedeljna zarada, ali sada polovina mesečnog prihoda ide na stanovanje. Drugi razlog za ostajanje bez krova nad glavom je niska federalna minimalna nadnica za sat rada. Problem je što američki radnici imaju vrlo malo ušteđenog novca i kad iskrsnu problemi ostaju bez prebijenog dolara.

O zagarantovanom minimalcu govori se mnogo i u tekućoj predizbornoj kampanji. Nakon što je Sanders insistirao da bi minimalac morao da bude 15 dolara na sat, u taj vagon morala je uskoćiti i Hilari Klinton, mada je pre toga zastupala stav da bi minimalna primanja trebalo povećati na 12 dolara na sat. Republikanski kandidati o tome ne govore jer oni, po pravilu, ne zastupaju interese zaposlenih. Istini za volju, jedan se republikanac svojevremeno upirao da svojim sugrađanima deli „besplatan novac“. Bio je to Ričard Nikson. Ideja „besplatnog novca“ već je testirana i dala je odlične rezultate u zemljama kao Engleska, Kanada, Kenija i samim Sjedinjenim Državama. U nekoliko gradova u Holandiji deli se novac građanstvu, Finska je donela zakon da će svako dobijati nekih 800 evra mesečno. U Švajcarskoj će biti raspisan referendum da li bi bilo dobro svima deliti novac. Inače, tim podeljenim novcem raspolažu bez ikakvog mešanja sa strane građani koji su ga dobili. Ideja je se ljudi ponašaju odgovornije kad imaju više novca i da sama činjenica novog novca podiže aktivnost tržišta i celekupne ekonomije. Kad raste ekonomija, stiže više novca u državni budžet iz koga se reinvestira u tržište preko građana. Ispitivanja su pokazala da ljudi koji su tokom testiranja nisu zbog tog novca manje radili, a oni koji jesu išli su da završe svoju edukaciju.

Ričard Nikson je pokušao krajem šezdesetih godina da sprovede ideju besplatnog novca nakon testiranja u Sietlu. Zakon je prošao kroz Predstavnički dom Kongresa, ali je zaglavio u Senatu. Dvaput je pokušao i dvaput je bio zaustavljen u Senatu nakon što je jedna komisija Senata obrazložila da je ideja štetna. Problem je iskrsao nakon što su neka istraživanja utvrdila da je broj razvoda u Sietlu naglo skočio. Druga je stvar što je godinama nakon toga pronađeno da nije bilo više razvoda, već da je učinjena statistička greška. Mnoga druga istraživanja takođe pokazuju da je najekonomičniji način da se potroši novac na beskučnike dati njima ta sredstva. Isto tako su, naravno, vršena istraživanja o zloupotrebi alkohola i opojnih droga i pronađeno je da siromašni koji dobiju besplatan novac ne samo da se manje drogiraju, ako uopšte, i manje se napijaju, već su smanjili i pušenje cigareta. Nedostatak novca je uzrok mnogim nevoljama. Inače, programi besplatnog novca, u manjim sredinama, sprovode se i u Meksiku, Brazilu, Južnoj Africi, Namibiji… Sve skupa, još 2010, besplatan novac dobijalo je 110 miliona ljudi u 45 zemalja sveta. Ideja besplatnog novca i nije novo ekonomsko otkriće, već kad je u svojoj knjizi Utopija iz 1516. godine o tome pisao Tomas Mur. Danas tako nešto podržavao mnogi vodeći svetski ekonomisti i dobitnici Nobelove nagrade. Besplatan novac ne bi bio samo za siromašne, nego za sve građane, a neko je to nazvao „kapitalistički put u komunizam“.

U međuvremenu neka istraživanja ukazuju da u Americi bogatiji žive duže od siromašnih i da samim tim duže vreme dobijaju penzije. Nije to neko otkriće, ali je sada i dokumentovano, a članak o toj temi objavio je 23. aprila renomirani Njujork tajms, a pod naslovom Bogati ljudi žive duže. Američka državna penzija (Socijal segjuriti) je dizajnirana da siromašniji procentualno dobiju više novca od bogatijih, ali kako ovi drugi žive duže, oni prime više novca kroz penziju. Ta najnovija istraživanja tvrde da se jaz u dužini života između bogatih i siromašnih produbljuje, i proširuje. Bogati u proseku žive 87 godina, a siromašniji samo 78. Generalno gledano, žene žive duže od muškaraca, a belci duže od crnaca, tako da državna penzija, iako je dizajnirana da bude pravedna, nije u obzir uzela dužinu života u raznim kategorijama stanovništva. Istraživanje je takođe pokazalo da su članovi ekskluzivnog kluba od jedan odsto najbogatijih od 2001. do 2014. godine produžili svoj vek za tri godine, a siromašni žive samo četiri meseca duže nego ranije. Problem sa penzijama je što će ponestati novca već 2034. godine i najpopularnija ideja je da se kasnije odlazi u penziju (sada je to u 66. godini života, a predlaže se da bude u 67.). Postoje i politički programi, pre svega republikanske stranke, da si sistem državne penzije sasvim napusti, a to je jedna od tema u ovogodišnjim političkim kampanjama.

Govoreći o političarima, analitičari tvrde da su i Demokratska i Republikanska partija mrtve, pre svega jer više ne obavljaju svoje funkcije. Njihovi socijalni programi su se približili jedan drugom, a ostala su samo ideološka neslaganja oko ne-ekonomskih pitanja. Rvu se oko kulturoloških pitanja, kao što je pravo na abortus (da bi se zadovoljili evanđelisti), ali ne oko ekonomskih i političkih. Obe partije podržavaju politiku jakih korporacija, jakih vojnih snaga i „stisnute“, neinventivne,  monetarne politike. Realna politička moć nalazi se u rukama manjeg broja ljudi. Pretpostavlja da kad bi polovina registrovanih glasača koji ne izlaze na izbore, ipak izašla, glasali bi ili za Donalda Trampa ili sa Bernia Sandersa. Njih dvojicu vrh njihovih partija ne gleda s blagonaklonošću. Njih dvojica, odnosno politika njih dvojice, bliža je realnosti. I Sanders i Tramp najveću podršku uživaju među belcima. Prvi među levo nastrojenim, drugi među konzervativcima. I jedan i drugi, čini se, potpalili su „revoluciju radničke klase“ među glasačima koji nemaju poverenje u „politički sistem“. Stiče se utisak da glavešinama iz obe partije nije baš mnogo stalo do belaca radnika, već kako je njih svakim danom sve manje. Donald Tramp, ukoliko ne bude nominovan kao prestavnik republikanaca, ostaće u istoriji zapančen kao čovek koji je na kratko oko sebe izgradio kult ličnosti. Berni Sanders je već sada postigao to što je Klintonka morala da pomeri svoje stavove više ka levici.

Među generalnom populacijom ni Tramp ni Klinton ne stoje baš najbolje. Njega ne ceni 57 odsto Amerikanaca, a nju 53,6 odsto. Kako su onda dva kandidata koje više od polovine stanovnika ne vole na čelu svojih lista? Jedan od razloga je taj što glavešine političkih stranaka nastavljaju sa mišljenjem da je uloga generalne populacije manje važna. Čini se da su zaboravili da je 1992. godine Ros Pero kao nezavisan kandidat koji je odneo glasove republikancu Džordžu Starijem Bušu praktično doveo Bila Klintona na vlast. Ukoliko bi Tramp sebe proglasio nezavisnim i bio treći kandidat na generalnim izborima, Hilari Klinton ne bi morala ništa da uradi i pobedila bi bez problema. Šta će rukovodstvo republikanaca odlučiti na partijskoj konvenciji jula meseca ostaje da se vidi. Kako sada ispitivanja pokazuju, Tramp kao predstavnik republikanaca gubi protiv Hilari Klinton, ali bi još gore izgubio kao nezavistan. Ukoliko bi Tramp ipak pobedio i stigao do Bele kuće, republikanska partija našla bi se u još većim problemima. Trampova politika nije u skladu sa političkim strujama unutar republikanske partije, sa „čajankom“ na primer, sa insistiranjem da državna penzija ne sme da se dira, da su međunarodni trgovinski ugovori štetni po Ameriku… Naprosto ni Kongres, ni Bela kuća ne bi mogli da funkcionišu i republikanci bi se raspali kao jedna monolitna partija.

U međuvremenu obični Amerikanci ne čekaju da političari, iz bilo koje partije, rade posao u njihovo ime, već se sami organizuju. Mnogo puta to organizovanje ispoljava se putem protesta. Na protestima nekoga policija isprska biber sprejom, nekog lupi pendrekom po glavi, a neki bivaju uhapšeni. U ponedeljak 18. aprila ispred zgrade Kongresa uhapšeno je nekoliko stotina ljudi. Među njima bili su i Ben i Džeri. I mada nisu Tom i Džeri, Ben i Džeri su makar isto toliko poznati. Radi se o čuvenim hipicima, sad već u godinama, Ben Kohenu i Džeriju Grinfildu, vlasnicima i tvorcima najčuvenijeg američkog sladoleda „Ben & Džeri“ koji može da se kupi u svim samoposlugama i prodavnicama. Svako voli egzotične ukuse njihovih sladoleda. U okviru pokreta Demokratsko proleće ispred zgrade Kongresa okupilo se oko 1.300 demonstranata, a osim Benija i Džeria uhapšeno je još nekoliko poznatih ličnosti. Demonstriralo se protiv nejednakosti u američkom društvu, za zaštitu prava glasanja, za eliminisanje velikog novca u politici, između ostalog. Protest je počeo u Filadelfiji i demonstranti su pešice stigli do Vašingtona. Na sajtu Benija i Džerija njih dvojica su istakli da: „Istorija naše zemlje je da se ništa ne događa sve dok ljudi ne počnu da postavljaju svoja tela na crtu i reskiraju da budu uhapšeni“. Inače, Ben i Džeri osim kao marka sladoleda, poznati su kao aktivisti tokom mnogih akcija za ljudska prava.

Berni Sanders kaže za sebe da je socijalista; po evropskim standardima on bi bio nešto kao socijaldemokrata. A da li Amerika može biti Švedska? Teško, jer Amerika je ipak neuporedivo veća zemlja, sa mnogo većom ekonomijom, farmama koje su korporacije, vojskom bez premca u savremenom svetu, ali i sa stanovništvom koje baš hoće Ameriku ovakvom kakva je, samo mnogo bolju, pa i pravedniju. Tokom prošlog veka u Sjedinjenim Državama delovali su i socijalisti i komunisti, ali je to bilo na nivou bez velikog uticaja, mada je mnogo intelektualaca flertovalo sa socijalizmom. Možda se problem objašnjava jednom izjavom socijaliste Viktora Bergera, koji je bio kongresmen tokom četiri mandata u prvoj četvrtini prošlog veka: „Prosečan građanin ne zna razliku između socijalizma, anarhizma, nihilizma, komunizma i reumatizma. Sve su to za njega strašni i poročni izmi“. Stvari su se donekle promenile i Berni Sanders može bez problema da izjavi da je socijalista. Naravno da posle toga mora da objasni o čemu se radi i da socijalizam, po njegovom, funkcioniše u Švedskoj, Danskoj i još nekim evropskim zemljama. Jedno je sigurno, kako je objasnio jedan analitičar, „izbori su političko odmeravanje – nisu bitka, borba ili ideološki rat“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*