Milan Balinda: Mesečina, bato!

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

            whiskyIlegalna proizvodnja i prodaja viskija i srodnih žestokih alkoholnih pića utkana je u američku istoriju na više načina, a strogo je povezana i sa nacionalnim karakterom Amerikanaca. Mesečarenje, kako se na engleskom ta operacija naziva, događa se i dan danas, a mnogi, među njima i stručnjaci iz različitih branši, tvrde da će ta praksa i običaj, u jednoj ili drugoj formi, preživeti i moderna vremena. Glavni razlog za proizvodnju „mesečine“, kako se ilegalno piće naziva, ekonomske je prirode. Na „mesečinu“ država ne može da naplati porez.

Tu činjenicu državni aparat nikako ne voli i od samog postanka Sjedinjenih Država vlada pokušava da uništi ilegalnu proizvodnju žestokih pića. Ponekad su imali uspeha, ponekad nisu, na kraju balade, mesečarenje još postoji, a to zahvaljujući i onoj karakternoj crti Amerikanaca da, uvek kada mogu, a pre svega kad su uvereni da su u pravu, ne plate porez. Jurcanje sa federalnim organima samo doprinosi avanturističkim nagonima američkih odmetnika. Osim toga, mesečarenje je tokom istoriji bio jedini prihod koji su mnoge familije u zabačenim delovima Amerike imale.

            Mesečarenje je započelo u ranoj američkoj istoriji. Sjedinjene Države su odlučile da oporezuju proizvodnju i prodaju žestokih pića odmah nakon rata za oslobođenje, da bi tim prihodom pokrili velike novčane dugove koje im je Revolucija ostavila. Kako je ta borba protiv Britanaca vođena između ostalog i zbog „nepravednog oporezivanja“ od strane kolonijalnih vlasti, novopečeni državljani nisu baš bili raspoloženi da plaćaju ekstra poreze. Mada su se legalni viski i rum prodavali na regularnoj bazi, mada skuplji zbog poreza, mnogi su odlučili da prave svoje piće, a potom su još veći broj njih odlučili da tu jeftiniju varijantu viskija konzumiraju. Za te „mesečare“ proizvodnja viskija nije bio hobi, ili način da dođu do dodatne gotovine, već jedini način da prežive. Jedini izvor prihoda.

Osim toga, prevoz sirovog kukuruza sa obronaka Apalačkih planina bila je neisplativa operacija. Kukuruz, u svojoj tečnoj formi, kao viski, lakše se transportuje, a donosi i veći prihod. U mnogim delovima tadašnje Amerike novac je bio retka pojava, pa se naplaćivalo  destiliranim alkoholom. Taj se alkohol mogao dobro prodati na istočnoj obali zemlje. Naravno, federalna vlada je insistirala na oporezivanju, tako da su se događala žestoka puškaranja. Godine 1794. nekoliko stotina ljutitih građana zaposelo je grad Pitsburg, u državi Pensilvaniji, pa je tadašnji predsednik Džordž Vašington, koristeći svoje federalni autoritet, pozvao naoružanu miliciju da oslobodi grad. Oko 13.000 trupa ispunili su zadatak i uhapsili su vođe pobune. Ta „Viski buna“, kako se naziva, bio je prvi ozbiljan ispit za novu vladu i državu. Sasvim je druga priča ta što su predsednik Vašington, a i jedan od sledećih predsednika, Tomas Džeferson, bili vlasnici fabrika alkoholnih pića.

            Neprekidno puškaranje između federalaca i mesečara, na čijoj su strani bili i „čizmaši“, odnosno krijumčari koji su prenosili „mesečinu“, a uglavnom spakovanu u svojim čizmama za jahanje, kulminiralo je tokom 1860. godina. Vlada je htela da prikupi dodatni porez, potreban za finansiranje Građanskog rata, pa se mesečarima pridružio i Kju Klus Klan. Obračuni su postajali suroviji, a u njima je stradalo i „civilno stanovništvo“. Malo po malo, mesečari počinju da gube ugled među građanstvom i protivnici alkohola polako pobeđuju u svojim političkim naporima. Legalna proizvodnja u potrošnja alkohola počinje da se zabranjuje u nekim delovima Sjedinjenih Država, da bi 1920. godine, osamnaestim amandmanom Ustava stupila na snagu opšta prohibicija. Mesečarima i čizmašima sinulo je cunce. Stiglo je zlatno doba za ilegalni viski.

            Prohibicija nije nastupila preko noći. Teren za njeno uvođenje na teritoriji čitave zemlje pripreman je tokom prethodnog veka. Opština po opština, država po država, donosili su svoje zakone o ispijanju alkohola. Interesantno je da većina građana nisu imali ništa protiv konzumiranja alkoholnih pića, imali su protiv pijanstva. Čak su i Puritanci voleli da potegnu po koju. Prvi zakoni nisu zabranjivali alkohol, već su samo ograničavali njegovo služenje. Prvi zakon koji je imao religiozni koren donet je u Njujorku 1697. Zabranjivao je točenje pića u kafanama u nedelju. Nedelja je dan kad se hvali Bog, a ne boca. Barjak u borbi protiv alkohola nosili su Jevanđelisti. Tvrdili su, između ostalog, da je Đavo u svakoj kapi alkohola. Nisu se osvrtali na primedbe da je Isus pretvorio vodu i vino i da se vino pilo tokom Poslednje večere. Nije im bilo važno to što je Isus obećao svojim sledbenicima da će s njima ponovo piti vino u raju.

            Ustavni amandman o prohibiciji ratifikovao je dovoljan broj država, članica Unije, 29. januara 1919. Stupio je na snagu 29. januara sledeće godine. Interesantno je da je 18. amandman samo zabranjivao „proizvodnju, prodaju ili transport opojnih pića…“. Mnogi koji su podržavali taj amandman shvatali su da je viski, rum i druga destilirana pica, koja su sadržala najmanje 40 odsto alkohola, a neka i njih čak i 90 odsto, svakako opojna pića. Po njihovom rasuđivanju, vino i pivo ne bi mogli da spadnu u tu kategoriju. Da bi Ustavni amandman postao punovažan potreban je Kongresni akt. Tu je uleteo ultrakonzervativni, ultrareligiozni, ultrajevanđelik kongresman iz Minesote, izvesni Endru Volstid, koji je napisao definiciju po kojoj sve što ima više od pola odsto alkohola je opojno piće. U tom je trenutku postojala izvesna netrpeljivost sa Nemcima, u samim Sjedinjenim Državama, pa je većina u Kongresu htela da kazni nemačko pivo. Predsednik Vilson je stavio veto na Amandman, ali je u ponovnom glasanju Kongres prevladao.

            Oni koji su imali novca napravili su privatne stokove žestokih i blažih pića. Oni koji nisu, snalazili su se na raznorazne načine. Proizvođači grožđa iz Kalifornije počeli su da umesto vina proizvode neku vrstu želatine od grožđa, nazvali su je Vino-džel. Na pakovanjma je odštampano precizno uputstvo šta korisnici ne bi trebalo da urade da im se ta želatina ne bi „pokvarila“ i u roku od šest meseci pretvorila u vino. Od 1919. do 1926. godine proizvodnja grožđa se povećala više od pet puta. Možda su američki Italijani mogli da razumeju zabranu viskija, mada Irci i Škoti za to nisu bili sposobni, ali čaša vina uz obrok bila je sasvim bezbedna tradicionalna navika. Nemci su žudeli za pivom, a Englezi za džinom. Međutim, kad narod hoće da pije – on pronađe način. Saloni su otišli andergraund. Takozvani spik-izi nicali su kao pečurke posle kiše. Nekih 16.000 samo u Njujorku, mada postoje i procene da ih je bilo od 32 do 100.000. Više se nije pilo da bi se uživalo, pilo se do besvesti. Prohibicija je munjevitom brzinom postigla ono što svaki totalitarni sistem proizvede – suprotan efekat od onog nameravanog.

            Sjedinjene Države su postale suve, ali Meksiko je bio veoma mokar, a Kanada svakako nije štedela na viskiju. Duž obala Amerika, na tri milje udaljenosti, tačno tamo gde počinju međunarodne vode, flota barova-brodova opsluživala je žedne Amerikance. Mesečarenje je radilo punom parom, kanadski viski nije bilo teško prebaciti u zemlju, tu se kriumčarenjem obogatio i Džosef Patrik Kenedi, otac Džona, Roberta i Edvarda, između ostalih. Taj Džosefov novac je i doprineo da porodica Kenedi proizvede jednog predsednika, jednog državnog tužioca i nekoliko senatora. Čuveni čikaški mafijaš, Al Kapone, samo je od ilegalne prodaje alkoholnih pića zarađivao 60 miliona dolara godišnje. To bi preračunato u današnjoj vrednosti novca iznosilo dve milijarde dolara. Prohibicija se pokazala kao ubedljivo najveći saveznik organizovanog kriminala.

Osamnaesti amandman Ustava opozvan je 5. decembra 1933. To je jedini amandman koji je ikada opozvan. Razlog: bio je kontraproduktivan. Bio je štetan. Još gore: bio je idiotski. Prohibicija je postala deo istorije. Ipak, 21. amandman koji je poništio 18. dozvoljavao je da svaka država odluči o prohibiciji na svojoj teritoriji. Tako je zabrana alkohola u Kanzasu trajala do 1948, Oklahomi do 1957. i Misisipiju do 1966. Na južnom ostrvu Floride, Ki Vestu, alkohol se točio sve vreme. Bio je zabranjen, ali federalci nisu ulazili u barove Ki Vesta, koji su se snabdevali rumom sa Kube. Ne zato što je tamo pio Ernest Hemingvej, ali u bar Slopi Dozs policija nije svraćala, osim da sipne jedan daikiri. Prvo što je uradio nakon ukidanja prohibicije famozni federalac Eliot Nes, bilo je da ispije jedan dupli.

Nakon što je prohibicija ukinuta, pala je proizvodnja ilegalnog viskija. Veliki proizvođači alkoholnih pića kupuju sirovinu u ogromnim količinama, dakle, po nižim cenama, i mogu da asimiliraju poreze u dostupnu cenu na tržištu. Potrošači mesečine sveli su se na one koji vole da popiju nešto različito i koji uživaju u tome da prkose autoritetima. Taj mesečina-viski uglavnom je znatno jači od regularnog i zbog toga ga zovu – „udarac“. Problem s ilegalnim viskijem je taj što se on ne drži više godina u hrastovim buradima, koji viskiju daju boju, ukus i pitkos. U suštini, mesečina-viski nije ništa drugo do običnog alkohola koji se proizvodi od kukuruza ili neke druge žitarice. Tokom prohibicije mesečari su u sve većem broju koristili šećer umesto kukuruzne mase i tako pravili još jeftinije pice. Tehnički to je bio rum, a ne viski. Današnji mesečari takođe nastavljaju s proizvodnjom rakije jabukovače.

Tokom vremena čizmaši nisu više koristili konje za prevoz viskija, već automobile. Ti su Fordovi bili prepravljani da bi mogli lakše da uteknu policijskoj poteri. Čuvena američka kategorija automobilskih trka NASKAR, posledica je majstorstva u „abartovanju“ regularnih automobilskih motora. Pobednik prve zvanične trke u NASKAR kategoriji bio je jedan od čizmaša, vozeći isti automobil koji je nedelju dana pre trke koristio za krijumčarenje viskija. Krijumčarenje ruma, koji se prenosi brodićima, doprinelo je razvoju brzih čamaca. Mada je tome kumovalo i krijumčarenje marihuane i kokaina. U svakom slučaju, ilegalna proizvodnja viskija i dalje se događa, mada u manjoj meri, ali policija retko hvata počinioce, zauzeti su jureći prodavce marihuane, a tužilaštvo ih tereti uglavnom za ilegalno „pranje novca“, jer su kazne veće nego za proizvodnju alkohola.

 Recept je jednostavan

 Proizvodnja ilegalnog viskija je naporan posao, ali je recept veoma jednostavan. Potrebno je:

  • Kukuruzno brašno
  • Šećer
  • Kvasac
  • Voda

Ponekad su sastojci sadržavali i neke druge materije koje su dodavale ukus ili „udarac“. Alkohol, u suštini, može da se proizvede iz bilo koje žitarice, u početku je korišćen i ječam, ali u poslednjih 150 godina „mesečari“ uglavnom koriste kukuruz. Za razliku od „pravog viskija“, mesečina ne leži u hrastovim buradima i pije se odmah „po rođenju“.

Za pravljenje alkohola koriste se dva procesa: fermentacija i destilacija. Prvo se kukuruz melje u brašno, dodaje potrebna količina šećera i kvasac. Nakon što kvasac razloži šećer iz žitarice, čitava ta masa se zagreva do 78 celzijusovih stepena, a na toj temperaturi alkohol isparava, pa se ta para hlađenjem ponovo pretvara u tečnost. Bistra tečnost je manje-više čist alkohol, a neki to nazivaju mesečinom, ili viskijem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*