Milan Balinda: Profil prosečnog Amera

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

usaProsečni Amerikanci ne znaju da ih pola sveta mrzi a dve trećine ne voli. Niti znaju niti ih baš toliko interesuje, a poneko je ubeđen da im svet zavidi. Prosečni Amerikanac je visok i nizak, ima plavu kosu i plave oči, isto tako ima crnu kosu u tamne oči, potom, može da bude belac ili crnac, Latinoamerikanac ili Kinez. Prosečni Amerikanac govori engleski, govori španski, vijetnamski i ruski. Može da bude protestant, katolik, budista, musliman ili pravoslavac. Teško je mrzeti prosečnog Amerikanca ako se ne zna ko je prosečan Amerikanac. Ono što ostatak sveta misli o prosečnom Amerikancu je da je on belac, Anglosaksonac i protestant. Da li neko izvan Amerike mrzi američkog crnca, ili Irca, ili Italijana? Ko to baš ne voli američku Kineskinju ili Jevreja? Prosečan Amerikanac je isto što i prosečan stanovnik naše planete. Postoji kao statistička karikatura ali ga je teško definisati. Svako od nas liči na prosečnog Amerikanca.

Čitav svet ima mišljenje o Amerikancima i američkom načinu života. Oni koji nisu nikada kročili na tlo Sjedinjenih Država upinju se da svima objasne šta je to što je loše u Americi. Opšte je mišljenje da Amerikanci vole velike automobile, velike kuće, velike hamburgere i, naravno, velike sise. I ostatak sveta voli velike grudi ali se stidi da to prizna. Jedina je razlika što su Amerikanci naivni i priznaju da vole ono što vole. Amerikanci su kao deca: što ne znaju ne znaju, ali su spremni da to priznaju.

Evropski intelektualci insistiraju da Amerikanci ne poznaju istoriju. Prosečan Amerikanac ne zna istoriju jer uglavnom gleda u budućnost. To ima svojih mana ali ima i prednosti. Budućnost je uvek lepša. Naročito kada se upireš da je poboljšaš.

Dalje, Amerikanci ne znaju ni jedan strani jezik. Ta tvrdnja je tačna osim ako se ne radi o preko 30 miliona Latinoamerikanaca koji žive u Sjedinjenim Državama i govore španski ili portugalski. Kineski govore par miliona Kineza a ruski dobar broj Amerikanaca koji su ruski doseljenici. Srbi, u Americi, takođe govore srpski. Amerikanci koji samo govore engleski rade to zato što im nije potrebno da govore neki drugi jezik. Kad bi se u svakoj od 50 američkih država govorio drugi jezik, kao što je to u Evropi, onda bi i prosečan Amerikanac mogao da se sporazumeva na nekoliko jezika. Za sada samo znaju da kažu “muchacha, una cerveza!” To kad odu za Meksiko, ili Majami, ili Los Anđeles, i pije im se pivo. Takođe nije ništa strano u Americi da se zdrave – nazdarovlje!

Najviše što se zamera Amerikancima je da ne samo što ne znaju ništa o ostatku sveta nego ih to i ne interesuje. To bi bilo manje više tačno da nema jednog problema: čitav svet je parohijalan. Ni prosečnog Francuza, na primer, ne interesuje ostatak sveta. Amerikanac ne poznaje geografiju ali pokušava da bude ljubazan. Kad bi, to pre više godina, pitali autora ovih redova odakle je, onda bi nakon što bi čuli Jugoslavija, rekli: “O, zaista, čuo sam da je Čekoslovakija mnogo lepa zemlja”. Nije tu bilo nikakve zle namere. Liči na onu priču kada je jedna Francuskinja bila u San Francisku a posle tvrdila da nikada nije posetila Kaliforniju.

Istina je da su Amerikanci privrženi patrioti. Mnogi od njih zaista veruju da pripadaju posebnoj naciji kojima je poveren zadatak da vode svet i da brane demokratiju, slobode i mir na planeti. Prosečan Amerikanac je ginuo u Prvom i Drugom svetskom ratu u ime slobode. Prosečan Amerikanac se ne bi iznenadio kad bi mu se ostatak sveta zahvalio zbog žrtava koje je podneo u ratovima koje je Amerika mogla izbeći. Ostatak sveta ne može da poveruje da bi neko ginuo za slobodu drugih. Ostatak sveta jednoglasno tvrdi da je to Amerika uradila zbog novca i drugih materijalnih dobitaka. Ostatak sveta ne može da shvati da je prosečan Amerikanac, sve vreme govorimo o prosečnom Amerikancu, kao dete koje zaista veruje u iskrenost motiva.

Prosečan Amerikanac veruje da Amerika niti hoće niti joj je u krvi da bude imperija. Godi mu da budu velesila ali se isto tako plaši da će Amerika da postane policajac koji kontroliše sve što se događa po svetu. Amerikanci tvrde da nisu nikada bili imperija i da više vole da budu časni nego moćni, više pravedni nego slavni. Kad sude o nekom svetskom problemu manje ih interesuje daleka istorija a mnogo više bliska sadašnjost i rešavanje tog problema.

Prosečan Amerikanac jede zaslađeni pasulj i tu autor ovih redova zaista ne može da ih odbrani. Krivi su zašta su optuženi. Prosečan Amerikanac gleda glupave televizijske serije i to one iste koje s pohlepom kasnije gleda i ostatak sveta. Prosečan Amerikanac ne gleda strane filmove jer ga mrzi da čita prevod. Koga ne bi mrzelo da čita prevod!?

Zatim, Amerikanci nemaju strpljenja jer im se žuri u budućnost. Žuri im se i na posao da bi zaradili pare jer im stiže račun za struju, kao i ostatku sveta. Prosečan Amerikanac voli da dosta zarađuje da pod stare dane ne bi morao da zavisi ni od koga. U tom procesu pravljenja novca, prosečan Amerikanac daje dobrovoljne priloge. Daje ih svojoj crkvi i bivšoj školi, gladnima u Africi i gladnima u Njujorku. Uvek sanjari kako bi voleo da ode na godišnji odmor u Prag, glavni grad Slovenije. Voleo bi da ode i do Pariza i poseti Pjera. Obožava sneg u Moskvi i hladnu vodku. Takođe voli Veliki kanjon i Diznilend. Sanja da kao penzioner provede ostatak života na plažama Majami Biča.

Amerikanci su tolerantni. Tolerišu da ih pola sveta mrzi, a dve trećine ne voli. Pravdaju se da baš nemaju vremena da razumeju sve balkanske bitke ali da su sigurni da bi sve to moglo da se reši samo kad bi ti narodi tamo počeli da se uvažavaju. Prosečan Amerikanac, osim ako nije prosečan Grk-Amerikanac, misli da je Istanbul u zemlji u kojoj bi i trebao da bude. Deo sveta ne voli prosečnog Amerikanca zato što je njemu svejedno kome pripada Carigrad.

Prosečan Amerikanac nije direktor kompanije Haliburton, na primer. Još manje je politički ili vojni strateg. Prosečan Amerikanac kad uspe da postane predsednik Sjedinjenih Država prestaje da bude prosečan.

Prosečan Amerikanac nije glup, a ima ih toliko neobrazovanih koliko ih ima i u Evropi. Savršeno im je poznato da su francuska vina prvoklasna a da je viski iz Škotske drugačiji od njihovog ili iz Irske. Cene i kupuju Mercedese i Sony televizore. Većina Amerikanaca više bi volela da se voze u BMW ali samo ima dovoljno novca da se utrpaju u manju Tojotu. Prosečan Amerikanac vaspitava svoju decu da budu dobri ljudi, korisni sebi i drugima. Tako vaspitavaju i dečake i devojčice.

Nažalost, jedu zaslađeni pasulj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*