Kad sam odlučio da fotografišem pecanje ajkula, savetovali su me da kontaktiram Marka Ajkulu (Mark the Shark), vlasnika i kapetana jednog turističkog ribarskog brodića.
Pristao je da me povede besplatno na pecanje u zamenu za par fotografija. Nekoliko dana kasnije, u sedam ujutru, ukrcali smo se na palubu Markovog čamca Štrajker 1. Kapetan Mark, njegov pomoćnik, dva penzionisana bračna para u potrazi za avanturama i ja, fotograf koji je trebao da ovekoveči slavu kapetana Ajkule.
Prethodnog dana sam imao poduži razgovor, uz nekoliko kafica, s Mani Puigom, vrlo popularnom televizijskom ličnošću čiji su programi o krokodilima i ajkulama bili vrlo rado gledani. On je jedan od naprepoznatljivih lica s Diskoveri kanala. Objasnio mi je sve o ajkulama. Osnovna poruka je bila da fama koja okružuje ajkule kao opasne zveri ne zaslužuje toliku pažnju. Mani mi je razjasnio koje ajkule mogu da ujedaju a koje to ne rade. Ja sam klimao glavom dajući mu za pravo jer je on svetski ekspert koji je pristao da me prosledi važne informacije. Shvatio sam da ajkule nisu baš toliko opasne. Naročito ako im se čovek ne približi isuviše ili ako se one ne približe čoveku. Hvala, Mani!
Isplovljavajući iz luke ka otvorenom Atlantiku zastali smo nekoliko puta da bi Mark i njegov pomoćnik upecali neki stotinak ribica kao mamac za veće, a te veće bi bile mamac za zaista velike ribe. I ajkule.
Dva postarija bračna para, koji su plaćali ovu avanturu, bili su presrećni posmatrajući kako profesionalni ribari pune manji bazen na brodiću srebrnastim ribicama. Ja nisam hteo da trošim film *da, bilo je to pre digitalnig aparata) na sardine. Čekam na ajkulu.
Kad smo već bili na pučini Mark je uključio sonarski radar i počeo da prati kretanje riba na dnu okeana. Tada bi bacali udice na precizne lokacije. Počeli su da izvlače fine primerke riba. Neke preko pola metra u dužini. Da sam se ja pitao, te ribe ne bi išle za mamac. Slatko bi ih pojeo sam.
Jednu nam je zaista dobru ribu pojela barakuda pre nego što smo uspeli da je izvučemo na čamac. Ostala nam je samo glava. Razmišljao sam da bi bila dobra za riblju čorbu.
Mamac za ajkule je pripremljen. Nekih 15 opasnih udica u stomaku veće ribe. Spustili su mamac blizu dna mora i čekamo na ajkulu. Nakon otprilike jednog sata Mark se još uvek smeškao i hvalisao svojim uspesima s ajkulama. Nakon dva sata počeo je da se žali na položaj sunca i pravac morske struje. Još jedan sat i više se nije smeškao.
Pala je odluka da je bilo dosta za jedan dan i da se vraćamo u luku pre mraka. Mark nije više bio baš dobre volje. Turisti su već bili umorni i siti ljuljanja. Ja sam ostao bez fotografija ajkula.
Dva dana kasnije zove me s svog mobilnog Mark Ajkula da mi kaže da uplovljava u luku kroz jedan sat i da ima jednu ajkulu na palubi. Požurim i zaista, jedna ajkula čekićara od nekih 12 stopa i 120 kila okupana u sopstvenoj krvi leži na palubi. Nisam nikada ranije video čekićaru i nisam bio siguran gde joj je glava a gde rep. Mark je bio presrećan jer je pred jednim novinarem odbranio svoju famu.
Čekićara ili ne čekićara, ajkula je ajkula. Ja sam priželjkivao neku ajkulu ubicu jer mi je Mani Puig rekao da čekićare ne ujedaju ljude. Osim ponekad.
Pročitajte i:
