Milan Balinda: Škripa američke ekonomske vrteške

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

ka KiniŠirom sveta žučno se diskutuje skora propast američke ekonomije i samim tim kraj „imperije Sjedinjenih Država“. Vrlo popularna tema koja završava negativnim ishodom koji mnogi željno očekuju, bez obzira što bi po tom scenariju propast Amerike sa sobom povukla u ambis i ostatak sveta. Priče o slabljenju američke moći na dnevnom je redu i u samoj Americi. Ni oni spolja, a ni oni iznutra, nisu upoznati sa odgovarajućim ekonomskim podacima, mada, i jedni i drugi osećaju da se nešto opasno kuva. Njima ne mogu da priskoče u pomoć ni ekonomski stručnjaci i to iz prostog razloga što ni oni – nemaju pojma ni šta se zaista događa, na globalnom nivou, ni šta će se dogoditi. Mnogi Amerikanci, primera radi, misle da je Kina već vodeći ekonomski lider u svetu, bez obzira što je kineska ekonomija, sa četiri puta većim brojem sanovnika od Amerike, samo jedna trećina ekonomije Sjedinjenih Država. S druge strane, sa svojim privrednim rastom od 2,5 odsto, Amerika je zemlja sa najvećim rastom ekonomije među tehnološki najrazvijenim zemljama sveta. A to, „šta će se dogoditi“ nije predvidljivo jer zavisi ne samo od ekonomije, već i od mnogih drugih društvenih faktora i preduzetih akcija.

            Bez obzira što se na svetu danas sve brže odvija nego u prethodnim vremenima, za propast jedne imperije, ako je Amerika uopšte imperija u klasičnom smislu te reči, potrebno je mnogo više vremena. A što se vojne moći tiče, gde Sjedinjene Države troše neverovatno velike sume novca umesto da deo tih sredstava usmeri u mirnodobne svrhe, kao što je infrastruktura i obrazovanje, vojna superiornost nema presedana u istoriji. Primera radi, američka vojna flota je veća od sledeći 14 flota skupa. Veća i jača od ruske, britanske, španske, francuske, kineske, brazilske… čak i kada bi se te zemlje udružile. Ipak, nije tačno da Sjedinjene Države troše najveću količinu svog novca u istoriji na održavanje vojske. Tačno je da troše 25 odsto Bruto nacionalnog dohotka, što je suludo po procenama mnogih, ali je Rimsko carstvo trošilo tačno polovinu svojih prihoda. To istorijsko carstvo, koje je živelo od osvajanja i pljački, što baš i nije slučaj sa Amerikom, propalo je kada više nisu imali koga da osvoje. Važno je prisetiti se da je nakon pada Rimskog carstva stigao mračni srednji vek koji je trajao vekovima. U svakom slučaju, SAD ne mogu da padnu same jer su tesno povezane sa Evropom, Latinskom Amerikom i ostatkom hrišćanskog i nehrišćanskog sveta. Na ideološkim, istorijskim i, ako dotle dođe, rasnim temeljima.

            Kada bi se ekonomija Sjedinjenih Država poredila sa današnjim ostatkom sveta, Americi uopšte ne ide loše. Kada se ista ekonomija poredi s Amerikom iz prošlosti, onda je situacija sasvim drugačija. Naime, srednja klasa (radnici, službenici) u današnjim Državama gube tlo pod nogama. Oni sa najmanjim primanjima, ili bez ikakve zarade, preživljavaju zahvaljujući državnoj pomoći u hrani i solidarnosti svojih zemljaka. Nezaposlenost je preko sedam odsto, ali je „polu-zaposlenost“ (nepotpuno radno vreme i minimalne nadnice) mnogo veći problem. Sistem oporezivanja, koncentracija kapitala u rukama malobrojnih koji neće da ulažu u privredu, mnogo je veći problem od same razlike u primanjima bogatih i siromašnih. Razlika je slična onoj koja postoji i u skandinavskim zemljama, ali tu razliku Šveđani, Norvežani, Danci… koriguju porezima. Da li će sa ta poreska politika u Americi uskoro promeniti? Najmanje može da se pogreši u proceni ako se kaže – neće nikada! Nema tih političara koji bi se usudili da pokušaju tako nešto. Još manje ima onih koji bi da smanje vojne izdatke. Svaki šesti Amerikanac je, na direktan ili indirektan način, povezan s vojnim kompleksom. Uključujući i one koji su vlasnici kafića ispred neke vojne baze.

            Državni dug Sjedinjenih Država takođe je faktor što Amerikanci žive lošije nego ikada. Sjedinjene Države duguju 350 odsto Bruto nacionalnog dohotka, ali Kini bi bilo teže da vrate svoj dug od 180 odsto jer je njihova ekonomija, budući da je znatno manja i manje sposobna za tako nešto. Svetla tačka na američkom ekonomskom polju je oživljavanje industrijske proizvodnje. Očekuje se da Sjedinjene Države, uz pomoć oslabljenog dolara, mnogo više izvoze u budućnosti i to pre svega u Evropskim zemljama. Istovremeno u Americi forsiraju energetsku industriju i samim tim svoje proizvode čine jeftinijim. Cena prirodnog gasa u Americi je najniža na svetu, toliko da su se nekoliko većih meksičkih fabrika, zbog cene goriva, preselile na teritoriju svojih severnih suseda. Po procenama nekih analitičara, od svih visoko razvijenih zemalja, Sjedinjene Države imaju najviše šanse da nastave sa agresivnim razvojem.

            U međuvremenu, ove godine, za vreme ekonomske krize, recesije, depresije, oporavka… kako god da se to nazove, a stručnjaci još nisu usaglasili terminologiju, najveće američke korporacije zaradile su 18,6 odsto više nego prethodne godine. Istovremeno su realna primanja zaposlenih pala skoro sedam odsto. Volstrit je profitirao neuporedivo više od bilo koje druge ulice (strita) u Americi. Ovo je glavni razlog zašto zaposleni Amerikanci sve manje veruju svojoj vladajućoj eliti, Beloj Kući, Kongresu i Senatu, i korporacijama. Jedino kome manje veruju su banke. Samo 18 odsto Amerikanaca ima poverenje u banke i bankarski sistem. Narod je počeo manje da troši, a to već utiče na maloprodaju, bilo da je u pitanju obuća i odeća, automobili, elektronika, bela tehnika, ili je u pitanju zapošljavanje i kapitalne investicije. Sve se kreće kao na usporenom snimku i nazire se kako će se to završiti, ali… Ali – neće tako. Najverovatnije.

           oilSjedinjene Države imaju najveću i tehnološki najrazvijeniju ekonomiju na svetu. Ta ekonomija stvara 49.800 dolara godišnje po glavi stanovnika. U toj tržištu orjentisanoj ekonomiji privatnici donose najveći broj odluka, a federalna i državne vlade pre svega kupuju dobra i usluge na toj pijaci. Američke firme su na svetskom čelu naprednih tehnologija, naročito kada su u pitanju kompjuteri, medicina, avijacija i vojna industrija. I mada su nakon Drugog svetskog rata mnoge razvijene zemlje smanjile taj tehnološki jaz u odnosu na Ameriku, Sjedinjene Države su i dalje ubedljivo na vrhu. Ipak, Amerika ima svoje dodatne troškove, kao što su izdaci za ratove. Sudeći po zvaničnim podacima, do kraja 2011. godine Sjedinjene Države su potrošile na poslednje ratove skoro 900 milijardi dolara. Istovremeno je godišnji budžetski deficit postigao cifru od devet odsto Bruto nacionalnog dohotka. Prihodi od poreza su procentualno niži od prihoda mnogih drugih zemalja. Problemi na duže staze biće stagnacija prihoda siromašnijih familija, neodgovarajuće investicije i propadanje infrastrukture, galopirajuće cene medicinskih i penzionih troškova u naciji koja ima sve više ostarele populacije, nedovoljno sopstvene energije i, naravno, budžetski deficit. Ipak, dug u obveznicama je važan ali, kako tvrde stručnjaci, nije i najvažniji problem.

            Sjedinjene Države najčešće se opisuju kao „kapitalistička“ zemlja. Odnosno, kapitalistička ekonomija. Tu kovanicu „kapitalizam“ kako nam je već poznato, izmisli o je u 19. veku nemački teoretičar Karl Marks da bi opisao sistem u kome manja grupa ljudi, uz pomoć veće količine novca, kapitala, donose najvažnije ekonomske odluke. Marks je takođe opisao i „socijalistički sistem“ gde cilj kapitala nije da stvori profit već da rasporedi bogatstva širom društva. Taj „marksistički sistem“ socijalizma usput je zaglibio, a i u Kini ga polako menjaju, dok se kapitalizam još koprca, mada sa svim svojim manama. Ovo je uprošćeno gledanje na ekonomske sisteme, ali „čist kapitalizam“ kako ga je Marks opisao najverovatnije nikada nije ni postojao. Pa i ako je nekad postojao, sada ga više nema. Kako Sjedinjene Države, tako su i mnoge druge zemlje, mnogo puta intervenisale u svojim ekonomijama da bi ograničile koncentraciju novca i moći i ublažile klasne razlike. Možda bi ekonomija Sjedinjenih Država mogla bolje da se objasni kada bi je nazvali „mešovita“ ekonomija, budući da vlada igra značajnu ulogu, ruku pod ruku sa privatnim preduzetnicima.

            Ipak je razlika u prihodima siromašnijih i bogatijih ono što prvo upada u oči posmatrajući današnje ekonomsko i socijalno stanje najbogatije zemlje sveta. Između početka Drugog svetskog rata i prvog dramatičnog povećanja cene nafte, 1973. godine, familijama koje su pripadale 99 odstu stanovništva prihod je munjevito rastao. Ako se izuzmu kasnije devedesete godine prošlog veka, poslednjih 40 godina karakterišu se sporim rastom prihoda zaposlenih. Ali, za vrh od jedan odsto Amerikanaca priča je bila sasvim drugačija. Njihov prihod rastao čak stopom i do 24 odsto. Problem u Americi leži u činjenici da su bogati proporcionalno manje oporezovani od ostatka nacije. Socijalne nejednakosti se ističu nakon plaćanja poreza. Primera radi, u Velikoj Britaniji i Irskog postoje veće razlike u prihodima nego u Sjedinjenim Državama, ali se te razlike umanje porezima. Amerika voli da misli o sebi kao o zemlji neograničenih mogućnosti za svakoga, ali dugoročna istraživanja „socijalne pokretljivosti“ (prelazak iz neke niže u neku višu socijalnu klasu) pokazuju da to baš i nije slučaj.

            greenVelika većina dece iz siromašnih familija, i to ne samo crnačkih, ostaju siromašna do kraja života. Višedecenijska istraživanja pokazuju, na primer, da siromašna bela deca iz država Misisipi, Džordžija i Južna Karolina, izrastu u siromašne odrasle ljude. Bez obzira na rasnu pripadnost, deca iz najsiromašnijih familija veoma retko uspeju da se popnu uz socijalne lestvice. U ovom vremenu ogromnih razlika u primanju, gde broj siromašnih Amerikanaca se približava cifri od 50 miliona, mnogi insistiraju da je vreme da se podigne minimalna satnica, koja je na federalnom nivou još od 2009. godine 7,25 dolara. Protivnici ovoj promeni tvrde da bi takav potez uzrokovao manju stopu zapošljavanja i veći gubitak već postojećih radnih mesta. Ta minimalna satnica na federalnom nivou od 7,25 dolara u suštini odgovara vrednosti od 4,87 dolara iz 1996. godine. Mnoge Demokrate iz kongresa traže da se federalni minimum podigne na 10,1 dolar na sat. Takođe traže da se onima koji su osim platom plaćeni i napojnicama, a njihov minimum je zaleđen na 2,13 dolara na sat još od 1991. godine, podigne na nivo od 70 odsto minimalne satnice.

            U septembru ove godine guverner Kalifornije, demokrata Džeri Braun, podigao je minimalni prihod na 10 dolara, tako da Kalifornija ima najveće minimalne plate u zemlji, prešavši 9,19 dolara koliko se plaća u državi Vašington. Međutim, tu cifru minimalna satnica dostići će tek 1. januara 2016. godine. Prvo će sa sadašnjih 8 dolara, minimum koji je na snazi već pet godina, porasti na 9 dolara u julu sledeće godine. Ipak, nekoliko gradova Kalifornije, kao što je San Francisko sa minimalcem od 10,55 dolara, već imaju uredbe po kojima niko ne može biti plaćen manje od 10 dolara na sat. U državi Nju Džerzi početkom prošlog novembra doneta je odluka da od sledećeg 1. januara minimalac bude 8,25 dolara, a to bi bilo povećanje od jednog dolara na sat sa sadašnjih 7,25. U okrugu grada Sietla, u državi Vašington, sproveden je referendum da minimalna plata bude 15 dolara na sat. Politička borba oko minimalne plate nije novijeg datuma i uvek se vodi između progresivnih demokrata, s jedne strane, i konzervativaca i biznis interesa s druge.

            U svom godišnjem obraćanju Stanje nacije predsednik Obama insistirao je da se federalni minimalac podigne na 9,19 dolara na sat, ali sada Bela Kuća kaže da podržava 10,1 dolar. U svim zahtevima za povećanje minimalca dominira klauzula da bi primanja morala da budu usaglašena sa inflacijom. Protivnici povećanja plata argumentuju da minimalac uglavnom dobijaju tinejdžeri i mlađi odrasli koji još nemaju porodice da izdržavaju, međutim, istraživanja ukazuju na podatke da tinejdžeri u industriji brze hrane (MekDonald i slični) čine samo 5,3 odsto radnika koji primaju minimalnu platu. Ostatak su odrasli stariji od 21 godine, uključujući i 34 odsto onih koji su stariji od 40 godina. Jedno istraživanje ukazuje da minimalac od 10,1 dolara podržava 92 odsto Demokrata, kao i 62 odsto konzervativnih Republikanaca, belih Južnjaka 75 odsto i 79 odsto onih koji imaju prihod veći od 100.000 dolara godišnje. Po najnovijim podacima broj siromašnih Amerikanaca bio je u 2012. godini 49,7 miliona, ili 16 odsto stanovništva.

            Takođe postoje podaci da će blizu 40 odsto Amerikanaca između 25 i 60 godina starosti najmanje jednu godinu biti ispod zvaničnog nivoa siromaštva, što je za familiju od četiri člana prihod manji od 23.492 dolara godišnje. Drugih 54 odsto biće neko vreme na nivou skoro-siromaštva, što je 150 odsto primanja od zvaničnog nivoa siromaštva. Dodatno, polovina američke dece će u nekom periodu svog izrastanja živeti u domu koji će koristiti državne kupone za hranu. Glavni razlog zašto se siromaštvo „visoko kotira“ je taj što se dobra rastuće ekonomije ne prelivaju u džepove radnika kao što je to bilo tokom četvrt veka nakon Drugog svetskog rata. Po svemu sudeći, a na tome insistiraju kvalifikovani analitičari, siromaštvo u Americi se neće iskoreniti dok god država ne napravi odgovarajuće korake u tom smeru. Mnogi su Amerikanci očekivali da će predsednik Obama raditi na rešavanju problema siromaštva, zato su ga i izabrali dva puta, ali se za sada pokazalo da on nije imao ni snage, ni smelosti, a ni umeća da zagrebe taj problem. Odnosno, pokušao je da deo tog problema sredi preko zakona o zdravstvenom osiguranju (popularno poznatom kao Obamaker), ali je tu upao u živi pesak iz koga još ne može da se iskoprca.

            Zahvaljujući relativno visokom stepenu nezaposlenosti, sve nižim platama i kontroverzijama po pitanju Obamakera, američki predsednik ima najmanju podršku od kako je stupio u Belu Kuću. Samo su 42 odsto stanovnika u ovom trenutku na strani Baraka Obame. U toku samo jednog meseca izgubio je šest odsto simpatizera. Krajem novembra protiv Obame bilo je 55 odsto Amerikanaca, što je takođe najgora pozicija tokom njegovog predsedavanja. Imao je Barak Obama i ranije iz raznoraznih razloga slabiju podršku, ali je tada svaki put bolje stajao zbog simpatije koju izaziva svojom personom. Sada se to istopilo. Polovina, ili nešto više, Amerikanaca sada kažu da Obama ne razume ljudi „kao što smo mi“, da nije baš najpošteniji i da mu se ne može verovati. Od kako je stupio na dužnost svog drugog mandata, 23. januara ove godine, popularnost mu je pala za čitavih 23 odsto. Jedno istraživanje je tražilo od ljudi da ocene ideološku naginjanje i Demokratske i Republikanske partije, kao i grupe Čajanka unutar Republikanaca. Da je Republikanska partija isuviše konzervativna izjavilo je 43 odsto ispitanika, a za Demokrate 46 odsto su rekli da su mnogo liberalni. Više od 40 odsto Amerikanaca reklo je da grupa Čajanka ima isuviše uticaja na Republikansku partiju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*