Milan Balinda: Ostrvo za vešanje

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

KubaU karipskim legendama Kuba se pominje kao „prelepa zemlja smrti“. Još od otkrića ostrva, pre više od 500 godina, Kuba se smatra rajom na zemlji. Plodna zemlja, prijatna klima, duvan i rum, muzika i plesovi, bogat ribolov… mesto za uživanje i razonodu. Jedino što može da zasmeta je činjenica da na Kubi procentualno ima najveći broj samoubistava u čitavoj Zapadnoj hemisferi. To nije fenomen novog vremena, nije posledica Kastrove revolucije, mada je ona najverovatnije pogoršala situaciju, već su se na ostrvu odvajkada mnogi vešali, palili, ispaljivali metak u glavu ili skakali u provaliju. Poznat je podatak da su 30.000 kubanskih Indijanaca izvršilo samoubistvo nakon dolaska španskih osvajača. To je bilo 30 odsto celokupnog domorodačkog stanovništva.

Kasnije su na ostrvo dovedeni robovi iz Afrike. I među njima je postojao visok procenat samoubistava. U skladu s religiozno-kulturnim ritualima, prenesenim iz Afrike, samoubistvo je u direktnoj vezi s verovanjem da čovek može da vaskrsne i da se vrati u Afriku. Zabeleženo je da je običaj samoubistva imao najdublje korene u kulturi Lakumi, gde je želja za slobodom bila možda najjača. Samoubistvo među njima je takođe bio način borbe i prkosa jer se robovlasniku njihovim samoubilačkim aktom nanosila ekonomska šteta. Kinezi, koji su u 19. veku stizali na Kubu kao radna snaga, ubijali su se više čak i od crnaca. Popis stanovništva iz 1862. godine pokazuje da je na ostrvu živelo 34.000 Kineza, a da je 174 izvršilo samoubistvo. To je, po svim merilima, ekstremno visok procenat.

Postoje zvanični podaci da je na ostrvu od 1902. do 1959. godine oko 30.000 Kubanaca izvršilo samoubistvo. Jedan lekarski izveštaj pokazuje da je 1907. godine, na primer, 764 muškaraca i 355 žena podiglo ruku na sebe. Nakon revolucije, 1959. godine, situacija se nije popravila. Između 1970. i 2000. prosek samoubistava bio je viši od 11,8 na svakih 100,000 stanovnika, a 1982. taj se broj popeo na 23,2. Više od 20 samoubistava na 100.000 stanovnika mnogi smatraju „epidemijom“. „Panamerička organizacija za zdravlje“ je pre nekoliko godina potvrdila da se Kuba, sve do 2005. godine do kada su obrađivali podatke, nalazila na prvom mestu po broju samoubistava u čitavom Zapadnom svetu, sa prosečnom cifrom od 18,1 samoubistvo na svakih 100.000 stanovnika.

Nedavno je izašla još jedna studija koja tvrdi da Kuba drži neslavni rekord samoubica. Interesantno je da se broj samoubica povećao nakon 1970. godine. Te je godine Fidel Kastro postavio zadatak Kubancima da proizvedu 10 miliona tona šećera, ali je prinos šećerne repe katastrofalno podbacio. Toliko je bilo samoubistava da je kubanska vlada promenila klasifikaciju uzroka smrti. Naime, samoubistva, čiji je broj postao državna tajna, sada spadaju u kategorije kao što su: „nasilna smrt“ i „druga neklasifikovana psihološka oboljenja“. Studije pokazuju da na Kubi, kao i u drugim zemljama, samoubice pripadaju grupama ljudi koji imaju porodične probleme, niži stepen obrazovanja, i niski, ili nepostojeći, materijalni prihod. Čini se da Kubanci nemaju posebne motive za samoubistvo, ali su brojevi ti koji odskaču iznad normale.

Kubanke se ubijaju više nego ostale žene na svetu. Statistika pokazuje da se na svetskom nivou ubije jedna ženska osoba na svaka tri muškarca. Na Kubi, u izvesnim vremenskim periodima, taj je odnos bio jedan prema jedan. Inače, Kubanci kad pokušaju samoubistvo imaju više uspeha nego ostatak čovečanstva. Svetski prosek je deset pokušaja na svaku smrt. Na Kubi je prosek tri pokušaja pre uspeha. Interesantno je da se članovi kubanske komunističke partije ubijaju pri prvom pokušaju. Način samoubistava zavisi od pola. Kubanci se ili obese ili se ubiju iz vatrenog oružja, dok Kubanke većinom izaberu trovanje ili se zapale. Samospaljivanje je tipični kubanski način samoubistva i njemu su uglavnom naklonjene mulatkinje i crnkinje. Mnogi tvrde da umiranje u plamenu u kubanskoj popularnoj mitologiji znači očišćenje.

Nisu retki slučajevi samoubistava maloletnika. To je tabu tema na Kubi. Isto kao što je nasilje, prostitucija i SIDA. Na ostrvu operiše preko 20.000 „jahačica“, odnosno prostitutki, bilo ženskog bilo muškog pola, i među njima puno je maloletnika. Mnogi među maloletnicima, koji su upleteni u prostituciju, nisu ni svesni da su maloletni. Naime, doba punoletstva na Kubi počinje sa 16 godina starosti, ali deca od 11 ili 12 godina smatraju svoj „zanat“ normalnim. Na Kubi kažu da devojka od 12 godina „poseduje dovoljno zlobe“ da bi mogla razumeti da se prostituiše. Mladi koji to više ne mogu da podnose – ubijaju se. Kao Klara G., štićenica doma za  maloletnike, koja se obesila na jedno drvo bodljikavom žicom koju je sama istrgla iz ograde. Nije više mogla da podnese seksualna zlostavljanja čuvara doma.

A kako je sa Kubancima koji ne žive na Kubi? Mada je procenat Kubanaca koji posegnu za samoubistvom na jugu države Floride viši od drugih Latinoamerikanaca u istoj zoni, u poređenju s Kubancima sa ostrva, majamijski Kubanci su u mnogo povoljnijem položaju. Kubanci čine 29,1 odsto stanovnika sreza Majami, ali samo 25 odsto Kubanaca je među samoubicama. Inače, u srezu Majami godišnje 300 ljudi izvrše samoubistvo. Ova činjenica reflektuje različiti društveni, politički i ekonomski položaj Kubanaca iz Majamija i onih na Kubi. Među Kubankama iz Majamija procenat samoubistava je još niži. Samo jedna Kubanka na svakih pet Kubanaca izvrši samoubistvo u Sjedinjenim Državama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*