Milan Balinda: Privatni zatvori, javni problem

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region,Srbija |

tvorza           U četvrtak, 18. avgusta, američko Ministarstvo pravde objavilo je da planira da na federalnom nivou okonča korišćenje privatnih zatvora, nakon što su ispitivanja pokazala da su ti zatvori znatno manje bezbedni od zatvorskih ustanova pod javnom upravom. Pronađeno je, između ostalog, da su sukobi među zatvorenicima 28 odsto češći nego u federalnim zatvorima, a i da je konfiskovanje švercovanih mobilnih telefona unutar tih privatnih ustanova osam puta veća nego u državnim zatvorima. Takođe je utvrđeno da se u privatnim zatvorima robijaši devet puta više zaključavaju, bez prava na dnevnu rekreaciju, i da su učestalo i bez većih razloga zatvoreni u samicama. U nekoliko zatvora zatvorenici su zaključavani u samicama zbog nedostatka mesta u regularnim ćelijama. U 14 privatnih zatvora koji imaju ugovor sa federalnom vladom uglavnom su zatvoreni manje opasne osobe osuđene zbog imigracionih prekršaja. Ti zatvori drže 22.000 osuđenih i za njih godišnje Vašington plaća 600 miliona dolara.

Američko Ministarstvo pravde objavilo je da će tokom sledeće godine raskinuti ugovore sa najmanje tri privatna zatvora, a da će broj zatvorenika u privatnim ustanovama do maja sledeće godine biti smanjen na 14.200. Tri kompanije koje poseduju privatne zatvore i imaju ugovore sa federalnom vladom su: GEO grupa, Korekšn korporešn of Amerika (CCA) i Menadžment i trejning korporejšn (MTC). CCA je najveći operator privatnih zatvora sa tržišnim kapitalom od 3,2 biliona dolara, a samo par sati nakon što je Ministarstvo objavilo svoju odluku akcije te kompanije pale su za 52 odsto. Cena akcije je sa 27,06 dolara pala na 13. Akcije GEO grupe, druge po veličini u tom biznisu, pale su za 45 odsto u istom periodu. Od svoje tržišne cene od nekih dve milijarde dolara izgubili su 700 miliona. Ali, u podne tog četvrtka berza je zaustavila trgovinu akcijama tih kompanije zbog njihovog drastičnog pada. Oglasilo se i udruženje američkih sindikata AFL-CIO koje je zahtevalo prestanak upotrebe privatnih zatvora. Istakli su da su privatni zatvori „propali eksperiment“ i da „naš sistem pravde ne može nikad biti pravedan dok god može da se napravi novac zatvarajući pojedince“. U saopštenju su napisali da će „celi radnički pokret nastaviti borbu sve dok sve zatvorene osobe ne budu tretirane sa dostojanstvom i sve dok svaki muškarac i žena koje rade unutar zatvorskih ustanova ne budu bezbedne na svojim radnim mestima“.

Muškarci, žene i deca zatočena u privatnim centrima za imigraciju često spavaju na hladnom podu, ili u šatorima prepunim insekata, seksualno su napadani od strane čuvara i hranjeni nejestivim obrocima. Mnogi su umrlo jer im nije data medicinska nega, ili zato što su ih uslovi života traumatizovali i izvršili su samoubistvo. Uprkos mnogim izveštajima o kršenja ljudskih prava, autoriteti su, sve do sada, nastavljali da sarađuju sa privatnim zatvorima. Kada su ti izveštaji podigli temperaturu i nakon državnih istraživanja, Ministarstvo pravde je odlučilo da je došlo vreme da se ta saradnja polako prekine. Tome je potrebno pridodati da ušteda u budžetu koja se očekivala korišćenjem privatnih institucija nije nimalo uverljiva. Federalna vlada će i dalje koristiti privatne korporacije za mnoge poslove vezane za državni zatvorski sistem. Ova odluka od 18. avgusta ne znači da federalna vlada ukida privatne zatvore. Mnogi od tih zatvore rade na nivou pojedinih država Amerike, a dobar deo osuđenih na kršenje imigrantskih zakona pod jurisdikcijom su Ministarstva otadžbinske bezbednosti (DHS), tj. nisu u nadležnosti Ministarstva pravde. Postoji široko rasprostranjeno mišljenje da je ta nadležnost u suprotnosti sa Ustavom. Miriše na orvelovsku priču. Federalna vlada kontroliše samo 11 odsto kreveta u ustanovama za osuđene imigrante, a najmanje 62 odsto imigranata zatočeno je u ustanovama privatnih korporacija.

Drakonska imigraciona politika, koja je počela devedesetih godina prošlog veka stvorila je potrebu za veći broj krevetskih mesta u zatvorima i tada su uskočile privatne kompanije. Poslednjih godina priliv izbegle dece koja su bežala od nasilja u zemljama Centralne Amerike prevazišla su sve poslovne prognoze privatnih zatvorskih kompanija. Zloupotreba i nehumanost su standard u čitavom američkom zatvorskom sistemu, ali privatne ustanove posebno se izdvajaju po lošoj reputaciji. Cilj tih kompanija je da naprave što više novca, a to se postiže što manjom „potrošnjom u proizvodnji“. Za razliku od federalnih i državnih zatvora koje imaju jake sindikate zatvorskih čuvara i gde moraju da se primenjuju zakoni o radu, privatne firme uglavnom nemaju dovoljno zaposlenih, a zapošljavaju dosta njih koji nisu kvalifikovani. Normalno je da su u privatnim zatvorima česte pobune zatočenih. Aktivisti neprestano pokušavaju da ograniče delovanje privatnih zatvora i pre par godina 17 religioznih i neprofitnih organizacija formirali su koaliciju koja je zaustavila predlog da se privatizuju 27 zatvora u državi Florida. A 2013. godine GEO grupa je pokušala da brendira fudbalski stadijum na Florida Atlantik univerzitetu, ali su se mnogi pobunili i GEO grupi je vraćano šest miliona dolara i demontiran je njihov logo koji je već visio na spoljnoj strani stadijuma.

Debata o privatnim zatvorima raširila se i na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji i partija je morala da u svojoj političkoj platformi ugradi rezoluciju o zatvaranju privatnih zatvora i sabirnih centara. Ali, vrata privatnih zatvora neće biti zamandaljena u bliskoj budućnosti. Velike zatvorske kompanije uz pomoć velikog novca žilavo se opiru, a takođe već rade na drugim aspektima kontrole nad osuđenim osobama, bilo da su to pojedinci sa nanogicama, ili u kućnom pritvoru. GEO grupa nedavno je kupila najvećeg snabdevača opreme za elektronsko nadgledanje. Osim toga, te privatne korporacije su sponzori mnogih političkih kampanja. Dve najveće zatvorske kompanije potrošile su 35 miliona dolara za lobiranje i u donacije na lokalnom nivou. Kupujući usluge određenih političara, kompanije privatnih zatvora uspele su da obezbede za sebe unosne ugovore, kao i da postignu usvajanja strogih zakona i da se na taj način poveća broj osuđenih. Tako dobijaju novac poreskih obveznika u iznosu od nekih tri milijarde dolara godišnje. Privatne zatvorske kompanije verzirane su u eksploataciji korumpiranog političkog sistema i to pre svega zahvaljujući novčanim donacijama kandidatima na lokalnim izborima. One izaberu kandidata koji ima najviše šansi da pobedi i proslede mu dovoljno novca da bi se osigurale da taj političar bude među onima koji će učestvovati u pisanju zakona.

Kompanije privatnih zatvora zapošljavaju na stotine lobista da državnim i federalnom nivou. Te kompanije kupuju politički uticaj da bi menjali kriminalne zakone. Ne zato što je to dobro za javnu bezbednost, već zato što je odlično za njihov džep. Kad su već podmazali političare te kompanije dobijaju sve, od ugovora sa državom, pa do oštrijih zakona. Skoro svaki ugovor sa privatnim zatvorima uključuje takozvani „krevetni mandat“ koji osigurava da država popuni od 80 do 100 odsto kreveta u privatnim zatvorima. Na taj način, država ima obavezu ili da na robiju pošalje veći broj ljudi, ili da plati za prazne krevete. Interesantno je da je sve to legalno delovanje i sve dok se ova vrsta korupcije ne proglasi nelegalnom, zatvorske korporacije nastaviće da se bogate. Aktivisti, kao svoju najvažniju akciju ističu potrebu da svaki Amerikanac razume kako ova korupcija funkcioniše. U zatvorima širom Amerike čami 2,4 miliona osoba. Taj je broj povećan za 500 odsto u poslednjih 30 godina. I dok Sjedinjene Države predstavljaju samo pet odsto svetskog stanovništva, u američkim zatvorima nalazi se 25 odsto svih svetskih zatvorenika. Poslednji raspoloživi podaci pokazuju da je u toj zemlji jedan od 108 ljudi iza rešetaka, a jedno od 28 dece ima jednog roditelja u zatvoru. Novac je veliki razlog za toliko ljudi na izdržavanju neke zatvorske kazne.

Osim zatvorskih korporacija i druge vrste biznisa pravi novac na zatvorenicima. Globil tel-link obezbeđuje telefoniranje za 57 odsto zatvorenika širom američkih država. Cene njihovih usluga su astronomske: sedam dolara košta 15 minuta razgovora i porodicama zatvorenih ostaje ili da to plate, ili da ne razgovaraju. Telefonske kompanije koje imaju monopol na zatvorske razgovore tvrde da je cena visoka jer moraju da linije održe bezbedne i da nadgledaju razgovore. Ali, država dobija deo profita od tih telefonskih usluga, a država takođe sklapa ugovor sa telefonskim kompanijama. Dakle, državi se isplati da razgovori budu skupi. Osim telefonskih kompanija i one medicinske debelo zarađuju pružajući neadekvatne usluge. Korizon, kompanija koja pruža medicinske usluge u 530 zatvora u 28 država, pravi 1,4 milijardi dolara godišnje. Korizon, da bi napravio što veći profit, štedi i gde se može i gde ne. Medicinske sestre, na primer, nemaju odgovarajuće diplome i na plati svake od nje Korizon uštedi po 35 odsto mesečno. Ta kompanija takođe odbija da bolesne zatvorenike smesti u bolnicu, a psihijatrijska pomoć je neodgovarajuća. Tokom poslednjih pet godina kompanija Korizon je bila tužena 660 puta jer je, po tim optužbama, prouzrokovala smrt, ili stalne povrede zatvorenicima o kojima je ona brinula.

Još jedna grupa agencija koja skida kajmak od optuženih ljudi su one koje pozajmljuju novac za kauciju. Recimo da su za isti prekršaj optužena dva čoveka – jedan bogat i drugi siromah. Sudija odluči da odredi kauciju od 100.000 dolara. Onaj sa parama uplati taj iznos i nakon što se pojavi na suđenju, novac mu se vraća. Siromašan nema tu sumu i on odlazi, odnosno njegovi rođaci ili prijatelji jer je on pritvoren, kod agencije za kaucije. Agencija proceni da li je klijent „kreditno sposoban“ i uplati 100 hiljada. Automatski, jer je po zakonu, optuženi agenciji duguje 10.000. Nakon što je, recimo, taj oslobođen, ili osuđen, agenciji sud vraća novac. Siromašni agenciji i dalje duguje 10.000. Inače, visina kaucije je tokom godina znatno porasla, a koristi se u nekih 40 odsto optužbi za kriminalne prekršaje. Sledeći na listi profitera od kriminala je policija. Zakoni dozvoljavaju da policijska agencija zapleni bilo koju imovinu koja je „učestvovala“ u kriminalnom prekršaju. To može biti automobili ili kuća, čak i onda kad vlasnik te imovine nije ni na koji način učestvovao u kriminalu. Ako vlasnik automobila pozajmi svoj auto ne znajući da će biti iskorišćen u kriminalne svrhe, a to može biti i u pijanoj vožnji, gubi svoj automobil. Jedan stariji bračni par ostao je bez svoje kuće jer je njihov sin, star 40 godina, sa verande te kuće prodao marihuanu u vrednosti od 40 dolara. Njegovi roditelji o tome niti su učestvovali, niti su imali pojma. Jednom kad policija zapleni, recimo, neko vozilo, a za to im je potrebno samo da posumnjaju da je to vozilo učestvovalo u prekršaju, zaplenjeni posed u nekim državama, ne mora nikad da se vrati. A mnoge od tih stvari ostaje u rukama policije jer su dažbine za njihovo preuzimanje od policije toliko visoke da mnogi odustanu.

Privatni zatvori su samo jedan deo problema koji su zarazili američki krivični sistem. Glavni problem je ogroman broj osoba koji čami po zatvorima i robijašnicama. Broj uhapšenih dostigao je neslućene brojke. U Arizoni, na primer, izglasan je zakon, najverovatnije nakon lobiranja zainteresovanih strana, da policija može da legitimiše svakoga koji liči na Latinoamerikanca. Amerika takođe ima najstrože zatvorske kazne, od pet do 10 godina, i za one koji su po prvi put uhapšeni s ilegalnim drogama. Mnoga istraživanja ukazuju na činjenicu da toliko broj hapšenja ne smanjuju kriminal. Dalje, istraživanja pokazuju da zatvorske kazne takođe ne smanjuju stopu kriminala i da nakon što su odslužili kaznu, kriminalci nastavljaju svoj kriminalni posao. Mnogi od njih nakon zatvora postaju mnogo opasniji kriminalci. Brutalnost, tortura, po kojoj su poznati američki zatvori, takođe ne utiče na smanjenje kriminala. Po međunarodno priznatoj definiciji torture ona postoji kada se žestoke ili preterane disciplinske mere primenjuju na diskriminatorni način. Istraživanja su pokazala se brutalnost učestalo primenjuje u zatvorima visokog stepena bezbednosti i to pre svega na određene grupe zatvorenika. Na prvom mestu su „zatvorski advokati“, potom crnci i slede mentalno oboleli. Zatvorski advokati su oni zatvorenici koji asistiraju drugima sa pravnim savetima, papirologijom i slično i koji na taj način „miniraju status kvo“. Crni, a i ostali ne-belci, uvek lošije prolaze i to iz rasističkih razloga. Mentalno labilne maltretiraju i stražari i drugi zatvorenici. Oni su im je laka meta.

Federalna vlada otvorila je 1963. godine novu robijašnicu u gradu Marion u državi Ilinois da bi zamenili zloglasni Alkatraz. Ubrzo je postalo jasno da je Marion namenjen da bude probna laboratorija za metode kako kontrolisati ljudski život. Od 1983. zatvor je bio mesto permanentnog „zaključavanja“. Zatvorenici su zatvoreni sami u svojoj ćeliji tokom 22,5 sati dnevno. Svi standardni programi, kao što su zanatske, edukativne i rekreativne aktivnosti praktično nisu postojale. Zaključavanje se koristi i u drugim zatvorima kao metoda kontrole i kažnjavanja tokom kraćeg vremenskog perioda. U Marionu se održavao sve vreme jer je taj zatvor bio neka vrsta „kontrolne stanice“. To je prvi američki zatvor koga je Amnesti internašional osudila za kršenje ljudskih prava. Marion se učio na iskustvima Alkatraza, a onda se 30 godina učilo na iskustvima Mariona. U ranim devedesetim godinama prošlog veka zaduženi su zaključili da Marion nije dovoljno brutalan i sagrađen je novi zatvor u Koloradu, u mestu Florenc. U tom zatvoru stražari sve kontrolišu elektronski. I kretanje, i stajanje i glasove zatvorenika. Sve se zaključava i otključava kompjuterskim komandama. Svi mogući ljudski konatakti su eliminisani. Kako između zatvorenika, tako između osuđenih i stražara. Zatvorenici nisu u stanju čak ni da se dovikuju. Tehnika koja se koristi da se otupe sva moguća čula, a to svakoga može da izludi. Marion je bio direktan napad na ljudska prava, Florenc je još gore od toga.

Prestižni Vašington post objavio je članak o FBI istraživanju povodom smrti jednog zatvorenika. Agent FBI Suzan Henson dobila je zadatak da ispita sumnjivu i brutalnu smrt Rokrast Maka, 24 godine starog zatvorenika u Alabami. Bio je osuđen na 20 godina zatvora zbog trgovine nelegalnim narkoticima. Na njegovom mrtvom telu imao je velike masnice, od glave do peta. Prednji zubi su mu bili izbijeni i mozak otečen kao posledica jakih udaraca u glavu. Zatvorski čuvari tvrdili su da se Mak raspravljao s jednom čuvarkom, a potom su ostali čuvari reagovali sledeći protokol o kontrolisanju „uznemirenog zatvorenika“. Tvrdili su da je njegova smrt nastupila zbog pada. Nakon stotinak intervjua sa čuvarima i zatvorenicima, od kojih je većina bila uplašena da priča, Suzan Henson je otkrila šta se stvarno dogodilo. Počelo je sa prepirkom između Maka i stražarke, ali je kasnije Mak bio tučen na tri lokacije u zatvoru, a to je trajalo nekih 40 minuta. Nakon što je Mak izgubio svest i nije se mrdao, odveli su ga u bolnicu gde je umro nekih 14 sati kasnije. Agent Hensoj je izjavila da je počela da istražuje taj slučan na objektivan način, ali je kasnije postala vrlo lična u svojim nastojanjima i da se nije zainatila ne bi uspela da otkrije istinu. Kao rezultat njenih napora glavni stražar je osuđen na 30 godina robije zbog kršenja Makovih ustavnih prava, konspiracije i onemogućavanje policijske istrage. Tri ostala optužena stražaea su priznali krivicu. Jedan je dobio sedam godina robije a dvojica po pet godina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*