Milan Balinda: Novi svetski haos

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

warPre tridesetak godina u istoriju su otišli južnoamerički diktatorski režimi, a nešto kasnije raspao se Sovjetski Savez i mnogi su se nadali „plenu mira“ koji su obećali stariji Džordž Buš i britanska Margaret Tačer. Nije se dogodilo. Umesto mira nastavili su se ratovi, sukobi s fundamentalistima svih fela, netolerancija, jačanje nacionalizma, terorizam i globalno nadgledanje stanovništva. Državne institucije više nisu obavljale posao na način koji im je određen. Živimo, kako su to neki primetili, u doba sumraka demokratije. Bio je najavljen Novi svetski poredak, a na planetarnom nivou smo stigli u situaciju koja bi se mogla nazvati Novi svetski haos. Postoji jedna jedina supersila kojoj se zalomilo da održava svetski mir i deli ćuške neposlušnima, ali čini se kao da se to Americi baš i ne radi više i htela bi da sa drugima podeli odgovornost i troškove. Problem je što ti drugi ili nisu voljni ili su nesposobni. Bilo kako bilo – Novi svetski haos se nastavlja.

S nestankom Sovjetskog Saveza u Sjedinjenim Državama nestala je potreba da se dokazuje čiji je sistem bolji, komunistički ili kapitalistički, i standard američke srednje klase počeo je da se topi. Plutokratija je osetila svoj trenutak, a političari su se čvršće okačili na vagone korupcije. I dalje je postojala američka radnička klasa, ali se ona tada već nalazila u Kini. A sve je krenulo početkom devedesetih godina prošlog veka urušavanjem SSSR-a kada su u Rusiji, Centralnoj Aziji i većem delu Istočne Evrope moćnici postali bivši komunistički birokrati koji niti su imali neku viziju, niti su se odlikovali visokim moralom. Mnogi od njih su veoma brzo postali milijarderi. Bivši članovi komunističke partije kupovali su nekretnine po Azurnoj obali i u centru Londona i nije ih interesovalo ništa drugo do svojih debelih buđelara. U novostvorenim državama, kao i starim koje su izašle iz stege komunizma, nastao je vakum moći u koji su se ugurali raznorazni nacionalisti, političari amateri i religiozni pokreti. Ne samo muslimanski.

Sjedinjene Države su iznenada postale neprikosnovena vojna sila koja je dominirala globalnom politikom. Slušale su ih čak i države koje im nisu bile prijateljski naklonjene. Amerika je imala ekonomski razvitak kao ni jedna druga „imperija“ u istoriji. Revolucija informativne tehnologije, rođene u Silikonskoj dolini Kalifornije, osvojila je svet u veoma kratkom vremenu. Jedino gde se Amerikanci nisu snašli je da razumeju potrebu da se njihov politički sistem prilagodi novim vremenima. Da se njihova spoljna politika uobliči u skladu sa novom globalnom strukturom. Svi primećuju da nešto ne funkcioniše baš najbolje, a veći broj stručnih analitičara, i još veći nestručnih građana sveta, zaključili su da se Američka imperija nalazi u slobodnom padu. Mnogi su zabrinuti, a dobar broj širom sveta se raduje ne shvatajući da bi kolaps Amerike sve pogodio. Međutim, zaključak je pogrešan, Američka imperija neće uskoro biti sklona padu, jer svaka imperija prolazi kroz probleme i, uglavnom, iz njih se izvuče.

Amerika je imala tokom prošlog veka nekoliko zastoja, ali je ni onaj iz 1975. godine kada je izgubila rat u Vijetnam, nije oborio. Američka ekonomija nije posustala. U Latinskoj Americi Sjedinjene Države su doživele političke i ideološke poraze, ali ne i ekonomske. Latinoamerikanci su na izborima glasali za partije koje Vašingtonu nisu po volji. To se dogodilo u Venecueli, Boliviji, Nikaragvi i Ekvadoru. Mada ni jedna od vlada tih zemalja ne pokazuje težnje da napusti kapitalistički sistem, imaju socijalno-demokratske programe, njihova se ideologija poprilično razlikuje od američkog konzervatizma. Grčka Siriza kao da đuska u latinoameričkom ritmu. Možda se i španski pokret Podemos pridruži žurci. U Evropi politika se vodi s umerene desnici, umerene levice, ekstremne desnice, ekstremne levice i, što je najopasnije, ekstremnog centra. Taj takozvani centar ponekad želi da vodi ratove, da uvodi štednju po grbači stanovnika, da špijunira građane pod izgovorom odbrane od terorizma i da omogućuje bankama nenormalno ogromne profite. Haos se uvukao i pod evropsku kožu, ali će biti mnogo gore kad najverovatnije neuspešnu krajnju levicu zamene ko zna kakve ekstremne desnice.

Evropski poredak, kreiran na Bečkom kongresu, trajao je skoro sto godina. Nakon Prvog svetskog rata potrajao je 20 godina, a nakon Drugog učinilo se da se završetkom Hladnog rata taj Poredak konačno učvrstio širenjem liberalnih demokratija. Ispostavilo se da se u tim liberalnim demokratija razvijao pogubni, sada to znamo, neoliberalni kapitalizam koji je doveo do nestabilnosti, ekonomske stagnacije i velike ekonomske nejednakosti. Evropska unija kao da počinje da se raspada. Stavili su zajedničku valutu iznad institucija koje su trebale da je kontrolišu. Stavili su evro iznad socijalnog ugovora. Novac je postao važniji od ideje o evropskom zajedništvu. Stari kontinent prestao je da bude atraktivan kao model koji valja slediti. Stezanje kaiša i globalizacija mogu biti aksiome za ekonomiste, ali se pokazuje da ekonomski zakoni nisu merilo prosperiteta. Evropljani traže više od balansiranog budžeta i nisu skloni da razmišljaju iz ugla bankara. Nije Siriza izabrana samo da bi izbegla vračanje dugova, već da se pokaže da glasači ne moraju da se slože sa ustanovljenim ekonomskim zakonima neoliberalnog kapitalizma.

Inače, Evropu kao najjača, pa samim tim i najznačajnija, država vodi Nemačka i to nakon završetka Hladnog rata i nemačkog ujedinjena. Ali Nemačka još nema puni suverenitet koji je izgubila nakon Drugog svetskog rata. Sjedinjene Države još uvek dominiraju na mnogim nivoima, a specijalno kada se radi o vojnim pitanjima. Istini za volju, ni jedna država u Evropi nije sasvim suverena. Nakon rata i Britanija je postala u neku ruku vazalna zemlja i poslednji put kad je njen premijer nešto odlučio bilo je kada je Britanija odbila da pošalje trupe u Vijetnam i dozvoli da se njihove vojne baze koriste za bombardovanje Bliskog istoka. Bugarska i Rumunija su članice Evropske Unije zato što su to Sjedinjene Države želele. A Grčka ne može biti izbačena iz EU niti iz evro-zone, ne samo zato što to zabranjuje evropski Ustav, već zato što to Vašington ne dozvoljava. Govoreći o suverenitetu, po kineskim statističkim podacima iz 2010. godin, tri četvrtine 200 njihovih kompanija koje najviše izvoze nalaze se u stranom vlasništvu. Na primer, Fokskon, kompanija koja proizvodi Ejpl kompjutere u Kini, je tajvanska kompanija.

Ali, američki i evropski haos je bezazlen u poređenju sa situacijom na Bliskom istoku koji liči na pohlepno čudovište iz grčke mitologije – Himeru. I Bliski istok ima glavu lava, telo koze i rep zmije što su agresivne države, izmešane u borbi sa ciljem da se vidi ko će kontrolisati haos nastao zbog uticaja stranih sila, nafte, novca, religije i zatucanosti. Tamo se više ne zna ni ko koga bombarduje. Saudijska Arabija bombarduje Jemen iz straha od Huti šiita koji možda rade za Iran. Saudi takođe bombarduju položaje terorista Islamske države (ID) u Iraku i u Siriji. Tamo takođe bombarduje i vojno vazduhoplovstvo Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sirijsaka vlada bombarduje svoje neprijatelje u Siriji kao što iračka svoje u Iraku. Amerika, Britanija, Francuska, Holandija, Danska, Kanada i Australija bombarduju ID u Siriji i Iraku. U Iraku delom u dogovoru sa vladom u Bagdadu, a u Siriji bez ikakvog dogovora sa Damaskom. Jordanci i Bahrein takođe bombarduju ID u Siriji i Iraku jer im nisu po volji. Jordanci to rade više nakon što su im teroristi ID u kavezu živog spalili zarobljenog pilota.

Egipat bombarduje delove Libije jer su grupi egipatskih hrišćana teroristi ID odsekli glave. Iran je priznao da je bombardovao ID u Iraku, što se Amerikancima nije baš svidelo. Iračani nisu imali ništa protiv. Izrael je u nekoliko navrata gađao snage sirijske vlade, ali još ne teroriste ID. Uzevši u obzir da samo ova bombardovanja mogu da uzrokuju haos na nebu, čudo je da se avioni nisu sudarali. Ove ratove samo razumeju oni koji žive u tom regionu jer teološku i sektašku prirodu sukoba ne mogu da u potpunosti shvate ni Amerikanci ni Evropljani. Uprošćeno bi se moglo reći da se međusobno ubijaju suniti i šiiti, ali samo uprošćeno jer Jordanci, koji su suniti, bombarduju sunite u Iraku. Egipčani, suniti, bombarduju sunite u Libiji, a u Siriji je tek haos. Možda je interesantno napomenuti da je Saudijska Arabija tražila pomoć u ljudstvu od Pakistana, a u toj molbi je stajalo da Pakistanski vojnici koji bi trebalo da im pomognu budu samo suniti. Drugim rečima, pakistanci vojnici koji su šiiti (to je nekih 30 odsto u armiji) ne bi bili dobrodošli u Saudijsku Arabiju.

U celom ovom ratnom haosu već postoje sigurni pobednici: dve američke kompanije samo su prošle godine prodali Saudima skoro dve milijarde dolara vredne rakete. Početkom maja Francuska je objavila da je prodala 24 svojih vojnih aviona Kataru za iznos od nekih šest milijardi dolara. Egipat je pre toga takođe kupio 24 francuska lovca-bombardera. Istovremeno je jedna komisija američkog Kongresa procenila da su najveći „privatni davaoci“ novca Islamskoj državi iz Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta i Katara. U poslednje vreme podrška teroristima stiže i iz Turske. Evidencija ukazuje da koreni, a i širenje džihadističkog terorističkog pokreta, dopiru iz Saudijske Arabije i Vahabi klerikalskog establišmenta. Primera radi, za napad na redakciju nedeljnika Šarli ebdo u Parizu korišćeno je oružje i municija čiji je trag vodio do bosanskih džihadista. Glavešine King Fad džamije iz Sarajeva, koju je osnovala i sada finansira Saudijska Arabija, tvrdile su da je napad u Parizu osmišljen na Zapadu kao povod da se vrši diskriminacija nad muslimanima.

Inače, optužiti Zapad, a pre svega Sjedinjene Države, za sve nevolje muslimanskog sveta odavno je postalo pravilo. Istina je da su od 1945. godine Sjedinjene Države otprilike svake četvrte godine slale vojne snage u neke sukobe. To su bili veći ratovi kao onaj u Koreji, 1950.-53, ili Irak 1990.-91. Ostali sukobi bili su protiv gerilskih snaga kao što je slučaj sa Vijetnamom, 1959.-1975, i Avganistanom od 2001. do danas. Potom slede mnogobrojne intervencije – Panama, Grenada, Bosna, Jugoslavija itd. Takvo ponašanje Amerike žestoko je osuđivano, i još se osuđuje, širom sveta, ali sada su počele pritužbe zašto se Amerika odlučnije ne umeša u sukobe na Bliskom istoku. Zašto Sjedinjene Države ne pošalju trupe i završe sa džihadistima Islamske države, umesto što ih bombarduju tu i tamo. To je zato što je „veliki plan“ da se preuredi Bliski istok i Centralna Azija propao i Vašington je izašao s novom strategijom da se povlači iz tog dela sveta. Cena u novcu i ljudstvu bila je neprihvatljiva. Uostalom, Amerika koja više ne mora da zavisi od arapske nafte, se drži svoje originalne strategije – dominacije pomorskim putevima. Njihova vojna sila usredsređuje se na Pacifik.

Nova američka strategija, po kojoj će vojni budžet biti umanjen, podrazumeva da će izbor ratova biti selektivniji, ali sa nemarom da SAD imaju više uticaja u njima preko svojih saveznika na terenu. Zato se u Irak ne šalju ni pešadija ni marinci i očekuje da će posao uraditi iračka vojska. Kako do sada stvari stoje ta vojska i ne radi baš dobar posao, dok se istovremeno čuju pritužbe upućene Beloj kući američkih specijalnih snaga koje tvrde da su spremne da u ovom trenutku intervenišu i unište džihadiste Islamske Države. Najverovatnije je da bi im to uspelo, ali Vašington se pribojava na kom bi se drugom mestu, nakon poraza u Iraku i Siriji, borci ID mogli pojaviti. Drugim rečima, pribojavaju se još većeg haosa. Nakon što je u nedelju 17. maja u ruke džihadista pao irački grad Ramadi, a sledeće srede i Sirijski Palmira, čini se da su džihadisti nezaustavljivi. Ipak to samo tako izgleda na prvi pogled. Džihadistima, koji su već držali pola Ramadija bilo je potrebno još 16 meseci da bi ga osvojili. Suprotstavljali su im se vladini vojnici, većinom šiiti nezainteresovani da brane grad sunita i lokalni stanovnici.

Osvajanjem Ramadija i Palmire Islamska Država nije pobedila, kao i činjenica da je od Kurda izgubila grad Tikrit ne znači da su izgubili. Ramada, koji je glavni grad iračke provincije Anbar, ID može da izgubi jer je ostatak te provincije uglavnom u rukama Bagdada. Odnosno, tamo Irak kontroliše vitalnu vojnu infrastrukturu. Ukoliko se dogodi, kaže u svom uvodniku Njujork tajms, da Sjedinjene Države odluče da posreduju između iračke vlade i lokalnog suni stanovništva, i tako sunitima bude garant, ID će se naći opkoljenom. Ali Amerika za sada pokušava da oformi neku vrstu arapskog NATO i njima uvali vruć krompir rešavanja bliskoistočnog haosa. U toj istoj kolumni prestižni američki dnevnik podvlači da amerikanci ne bi trebalo da rizikuju svoje živote i da je pitanje kako Ramade, tako i ostatka provincije Anbar i Iraka u celini, problem Iračanina. Šta je bio originalni uzrok stvaranja ID i da li je tu i koliko zaslužan Džordž W. Buš, i da li Barak Obama snosi krivicu za pad Ramade, su legitimna pitanja. Ipak, kako je vlada u Bagdadu dovela do toga da je većina sunita protiv nje je pitanje na koje je možda još važnije odgovoriti.

Sredinom maja u svom propagandom magazinu Dabik, ID sugeriše da zahvaljujući tome što se veoma brzo širi, uskoro će biti u stanju da kupi svoje prvo nuklearno oružje. Džihadisti ID navode u jednom članku tog luksuzno štampanog magazina da su već nabavili „tenkove, bacače raketa, sistem projektila, protivavionski sistem“ i to iz zaliha SAD i Irana, a da su sada spremni za ekstremnije naoružanje. U roku od godinu dana. Po hipotetičnom scenariju, časopis objašnjava, „Islamska Država ima milijarde dolara u banci, tako da mogu da zovuu odgovarajuće ljude u Pakistanu i naruče nuklearno oružje koje bi bilo kupljeno od korumpiranih autoriteta iz te zemlje. Procenjuje se da ID ima jedno dve milijarde dolara na svojim računima, ali nije moguće potvrditi s koliko novca zaista raspolaže. Ipak, u ovom trenutku, procenjuju eksperti, ID nema kapacitet da se domogne nuklearne naprave. Da mogu da postave eksploziv čak i unutar Saudijske Arabije dokazali su pre dve nedelje. Digli su u vazduh jednu šiitsku džamiju, a pri tome je poginulo deset ljudi i 70 je povređeno. ID je preuzeo odgovornost za bombardovanje preko jednog tvitera na kome je takođe objavljena fotografija teroriste koji je tu akciju sproveo.

Čini se u poslednje vreme da u svetu u kome živimo veći deo haosa se stvara kada moćni insistiraju da urade ono što je moralno i dobronamerno. Međunarodni odnosi ne trpe moralne poteze. Bilo je moralno pomoći padu Moamara Gadafija, ali je nakon njegovog svrgnuća u zemlji zavladao haos i građanski rat. Pritisak na egipatskog predsednika (autokrate) Hosnija Mubaraka da podnese ostavku bilo je korektno, potom podržati Muslimansko bratstvo koje je dobilo na izborima u skladu je sa demokratskim principima. Sada moralno nastrojenom svetu nije po volji ni general-predsednik-autokrata Sisi. Kome će moralisti, kao što je predsednik Obama, ugoditi!? Takođe je ljudski dogovoriti se sa Teheranom oko nuklearnog istraživanja i, s vremenom, bombe. Kakav će već haos nastati ako Izrael odluči da bombarduje iranska nuklearna postrojenja i u tome bude neuspešan!? Nije potrebno nabrajati dalje, ali stiče se utisak da primenjivanjem politike „finog momka“ dovodi do sve većeg haosa. Obamina doktrina je jednostavna i sveobuhvatna: srdačni odnosi sa protivnicima vodi do prijateljstva. Protivnici takve doktrine nazivaju je – politički mazohizam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*