Sve veći broj imućnijih Amerikanaca primeti da nije isto biti dva metra ispod ili dva metra iznad zemlje. Mnogi od njih su, još za života, počeli da grade porodične mauzoleje. U zemlji u kojoj je posedovanje nekretnina za mnoge produžetak sopstvene ličnosti, sve je veći broj onih koji žele da budu vlasnici prostranih zagrobnih prebivališta. Tipično razmišljanje jednog ostarelog biznismena je da ne voli ni ideju da zemlja bude bačena preko njega. Kaže da ga ta mogućnost zgrožava. U suštini, radi se o strahu od zagrobnog života, strahu koji imućniji pokušavaju da savladaju sredstvom koje im stoji na raspolaganju – novcem.
Gde postoji potražnja, postoji i ponuda. Osnovni zakon kapitalizma deluje i u pogrebnoj industriji. U zemlji gde grobari imaju fakultetske grobarske diplome, raznoraznih smerova, pogrebi su unosan biznis. Tačnije, pogrebna industrija u Americi obrće godišnje oko 15 milijardi dolara. A kada je u modu počela da ulazi „personalizacija“ pogreba, grobari su odmah osetili mogućnosti novih zarada. I ne samo grobari. Mnoge građevinske kompanije specijalizovane su za pogrebnu izgradnju. Od porodičnih mauzoleja do živopisnih zdanja za pokojne, u kojima žubore veštački potočići a svetlo se prelama u rajskim bojama.
Jedna od najvećih kompanija za nadgrobnu izgradnju, prodala je prošle godine 2,000 privatnih mauzoleja. Cene su se kretale od 250,000 dolara, pa do nekoliko miliona. U velikoj i mnogobrojnoj zemlji, kao što je Amerika, ukusi su vrlo različiti, pa se to odražava i na grobljima. Pojedini mauzoleji podsećaju na grčke, rimske ili egipatske hramove, a neki su više američkog stila, rustične kamene štale. Mermer je i dalje kamen koji dominira zagrobnim ukusom. Skupi tepisi krase mnoge „sale za prijeme“ porodičnih grobnica. Ugrađuju se i vitrine gde su izložene omiljene „igračke“ pokojnika. Nameštaj, kao klupice za posetioce, može da bude napravljen od vrlo plemenitog drveta.
Jedna porodica iz Kalifornije, naručila je grobnicu u kojoj može da se smesti 12 sanduka i 20 urni za pepeo preminulih. Mauzolej ima mermerno predvorje. Jedan bivši preduzimač iz države Florida, leži u prostranom granitnom zdanju, okružen skupocenim vrstama palmi. Pristup grobnici vodi preko veštačkog jezera po kome klize labudovi. To zadovoljstvo idiličnog prizora koštalo ga je, za života, 650,000 dolara. Manja suma novca, ako se uzme u obzir da je bivši preduzimač pred smrt prodao svoju kompaniju i u džep stavio 150 miliona dolara. Mogao je da sagradi i kopiju Tadž Mahala, ali se ipak odlučio za skromnije zdanje.
Mnogi od onih koji se odluče za kremiranje takođe ne žele da odustanu od luksuznih večnih prebivališta. Na jednom groblju u Bruklinu, u Njujorku, izgrađen je mauzolej za 2.500 urni. Cena projekta iznosila je 16 miliona dolara. Zdanjem dominiraju veštački vodopadi preko kojih se prelama svetlo što dopire kroz stakleni krov. Podaci pogrebne industrije pokazuju da su 2004. godine kremirana tela 2.3 miliona preminulih. Kremiranje je vrlo važan deo posmrtnog biznisa u Americi. Kao i za života, ono što određuje cenu nekretnina je lokacija. Nije isto ako je urna izložena u suterenu, na prvom spratu ili na gornjim nivoima. Lep vidik ima svoju cenu.
Međutim, nazire se i najnoviji pravac sahranjivanja – „zelene sahrane“. Svakim danom je sve više onih koji se odluče da budu sahranjeni bez odeće i bez kovčega, direktno u zemlju. Po mogućstvu u nekoj izolovanoj prirodnoj sredini i bez oznake groba. Pojedini Amerikanci odluče da uopšte ne budu sahranjeni. Još manje spaljeni. To su uglavnom oni kojima se baš i ne umire. Nezadovoljni su vekom u kome žive i odlučuju se da sačekaju neka bolja, modernija, razvijenija vremena – sleđeni. Spremni da provedu koliko god je potrebno u metalnim cilindrima, zaleđeni na vrlo niskim temperaturama, čekajući momenat kada će nauka uspeti da savlada smrt. Na kraju krajeva, šta mogu da izgube kad su već mrtvi?
Onima koji mogu da odvoje na desetine hiljada dolara kompanije nude mogućnost povratka iz smrti. Ne u ovom trenutku, ali u „ne tako dalekoj“ budućnosti. Garantuju svojim klijentima da će kompanije preživeti dugi niz godina, ili vekova, i da će ih zaleđene isporučiti naučnicima, koji će tada, bili u mogućnosti da pobede smrt. Garancije za budućnost u kojoj bi smrt bila retka pojava, u suštini ne krše ni zakonske ni etičke norme. Svako ima pravo da garantuje svetlu budućnost. Na kraju krajeva, u svemu tome ima logike. Rak će biti savladan, pa i mnoge druge bolesti. Nezgoda je što čovek mora prvo da umre da bi bio zaleđen. Da li će lekari znati kako da vraćaju iz smrti? Ko može da kaže da neće!?
Kao i u svakom drugom biznisu, i ovde je kruna uspeha marketing. Jedna od kompanija, „Krioniks institute“, u svom oglasu detaljno objašnjava postupak zaleđivanja i njihovu poslovnu stabilnost. Garantuju i najniže cene: „Naše cene su niže od ponuda bilo koje druge organizacije. Zaista, najprihvatljivije cene u čitavom svetu. Naša najniža cena za zamrzavanje celog tela iznosi samo 28,000 dolara. To je cena koja se plati unapred i garantujemo da nema dodatnih izdataka kasnije. Samo u hitnim slučajevima, kad se preminuli nije unapred dogovorio za naše usluge, cena iznosi 35,000 dolara. Naše niske cene nikako ne znaće i niži kvalitet usluga. Ali, molimo vas – nemojte da čekate. Čekanje može da bude katastrofalno ako hoćete da sačuvate svoj život za budućnost …“
Jedno od možda najboljih mesta da se sagledaju pogrebni običaji u Americi je i „Muzej pogrebne istorije“ u gradu Hjustonu, u državi Teksas. Tamo mogu da se razgledaju, uvek uz poštovanje upozorenja da se eksponati ne diraju, sve vrste kovčega i ostalih pogrebnih potrepština. Počevši od staklenih sanduka, koji kao da su napravljeni od materijala za stare boce koka-kole, pa do kovčega sa ventilacijom, šarenih sanduka iz Afrike, u najvećoj kolekciji izvan Crnog kontinenta … Tamo je takođe izložen i kovčeg za tri osobe. Bračni par iz države Kolorado, 1930. godine naručio je taj kovčeg nakon što im je umrlo dete, i namere da izvrše samoubistvo. Predomislili su se, a njihova ideja sahrane sada dominira u pogrebnom muzeju.
U muzeju je takođe smešteno i nekoliko pogrebnih vozila. Tu se nalazi „mercedes“ iz 1973. godine u kome je prevezeno telo princeze Grejs od Monaka. Interesantan je i jedan „pakard“, pogrebni autobus iz 1916. godine. Napravljen je da osim kovčega poveze i dvadesetak ljudi i tako eliminiše pogrebnu povorku. Prevrnuo se tokom jedne sahrane u San Francisku, tako da su se i kovčeg i ljudi kotrljali niz strme ulice. Pogrebni autobus je nakon te sramotne havarije završio u muzeju. Muzej ima i prodavnicu suvenira gde sve drangulije asociraju na pogreb. Slogan muzeja, napisan na povećoj tabli, podseća da je „svaki dan iznad tla – vrlo dobar dan“.
Niko normalan ne voli da ide na sahrane. Ne samo što nije zabavno koračati iza kovčega, već i podiže žmarce svima koji su još živi. Sahrane nisu turistička atrakcija. Nigde u svetu! Osim u Nju Orleansu! Na čelu pogrebnih povorki „razvaljuje“ orkestar. Svi se nišu. Svi igraju. Svi obučeni u šarena odela razdragano otpraćaju pokojnika. Sve se to može verodostojno videti u filmu „Živi i pusti druge da umru“, o agentu 007, Džejms Bondu. Grad Nju Orleans nije tipični američki grad. Mnoge običaje duguje svojoj istoriji tokom koje je bio deo francuske kulture. Tu je i snažan uticaj starih afričkih običaja i vudu magije. Dosta vudu magije.
Moguće samo u Americi!
Jedna njujorška pogrebna kompanija nudi zbrinjavanje za stare bicikle. Svojim potencijalnim klijentima poručuju da: „Vaš bicikl je postao vaš najbolji prijatelj. Nekima od vas je teško da kažete zbogom. Mi se staramo za vas u trenucima kad vaš prijatelj nije više što je nekad bio.“ Drugim rečima, kompanija nudi pogreb dvotočkaša. Imaju više kombinacija. Jedna od njih je da ofarbaju bicikl u snažno žutu boju i da ih postave u aleji cveća. Druga opcija, nešto skuplja, je da ogule staru boju a potom, uz pomoć hemikalija, forsiraju da bicikl brže zarđa. Tako izgleda stariji i vredniji poštovanja. Bicikl može, uz odgovarajuću cenu, da bude izložen na kompanijinom „groblju“, ili da se aranžira u bašti vlasnika.
Timoti Leri lebdi u kosmosu
Profesora, doktora Timoti Leri, psihologa i „portparola“ prirodnih i sintetičkih opojnih droga, specijalno LSD, predsednik Nikson je okarakterisao kao najopasnijeg čoveka u Americi. Bilo je to šezdesetih godina, kada su se studenti bunili po univerzitetima, kada su nekima razbijane glave, kada su se nosile duge kose i pušila marihuana. Timoti Leri, pisac mnogih knjiga i tvorac raznoraznih udruženja, bio je jedan od simbola tadašnjih generacija. Inspirisao je mnoge rok muzičare i savremene pisce. Među njima i Bitlse i, posebno, Džona Lenona. Leri je proveo najduže vreme na robiji u Americi zbog posedovanja marihuane. Bežao je iz zatvora i ismejavao američki establišment. Nakon što je umro, 1996. godine, a njegova je smrt zabeležena na filmskoj traci, kremiran je i sedam grama njegovog pepela poslato je privatnom raketom 9. februara 1997. u zemljinu orbitu. Gde i danas lebdi.
Pročitajte i:
