Milan Balinda: Novine propadaju, novinarstvo cveta

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

  Headline_of_the_New_York_Times_June-29-1914          Amerika, kao uostalom i veći deo sveta, doživljava drastičnu i dramatičnu transformaciju medija. Veoma je malo onih koji veruju u svetlu, ili bilo kakvu, budućnost štampanih glasila. Dnevne novine, pa i magazini, u svojim verzijama na papiru, polako, ali neizbežno, postaju deo romantične prošlosti. Neki će potrajati nešto duže, većina dnevnika neće se još dugo šepuriti na kioscima, a dobar deo njih već su slavni pokojnici. Američke korporativne dnevne novine suočavaju su sa teškim finansijskim problemima, sukobima sa zaposlenima i nezainteresovanom publikom. Štampanim medijima digitalni sud odredio je kapitalnu kaznu, ali je zato novinarstvo već kročilo u svoje novo zlatno doba.

            Poslovni model koji su vlasnici američkih metropolinih novina primenjivali imao je samo dva stuba: 1) ustanoviti monopol i 2) Musti taj monopol. Monopol je bio isporučiti štampane komercionalne poruke u svaki dom zone gde su izlazili. Bili su to oglasi robnih kuća, prodavaca automobila, samoposluga i, najunosniji, mali oglasi. Nakon što su ti oglasi složeni na novinskim stranicama, pristupalo se popunjavanju belog prostora. Tamo su uglavljivani novinski članci. Novine, jednom kada su ustanovili monopol, nisu značajno finansijski zavisili od novca dobijenog od prodaje svojih izdanja. Ponekad bi neka velika vest, naročito sportska, dovela do značajnog povećanja tiraža, ali ni to nije bilo od velike važnosti jer novac od pretplate i prodaje na kioscima bio je daleko manji od onog koji se sakupljao od oglašivaća. Suština metropolinih novina sa monopolom nije ležala u vestima i uredničkim člancima. Neki značajniji dnevnici ulagali su veliku količinu novca u kvalitetne novinare, urednike i kolumniste, ali su ta glasila bila u manjini.

            Industrija štampanog novinarstva počela je da opada još u sedamdesetim godinama prošlog veka i to kao posledica većeg izbora izvora informacija i zabave za prosečnog građanina. Televizija je preotimala čitaoce dnevnih listova. Primer za to je da je tokom četrdesetih godina u Njujorku postojalo oko jednog tuceta dnevnih novina, a već osamdesetih taj je broj spao na tri. Ali kablovska televizija nije ni približno pogodila dnevne novine koliko se to dogodilo pojavom interneta. Mali oglasi, kao primer, koji donose veoma značajnu dobit, polako su prelazili na internet, na Greiglist. Taj internet portal preoteo je oko 80 odsto malih oglasa koji su izlazili u štampanim glasilima. Značajnu ulogu u padanju novinskih tiraža odigralo je i nepoverenje čitalaca. Novine su zapostavile kvalitet izveštavanja i komentarisanja, a čitaoci su na to odlučno reagovali svojim jakim oružjem – prestali su da kupuju dnevnike. Neki listovi počeli su da izlaze samo tri ili četiri puta nedeljno, preskočivši dane s manjim profitom, ponedeljak, utorak i subotu. Neke su u potpunosti prešle s publikacijom isključivo na internetu, a neke su „presavile“. Predviđanja su da značajnih dnevnih novina u američkim metropolama neće biti više od pet do 2025. godine. Pojedini tvrde da će se to dogoditi i ranije.

Acid+Oz+-+MAGAZINE-533529            U manje od poslednjih deset godina smanjen je broj zaposlenih u redakcijama za 40 odsto. Nešto zato što su mnogi dnevnici zatvorili, nešto da bi oni koji su opstali smanjili troškove. Takav način smanjivanja troškova, sečom urednika, reportera, kolumnista i fotografa, čini se da je najbrži put u propast, jer čitaoci ne žele i ne kupuju osakaćene novine. I, na kraju krajeva, čitaoci oglasne ponude i objave sniženja dobijaju direktno od prodavaca. A za samo deset godina, kako poznavaoci predviđaju, skoro svi će tražiti vesti i zabavu isključivo preko digitalnih medija. Danas, međutim, još uvek 90 odsto prihoda dnevnih novina dolazi od štampanog izdanja, a samo preostalih 10 odsto od digitalnog formata. Ipak, troškovi za digitalna izdanja koštaju samo 20 odsto u poređenju s onim koje zahteva štampano izdanje. Na internet izdanjima novine ubiraju prihod od oglašivaća, ali je problem „naterati“ čitaoce da se pretplate i plaćaju za čitanje novina, specijalno je to slučaj s mlađim generacijama koje insistiraju da na internetu sve mora biti besplatno. Možda bi novine morale da smisle kako, na koji način, da privuku čitaoce spremne da plate za kvalitetan sadržaj. Dakle, novine ne mogu da prodaju same sebe, jedino kvalitetni novinari to mogu da postignu.

            Po jednom ispitivanju javnog mnjenja iz 2013. godine, samo jedan od četvoro Amerikanaca veruje novinama i televiziji. Svedoci smo da svako s današnjim mobilnim telefonom može da snimi kratki video zapis, stavi ne neku društvenu mrežu i da to vide milioni korisnika interneta ukoliko taj zapis ima određeni kvalitetni sadržaj. A sa Vikiliksom ljudi mogu anonimno da ukažu na nepravilnosti i prekršaje, recimo, državnog ili korporativnog aparata, na način na koji uvežbani timovi istraživačkog novinarstva teško mogu postići. Došlo je vreme insajdera, stiglo je građansko novinarstvo. Nije lako u toj šumi informacija na internetu odvojiti vesti u koje se može verovati, ali i to je pitanje obrazovanosti i iskustva svake osobe. U svakom slučaju, građani imaju dosta izvora informacija, dosta kvalitetnih komentara u koje mogu da imaju poverenje. Veći broj internet portala postali su poznati po svom kvalitetnom izveštavanju, po svojim ozbiljnim kolumnama, po svojim alternativnim političkim stavovima koje korporativna štampa nije htela da objavljuje.

            Ti „zvanični mediji“, kao i američka administracija, shvatili su da su alternativni načini izdavaštva, pre svega na internetu, opasnost po njih. Tome bi trebalo dodati da se vode neprekidne bitke da internet ostane otvoren i slobodan, dostupan, tako da informacije mogu da teku demokratski u smislu da svako ima mogućnosti da objavi ono što misli, teme za koje se zalaže. Neke odluke izvesnih američkih sudova pokušavaju da ograniče slobodu interneta, a administracija je još u mogućnosti da to i uradi, i zato su građanski pokreti koji se bore za slobodu govora stalno u pripravnom stanju. Problem što, danas isto kao i u prošlosti, je taj što korporativni mediji, mnogo puta u dosluhu sa vladinom administracijom, iskrivljavali istinu, ili je uopšte nisu ni objavljivali. Dominantni mediji bili su najzaslužniji što su Sjedinjene Države ulazile u pogrešne, nepotrebne, skupe i pogubne ratove, između ostalog. Slično tome, zvanični mediji mnogo puta su tolerisali kršenje osnovnih ljudskih prava, zatvarali oči kada je administracija špijunirala svoje građane, i zataškavali rast ekonomske nejednakosti između sve-bogatijih i sve-siromašnijih.

            U svakom slučaju, mnoge novine se nadaju digitalnom spasenju, jer su samo štampani mediji na silaznoj putanji. Prihod raste i kod obične i kablovske televizije, kao što raste i na internetu. Sada novina dobijaju 15 odsto od para za oglase, pouzdana predviđanja tvrde da će do 2016. godine štampani mediji u tome učestvovati sa samo 9 odsto, 40 odsto pada na tržištu oglašavanja. Nikoga nije trebalo da iznenadi propadanje dnevnika, ali šta iznenađuje je činjenica koliko su one daleko o rešavanja svojih problema. Pre internet ere prosecan profit novina iznosio je 30 odsto, a to je moglo da se popne cak i na 50 odsto. Vlasnici tih unosnih poslova, korporacije, nisu, prvo, shvatile da je to mnogo visok profit, drugo, da ce morati da se prilagode na mnogo manji. Danas su digitalni oglasi na internet izdanjima novina porasli za 14 odsto. Lepo zvuči, ali oglašavanje na internetu poraslo je za čitavih 114 odsto. Novine, čak i u digitalnoj formi, kaskaju daleko u pozadini. Od 2006. godine do danas, štampani dnevnici izgubili su 55 dolara prihoda na svaki dolar koji su zaradili na internet izdanjima. To bi bilo jedan korak napred, 55 nazad. Neke novine ipak uspeju ad privuku digitalne pretplatnike, a kod nekih je pristup slobodan, ali naplaćuju dodatni novac prodajući tzv. „e-izdanja“. To su elektronske reprodukcije štampanih izdanja.

Neke novine, kako manje tako i poznate i najpoznatije, pokušavaju pre svega da se spasu otpuštajući zaposlene. Tribjun korporacija je krajem prošlog novembra meseca objavila da će otpustiti 700 zaposlenih što u Čikago tribjunu, što u Los Anđelos tajmsu, što u drugih šest dnevnih novina čiji su vlasnici. Najavili su da neće otpustiti ni jednog „reportera sa prve linije fronta“, ali da ce biti neki manji broj otpuštanja među urednicima i kolumnistima. Dodavši pri tome, već prepoznatljivu i famoznu rečenicu – „…hoćemo da održimo najvišu klasu našeg lokalnog novinarstva“. E sad, kako se prave bolje novine s manjim brojem profesionalnih novinara, teško je razumeti. Njihov izdavački sektor je tokom prvih devet meseci prošle godine smanjilo troškove za 13 odsto. Tokom prošle godine smanjili su broj zaposlenih u izdavačkom sektoru za 800 zaposlenih. Inače, Tribjun korporacija poseduje 23 televizijske stanice, jedan nacionalni kablovski kanal, osam dnevnih novina i druge medijske firme. Istovremeno je Njujork tajms objavio da mu je prihod od digitalnog oglašavanja tokom treće četvrtine prošle godine pao za 3,2 odsto. Takođe, NYT nije toliko podložan zahtevima svojih akcionara, ili pritiscima drugih kompanija sa namerama da ih otkupe, jer su većine akcija u rukama jedne porodice. Jedan od najčuvenijih dnevnika sveta je, u suštini, porodični biznis.

Nova pojava u strukturi vlasništva američkih dnevnih novina neodoljivo podseća na davna i, činilo se, nepovratna vremena. Na vremena kad su dnevnici bili porodično vlasništvo, kada nije bilo akcionara da pritiskaju za još jedan dolar, kada su novinski baroni pravili vulgarno velike profite, ali i kada su dobar deo tog novca vračali u proizvodnju da bi imali što bolje glasilo i bili ponosni na njega. To je bilo vreme kada su vlasnici pisali uvodničke članke i kada su te kolumne bile pomno čitane, jer je bilo od značaja pogledati šta o nečemu misli jedan od najvažnijih ljudi u gradu. Ti baroni su znali šta rade, njihova deca, naslednici, uglavnom su nastavljali u istom stilu i tonu, ali već unuci, iskvareni bogatstvom, nisu shvatali, a nije ih ni interesovalo, šta je i kako je to deda radio. Prodali su novine korporacijama koje su hteli iste profite kao što su imali baroni, hteli da zadovolje akcionare, hteli da zadovolje rukovodstvo novina, da plate zaposlene dovoljno da oni ne bi dali otkaze, ali su, polako, počeli da zaboravljaju koliko je važan kupac i čitalac tih istih novina. A taj čitalac sve je manje pridavao pažnju šta u uredničkim člancima ima da kaže neki urednik koji je bio samo još jedan na platnom spisku bezlične korporacije.

            Baroni se vraćaju, novi baroni koji su već kupili nekoliko od najprepoznatljivijih dnevnika sa izuzetnim rezultatima u svetu sedme sile. Milijarder Džefri Bezos, osnivač kompanije Amazon, kupio je za sumu od 250 miliona dolara čuveni Vašington post. To je relativno mala suma za te legendarne novine. Nije ih kupio da bi ih sjedinio sam svojom kompanijom Amazon, već je Post proglasio ličnim vlasništvom. Namerava da, koristeći svoje ogromno bogatstvo, održava te novine u životu i da im vrati vitalnost koje su imale u svom najboljem dobu. Bezos, jedan od pionira digitalnog sveta, takođe je prepoznao da dobro ime, Vašington post, ima neprocenljivu vrednost. Kako ne mora da polaže računi ni akcionarima, a ni bilo kom drugom, Bezos može da radi šta hoće, a čini se da hoće da od novina legende glavnog grada Amerike ponovo napravi važan faktor u političkom životu zemlje. Sa ličnim bogatstvom od 25 milijardi dolara, on može da komotno kaže urednicima Posta „sledite priču bez obzira koliko će to da košta!“

            Kratko vreme nakon prodaje Vašington posta, Tajms kompanija, koja je vlasnik Njujork tajmsa prodala je vlasniku čuvenog bostonskog sportskog tima Crvene sokne (Red Sox), Džonu Henriju, još jedan legendarni dnevnik – Boston glob. Za 70 miliona dolara, što je praktično poklon. Naime,  kada je Njujork tajms 1993. godine kupio Boston glob za njega je platio čitavih 1,1 milijardu dolara. Tajms je odlućio da preseče gubitke i prepustio nekom drugom da vodi brigu o bostonskoj i američkoj novinskoj legendi. Zajedno sa Globom njujorški dnevnik prodao je još dve manje novine iz centralnog Masačusetsa. Niko još nije uspeo da objasni zašto bi Džonu Henriju bio potreban Glob, ali, skoro da nema nikakve sumnje, najverovatnije je da hoće da se ponosi kao vlasnik još jedne američke legende. Da li milijarderi mogu da spasu makar neke od čuvenih američkih novina je pitanje koje mnogi postavljaju. Oni, tu nema sumnje, imaju neke druge ideje kako da upravljaju medijima baš zahvaljujući tome što ne pripadaju novinskom okruženju. Istorija nam je pokazala da baroni mogu da naprave dobre novine, dok korporacije mogu da isisaju novac i da ih, na duže staze, upropaste. Takođe se pokazalo da su unuci barona katastrofa za američko novinarstvo.

            Njujork tajms, u kome je najbogatiji čovek na svetu, Meksikanac Karlos Slim, ima 13 odsto akcija i time je postao drugi najveći akcionar tih novina, takođe ima značajne finansijske probleme. Bez obzira na tajmsovu reputaciju beskompromisnih novina, analize su prikazale da čuveni njujorški dnevnik izbegava da „staje na žulj“ gospodinu Slimu. Osim što se otarasio Globa, prodao svoj novi stakleni soliter, odlučio je da promeni ime svom čuvenom izdanju u Parizu. Preimenovao je Internašionald herald tribjun u Internašional Njujork tajms. Deo tajmsovih problema je i medijski rat koji vodi sa Volstrit džurnalom. Mudrokov Volstrit krenuo je da zauzme poziciju Tajmsa kao novina generalnog, a ne samo poslovnog, žanra. Međutim, linije fronta su se u poslednje vreme pomerile u korist Njujork tajmsa. Stara siva dama se u tom pesničenju veoma dobro drži. Cirkulacija Volstrita po poslednjim merenjima održava se na istom nivou, Njujork tajms povećao je svoju prodaju za 15 odsto u istom vremenskom periodu. Obe novine su izgubile neke čitaoce svojih štampanih izdanja, ali je Džurnal izgubio nešto više od Tajmsa. Na svoje digitalno izdanje Tajms je povećao cirkulaciju za 31 odsto, a Džurnal samo 15. Tokom poslednje dve godine Tajms je povećao svoju zaradu na digitalnom izdanju 265 odsto, a Džurnal samo 55. Oba ova dnevnika, sa sedištem u Njujorku, imaju najveće tiraže u zemlji, preko milion pretplatnika svaki dan, ako se ne računa da ih ponekad prestigne US tudej, ali koji nije u istoj klasi po kvalitetu svojih novinskih priloga.

            U današnje vreme čini se da je američkim štampanim dnevnicama jedini cilj, i jedina glavobolja, kako da povećaju profit. Toliko da i smanjuju svoj kvalitet ispod do sada nezamislivog nivoa. Novinske korporacije paniče. Možda ne Njujork tajms, koji je suštinski u rukam jedne familije, ili Volstrit, koji je u Mudrakovom lancu, ali skoro sve ostale novine ne mogu biti sigurna da će još dugo poživeti u štampanom izdanju. U tom procesu, između ostalo, dupliraju radne zahteve kod preostalih zaposlenih novinara. Cede ih kao limun, jer moraju da popune i štampano izdanje i digitalnu verziju. Međutim, to što novine propadaju, ne znači da novinarstvo odumire. Naprotiv. S toliko portala na internetu, sa toliko kvalitetnih sajtova, može se reči da novinarstvo ulazi u svoje pravo zlatno doba. Jedino što je pitanje novca i dalje najveća boljka u svetu slobodnog novinarstva. Ipak, mnogi se slažu, danas je vreme čitaoca koji može da bira šta će da čita, a i bolje vreme za istinsko, angažovano i kvalitetno novinarstvo. Bolje nego što je to čak bilo 1840.-tih, 1930.—tih ili 1960.-tih godina. Buduće ce se generacije zasigurno pitati – a šta to beše štampano novinarstvo? To nama danas može da izgleda čudno, čak i tužno, ali, nema nikakve sumnje, budućnost je već napravila prvi veliki korak u svet informacija i zabave.

 Grešili više od 100 godina

             This photo shows the front page of the New York TiVeoma cenjeni Njujork tajms, kojem se ponekad, ali retko, dogodi da pogreši, na naslovnoj strani mu se već više od 100 godina potkradala ista greška. Između 7. februara 1898. godine i 1. januara 2000. NYT je objavljivao pogrešan broj izdanja. Greška nije bila mala, čitavih 500 brojeva. Šta se dogodilo?

            Nije sasvim jasno šta se dogodilo, ali sudeći po njihovoj ispravci, greška je nastala zbog nemarnosti jednog zaposlenog. Uveče 6. februara 1898. godine, neko koji je slagao novine, u gornjem levom uglu napisao je broj izdanja. Do tog dana izašlo je 14.499 brojeva Tajmsa, a slovoslagač je trebalo da napiše 14.500. Rasejan, ili ko će ga znati iz kog razloga, broj koji je stavio bio je 15.000. Greška od 500 brojeva!

            Očigledno da to niko nije primetio i Tajms je nastavio da niže brojeve. Čak je marta meseca 1995. zvanično proslavljen 50.000 broj novina, 500 brojeva preuranjeno. Kada je, konačno, greška uočena, odmah je ispravljena.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*