U današnjem svetu informatike i masovne komunikacije, dobar deo svetskog stanovništva može da sazna sve što se događa u susedstvu, ali i u najzabitijim krajevima planete. San je ostvaren – znanje postaje moć koja je svima dostupna. Svaka vrsta obrazovanja svakome je na dohvat ruke, a učeni pojedinac može da donosi učene odluke. Oni koji imaju šta da kažu šire svoje znanje, stavove, iskustva i preporuke. Uticaj intelektualaca, glas najbistrijih svetskih umova, dopire do ušiju svih koji su spremni da dograde svoje znanje. Ili bi to tako trebalo da bude. Međutim – nije. Zlatno doba intelektualaca već je prošlo.
Intelektualci mogu da pričaju, pa čak i da nas ubeđuju. Mnogi ih i dalje slušaju i sa njima se slažu. Drugi se ne slažu, ali im je poznato šta su rekli. Problem je što intelektualci ništa ne mogu da promene jer je moć promene izvan njihovih krugova a njihovi „učenici“ nisu na vlasti. Brojniji su oni koji prate neke druge svetske događaje pre nego „intelektualna blebetanja“. Svetsko prvenstvo u fudbalu malo ko propušta. Takođe kad nešto izjavi Britni Spers, pogotovo ako je ponovo u drugom stanju, ili Enrike Iglesias. I mada mnogi u Evropi cene intelektualce kao što je Amerikanac Noam Čomski, njegovo upiranje da istakne „satansku ulogu“ Sjedinjenih Država, bez obzira da li je u pravu, u današnjem svetu, nije prodrlo dalje od ionako levičarski nastrojenih akademika.
Britanski mesečni časopis Prospekt, u jednom ispitivanju javnog mnenja, proglasilo je Noama Čomskog najznačajnijim intelektualcem današnjice. Nije to bilo veliko iznenađenje za Evropu, gde se Čomski ceni kao heroj zbog svog anti-amerikanizma. Međutim, s druge strane Atlantika, malo ko osim uskih akademskih krugova i aktivnih anarhista, haje za „lingvistu iz Bostona“. Istina, dnevnik Njujork tajms ga je nazvao „najvažnijim živim intelektualcem“, ali tu se i završilo. Engleski Gvardian tvrdi da Čomski stoji rame uz rame sa Marksom, Šekspirom i Biblijom, kao izvor koji se najviše citira u današnjem svetu.
Noam Čomski proslavio se kao najvažniji lingvista prošloga veka. Njegove teorije, koji nekolicina naučnika osporava bilo u celini ili u delovima, služe ne samo u proučavanju jezika, već i u psihologiji, matematici, kompjuterskoj tehnologiji i medicini. Od ranih šezdesetih godina Čomski je delovao i kao politički aktivista. Takođe se smatra i najvažnijim američkim anarhistom, mada mu neki anarhisti osporavaju takav status. Od samog početka tog delovanja, Čomski nije birao reči kojima će napasti ulogu i politiku vladajuće klase Sjedinjenih Država. „Ako bi se zakoni Nirnberškog suda danas primenili, svaki posleratni američki predsednik trebalo bi da bude obešen“, tipična je izjava Čomskog.
Ne postoji problem u modernom svetu kome Čomski ne pronalazi uzrok u delovanju američke politike. On u tome može da bude i u pravu, zato i ima dosta sledbenika, ali taj način „agitacije“ ne zvuči prihvatljivo prosečnom uvu Amerikanaca. Čomski je uporan, i možda ga baš zbog toga Bono, iz rok grupe U-2, naziva „buntovnik bez prestanka“. Međutim, nisu mu svi naklonjeni. Ričard Posner, u svojoj knjizi Javni intelektualci: studia propadanja piše, misleći na Čomskog: „Uspešni akademik može da koristi svoj uspeh da bi dospeo do široke publike i izneo razmišljanja o temama o kojima je idiot“.
Kad Noam Čomski izjavi svoj stav da Kosovo treba da se deli i kada se to objavi na vrhu četiri leva stupca naslovne stranice beogradske Politike, onda dobronamerni čitalac može da pomisli da će njegova izjava nešto da promeni. Neće! Niko u svetu nije na to ni trepnuo. Ni jedan moćnik nije podigao obrvu. Možda bi sledeći put bilo bolje da tako nešto kaže Šakir Onil, ili Anđelina Džoli i Bred Pit, ili, možda, Šakira.
Pročitajte i:
