Milan Balinda: Sever na desno, jug na levo

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

podemos            Uspon populističkih političkih partija u Evropi logična je posledica ekonomske krize koja već godinama potresa ovaj kontinent. Sve je krenulo finansijskom potresom koji je kao neki cunami stigao iz Amerike, da bi se to kasnije na ovim prostorima pretvorilo u dužničku krizu. U severnom delu Evrope frustrirani građani biraju kandidate krajnje desnice koji za sve optužuju imigraciju, a u južnom delu kontinenta krajnja levica, koja za sve nevolje optužuje zemlje severne Evrope, dobija na izborima. U oba slučaja jasna poruka je da su za sve krivi neki drugi. Južna Evropa optužuje neoliberalizam predvođen Nemačkom, a Nemci za sve krive „lenje i korumpirane“ Mediterance. Šablon raspoloženja građana ukazuje da što je ekonomija slabija cenjenija je politika krajnje levice, a ukoliko umereno loša, dobijaju s krajnje desnice. Politički centar, i s leva i s desna, u ekonomskoj krizi ostao je bez argumenata.

Evropske ekonomije ne uspevaju da se izvuku iz krize i možda se to može objasniti jednom opaskom o gluposti koja se pripisuje Albertu Ajnštajnu: raditi istu stvar ponovo i nanovo i očekivati drugačiji rezultat. Većina je već prihvatila objašnjenje „zdravog razuma“ o uzroku krize – gomila bankara, za koje niko nije glasao, brine se o bogatašima i to je razlog zašto je toliko ljudi nezaposleno. Očekuje se da političari, koji su izabrani, objasne besnim glasačima zašto imaju taj ludački sistem i da li će se nešto preduzeti povodom toga. Političari su izabrani da predstavljaju narod, a ne specijalne interese i ne da te interese proglašavaju nacionalnim prioritetima. Na kraju krajeva, politika nije nauka o brojevima, već se radi o ljudskim bićima. Brojevi su racionalni, ali ljudi su dovoljno racionalni samo da bi uleteli u nevolje koje su stvorili, ali nedovoljno da bi se iz njih sami izvukli.

Čini se da je uzrok svih današnjih nedaća započeo ideologijom „roditelja osnivača“ ove najnovije sorte kapitalizma, Ronaldom Reganom i Margaret Tačerkom. Oni su pokrenuli „konzervativnu revoluciju“, kako se to zove u Americi, i „neo-liberalizam“, kako je poznato u Evropi. Kad smo već kod istorije, Bizmark je bio jedan od onih koji je izmislio socijalnu pomoć za najsiromašnije. Bio je konzervativac ali je shvatio da ako se hoće izbeći revolucionarni neredi i nasilni prevrati, onda se moraju zadovoljiti i oni ekonomski najslabiji. Konačno, ako država nije socijalna, čemu onda ona služi!? Bankarska ideologija da se može stvoriti ogromno bogatstvo u rukama pojedinaca i da će se to postepeno preliti na „široke narodne mase“ u praksi se pokazalo kao ideologija koja nije postigla uspeh.

U jednom intervjuu za nemački nedeljnik Špigl, poznati francuski ekonomista Toma Piketi izjavio je početkom marta da je u Evropi kreiran „monstrum“. „Možda imamo zajedničku valutu, ali svaka od država ima različit sistem oporezivanja, fiskalnu politiku i ništa od toga nije harmonizovanu s Evropom. To ne može da funkcioniše. Kreirajući evro zonu, kreirali smo monstruma“. Takođe je dodao da zemlje ne mogu smanjiti svoj dug ukoliko im ekonomija ne raste: „to naprosto tako ne funkcioniše“. Objasnio je da ukoliko ekonomija ne raste značajnom stopom, ne može se vraćati novac samo budžetskom štednjom. Takođe je podsetio da su i Francuska i Nemačka 1945. godine bile do guše u dugovima, i da nikada nisu sasvim vratile svoje kredite. Veliki deo duga im je oprošten, ali su sada te dve države na čelu onih koji zahtevaju da Grčka, Španija, Portugal i još neke prezadužene zemlje, vrate sve do poslednje pare.

To je Piketi nazvao „istorijskom amnezijom“. Takođe je u tom intervjuu rekao da je MMF još pre tri godine priznao da se politikom štednje otišlo predaleko. Naime, zahteva se da zemlje dužnice vrate novac u veoma kratkom vremenskom periodu i da to ima zastrašujuće posledice na rast njihovih ekonomija. Toma Piketi tvrdi da prioriteti u Evropi moraju biti edukacija mladih ljudi, inovacije i istraživanja. Rekao je da „nije normalno da 90 odsto najprestižnijih svetskih univerziteta se nalaze u Sjedinjenim Državama i da naši najbolji mozgovi odlaze izvan Evrope. Amerikanci investiraju tri odsto svog Bruto nacionalnog dohotka na univerzitete, dok je ovde negde oko jedan odsto. To je glavni razlog zašto Amerika raste mnogo brže od Evrope“.

Jedno je sigurno, niko ne bi trebalo da bude iznenađen što je produžena ekonomska kriza uzrokovala političke turbulencije. Početkom godine skoro-komunistička Siriza dobila je na parlamentarnim izborima u Grčkoj, a postoji velika mogućnost da njihov ideološki partner Podemos uradi isto u Španiji. Španski izbori možda se neće odigrati sve do januara ili februara sledeće godine, ali Podemos stoji jako dobro u ispitivanjima javnog mnenja. Ta španska politička partija formirana je tek januara prošle godine, ali je na izborima za Evropski parlament 2014. godine dobila osam odsto glasova. Inače, u Španiji je donedavno praktično postojao dvopartijski sistem – PSOE (Socijalistička radnička partija na levom centru) i PP (desničarska Narodna partija), a one su na izborima iz 2009. godine zajedno dobile 81 odsto glasova.

Pojavom Podemosa (Možemo) na španskoj političkoj sceni kao da se dogodio zemljotres. Podemos obečava da će sniziti starosnu granicu za penzionisanje i smanjiti broj radnih sati u nedelji. Ova dva poteza bi trebalo najviše da doprinesu smanjenju nezaposlenosti koja se u ovom trenutku nalazi na skoro 24 odsto, s tim što mladih nezaposlenih ima duplo više od proseka. A predviđanja MMF, koja su po pravili preterano optimistička, tvrde da će nezaposlenost biti 18,5 odsto u 2019. godini. To Fond naziva „puna zaposlenost“ za španske uslove. U prevodu, evropski zvaničnici de fakto poručuju španskim građanima da u budućnosti ne bi trebali mnogo da se nadaju, naročito kada su mladi u pitanju. Takva poruka, ako ništa drugo, je poprilično depresivna. Mladi koji ne rade danas, a ni sutra, neće moći da idu u penziju kad ih godine sustignu.

Ukoliko Siriza uspe da nešto od svojih obećanja i ostvari, to bi pomoglo partiji Podemos, koja bi ukoliko pobede na sledećim izborima, tom pobedom ojačala Sirizu. Mnogi su smatrali da je nemoguće da mala zemlja koja čini samo dva odsto ekonomske moći evro zone može da uzdrma ekonomsku trajektoriju Evrope, ali to se upravo sada događa. Čim su prvi pregovori između Grčke i njenih kreditora završeni, konzervativni nemački finansijski ministar izjavio je da je Grčka primorana da se „vrati u realnost“. Grčki premijer rekao je da su pregovori bili „odlučujući korak“ da bi se njegova zemlja oslobodila teških mera štednje koje sputavaju grčku ekonomiju. Ko od njih dvojice ne govori istinu? Ako se pažljivije pogleda, kažu stručnjaci, može da se uoči da je Grčka dobila četvoromesečni prostor da bi povratila dah i nastavila pregovore. Za sada nije dobila mnogo, ali je dobila više vremena nego što je imala. A Grčka vodi pregovore koristeći najjače oružje koje ima u rukama – pretnjom da će napustiti evro zonu i obustaviti otplatu dugova. Druga je stvar što većina Grka ne bi želela da se odvoji od evra.

Vraćanje na drahmu bilo bi veoma traumatično. Devalvacija nove-stare grčke valute bila bi trenutna; štedni ulozi bi se istopili i cene uvozne robe postale bi astronomske. Ali bi grčki izvoz bio jeftiniji; cena rada postala bi veoma kompetetivna i turizam bi najverovatnije doživeo procvat. Slično se dogodilo kada je 2001. godine kada je Ar4gentina proglasila moratorijum na plaćanje duga i devalvirala svoju valutu. Sledilo je nekoliko meseci ekonomskog haosa, ali je tada krenuo brzi rast ekonomije. U svakom slučaju, potez vraćanja na drahmu mogao bi da ima pozitivne rezultate, ali tako nešto plus moratorijum na dugove bilo bi veoma rizično. Grci žele da ostanu unutar evro zone, a borba nije samo oko finansija, već i oko filozofije štednje i šta mala zemlja može da uradi da bi bila gospodar svoje ekonomske sudbine.

Nezaposlenost u Grčkoj je iznad 25 odsto i njihova ekonomija je značajno manja nego što je bila pre početka ekonomske krize. Uopšte je ekonomska stagnacija u evro zoni dostigla alarmantni nivo i konačno su politički lideri odlučili da pokrenu ekonomski stimulans, nešto slično što je Amerika uradila pre nekoliko godina. Počeli su da štampaju milijarde evra i ulažu u privredu. U ovom trenutku vrednost evra pala je ispod vrednosti dolara i to se dogodilo po prvi put u skoro deset godina. Ipak mnogi procenjuju da to neće biti dovoljno i da će Evropa stagnirati dugi niz godina, nešto kao što se to događa u Japanu. Građani, i ne samo u zemljama mediteranske zone, nisu zadovoljni zbog mnogih stvari. Kako zbog ekonomskog stanja, tako zbog uvećane imigracije.

Populističke i nacionalističke partije se u usponu i popunjavaju prostor gde su se ranije nalazile ustanovljene ideologije. Ovo je godina izbora u Evropi. Grčka i Hrvatska već su glasali, a izbori na generalnim i lokalnim nivoima predviđeni su u Andori, Danskoj, Estoniji, Finskoj, Italiji, Holandiji (lokalni), Poljskoj, Portugalu (regionalni), Španiji (mogu se dogoditi u januaru ili februaru sledeće godine), Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, pa i Turskoj. Neće se glasati u dve najznačajnije zemlje evro zone, Nemačkoj i Francuskoj, ali će sledeći izbori u Francuskoj biti značajni jer se ta zemlja u neku ruku nalazi u centru Evrope. Nije ni sever ni jug i jeste i jedno i drugo. Krajem marta održani su lokalni izbori i vladajuća Socijalistička stranka pala je na treće mesto nakon partije sa desnice bivšeg predsednika Nikolasa Sarkozija i ultra desnice, Nacionalnog fronta, Marine Le Pen. Ona je izjavila da će se Evropska Unija „raspasti kao Sovjetski Savez“.

Britanci će glasati u maju. Kec iz rukava biće UK Nezavisnost partija koja je kao francuski Nacionalni front izbio na vrh na prošlogodišnjem glasanju za parlament EU. Britanije nije u evro zoni ali vođa Nezavisnost partije, Nigel Feredž, hoće da zemlja sasvim izađe iz Evropske Unije. Nezadovoljstvo glasača oseća se i u Danskoj gde će se održati izbori početkom septembra. Danska Narodna stranka koja se nalazi na krajnjoj desnici nedavno je po prvi put izbila na vrh liste ispitivanja javnog mnenja. Istina je da niko sa sigurnošću ne može unapred tvrditi za kog će glasači u raznim zemljama glasati sve dok se ti izbori u stvarnosti i ne odigraju. Ipak se ove godine proleće, leto i jesen mogu nazvati godišnjim dobima nezadovoljstva. Kontinent koji se već nalazi u ekonomskim problemima sada se suočava s političkom fragmentacijom porastom radikalnih političkih snaga. Na severu Evrope establišment napadaju s desnice, na jugu sa levice.

Interesantno je da te dve ekstremno suprotstavljene političke snage mogu veoma lako da podrže jedna drugu kad im to ide u prilog. Takav je bio i slučaj kada je Siriza odlučivala koga će pozvati u koaliciju da bi dobila većinu u grčkom parlamentu. Odlučili su se za ekstremnu desničarsku partiju, nacionalističku, anti-imigrantsku, anti-semitsku Nezavisnu grčku partiju. Nije se radilo o idejama već o parlamentarnoj aritmetici, a takav njihov potez nije izazvao mnoga negodovanja ni iz jedne evropske levičarske formacije. Takođe je ultra-desničarka Marina Le Pen iskazala podršku Sirizi i optužila „totalitarizam Evropske Unije i finansijskog tržišta“. Istina je da i Grci i Španci zahtevaju poštovanje osnovnih pravila liberalne demokratije, imajući istorijska iskustva življenja pod fašizmom, ali isto tako bi trebalo uočiti da je na trećem mestu u grčkim izborima izbila ultra-fašistička stranka Zlatna zora.

Za razliku od levica Mediterana, severnoevropske desničarske stranke niti imaju ozbiljan ekonomski program, niti su ikada od Drugog Svetskog Rata do današnjeg dana učestvovale u radu bilo koje vlade. Njihovi programi sadrže neke ekonomske osvrte, ali su pre svega usresređeni na socijalna i kulturološka pitanja. Njihovi pokreti nisu rođeni zbog ekonomskih frustracija već iz nacionalističkih, anti-semitskih i anti-imigrantskih osećanja. Za prosečnog građana neke zemlje sa severa Evrope izbor krajnje desnice više liči na neku vrstu luksuza jer, iako nikome ekonomski ne ide baš najbolje, ni jedna zemlja iz tog regiona nije ni blizu ekonomskog sloma.

Tamo je politička situacija komplikovanija nego na jugu Evrope, osim u Nemačkoj koja zbog iskustva sa Nacional-socijalizmom gde je većina mnogo opreznija kada je nacionalizam u pitanju, čak i kada se uzme u obzir da većina Nemaca nema ličnog sećanja iz doba nacizma. Nemačka je ta koja je najviše predana ideji Evropske Unije u zajedničkoj valuti, a najverovatnije je razlog jer od toga ima najviše koristi. Nemačka je na čelu Unije, ali je pitanje da li je dovoljno mudra da bi shvatila da ne može tvrdoglavo da sprovodi svoje ideje kako bi trebalo da funkcioniše ekonomsko i finansijsko tržište. Nemačka je istovremeno dovoljno velika da bi bila vodeći faktor u Evropi ali nije dovoljno velika da bi bila svetska civilna sila i ne razmišljala samo o svom trgovačkom profitu. Dubiozno je da li je Nemačka odgovor na ono pitanje bivšeg američkog sekretara Henrija Kisindžera: „Koga trebam da zovem ako hoću da razgovaram sa Evropom?“

Leonidas Oikonomakis, naučni saradnik na Evropskom  univerzitetskom institutu, je objavio sredinom marta jedan članak u kome je poredio uspeh Sirize na izborima sa takozvanim Roze talasom u Latinskoj Americi. Roze talas, tj. izbledelo crveno, se odnosi se na levi populizam čija ostrašćena retorika zvuči revolucionarno ali politički u praksi više liči na neki kapitalizam s humanim likom, ili što bi bila socjial-demokratija. Kao primeri iz Latinske Amerike mogli bi da se uzmu Evo Morales, Bolivija, Rafael Korea, Ekvador, i Kirchnerovi, Argentina. Ako postoji sličnost između Roze talasa i Grčke onda bi to bilo, tvrdi Oikonomakis, evolucija pokreta koji su započeti iz baze s namerom da se sprovede direktna demokratija i autonomno samo-organizovanje.

To su takozvani horizontalni pokreti koji nisu imali vremena da se u potpunosti razviju i njihove ideje su preuzele političke partije, nove ili stare, jer su se u tom trenutku pojavili izbori. Ti pokreti su imali da biraju da li da ignorišu izbore ili da se priključe nekoj partiji. Nakon pobede na izborima ti su se pokreti uključili u institucije koje su već postojale, a njih nije lako promeniti. Prestali su da budu horizontalni i postali su vertikalni, hijerarhijski. Zajedničko unutar Roze talasa je da su nove vlasti, u zajednici za građanskim pokretima, uživale medeni mesec sa svojim glasačima. Kasnije se to „primirje“ između političke partije i pokreta narušilo i, naravno, na štetu pokreta. Iskustvo iz Latinske Amerike pokazuje da ti pokreti iz baze, nakon što su njihove nade izneverene, nisu sposobni da se oporave. Umore se i njihovi aktivisti i glasači generalno. Nikako ne znači da će se sa Sirizom ili Podemosom, kaže Oikonomakis, dogoditi nešto slično, ali takav ishod se ne sme zanemariti.

Portugal po striktno geografskim odrednicama nije mediteranska zemlja budući da izlazi na Atlantski okean, ali je po svim ostalim parametrima čist Mediteran. Nakon pobede Sirize jedna portugalska partija je slavila grčke rezultate. Bila je to partija anti-štednje Levi blok, koja ima osam mesta u parlamentu. „Izbori su Grčki, predstavljaju suverenitet grčkog naroda, ali isto tako i portugalskog, španskog i evropskog“, izjavila je vođa Levog bloka Marisa Matias. „Bili smo juče sa vama, danas smo sa vama i bićemo sa vama i sutra. Sirizina pobeda je pobeda za celu Evropu“. Republika Irska definitivno nije Mediteran i današnje prognoze šta će se dogoditi 3. aprila sledeće godine na generalnim izborima tvrde da neće biti radikalnih promena. Međutim, pobeda Sirize i mogućna pobeda Podemosa mogu dovesti do previranja kod irskih glasača koji bi u većem broju mogli da se odluče da glasaju za netradicionalne partije.

 

Jednom antifašista, uvek takav

 

Glezos01            Bilo je to 30. maja 1941. kada je Manolis Glezos sa nekoliko svojih prijatelja skinuo sa Akropolja nacističku zastavu s ogromnim kukastim krstom. To je bilo nekih mesec dana nakon što su Nemci okupirali Grčku i mladi Glezos cepanjem omrznute zastave je postao nacionalni heroj. Danas u svojoj 93. godini života sedi u Evropskom parlamentu gde zastupa svoju zemlju i Siriza partiju.

Tokom rata prvo se borio protiv italijanskih fašista, potom protiv nemačkih nacista, nastavio je borbu protiv grčkih vojnih vlasti. Često je slat u zatvor u kome je sve skupa proveo 12 godina pišući poeziju. Manolis Glezos zna šta znači kad Nemačka hoće da vlada Evropom i kaže da se to ponovo događa upravo sada. „Nemački kapital dominira Evropom i profitira od grčke mizerije. Ali, nama nije potreban vaš novac.“

Iz njegovog ugla, piše nemački nedeljnik Špigl, današnja Nemačka je direktno povezana s strašnom prošlošću, ali podvlači da on ovde ne misli na nemački narod već na vladajuću klasu. Glezos tvrdi da je Nemačka danas ponovo agresor: „Njen (nemački) odnos prema Grčkoj može da se uporedi sa odnosom tiranina prema sluzi“.

Podseća na tekst Džozefa Gebelsa u kome je taj nacistički ministar propagande razmišljao o budućnosti Evrope pod nemačkom upravom. Taj tekst se zvao „Godina 2000“. Glezos kaže da je Gebels jedino pogrešio nekih deset godina i da je nemačka dominacija počela s krizom 2010. godine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*