Milan Balinda: Evrodžihad i dileme Starog kontinenta

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

in-memory-paris-1311Ono što se dogodilo u Parizu u petak 13. novembra moglo bi da se u najkraćim crtama opiše ovako: jedna omanja grupa mladih krenula je da automatskim puškama pobije veću grupu mladih koja to nije očekivala. Potom su se razneli eksplozivom obavijenim oko njihovih prsa. Ukoliko zvuči nenormalno i suludo to je zato što jeste nenormalno. Svako, ili skoro svako, odmah je shvatio strahotu pariskog masakra. Oni koji to nisu, neka zamisle da se među poginulima i teško povređenima moglo naći njihovo dete, ćerka ili sin, ili neki rođak, kao što je sestrić ili bratanac. Mladi su izašli u grad da se provode, a drugi mladi su ih ubili jer je to pre mnogo vekova bilo zapisano u „božjim planovima“. Ne može se izvesti zaključak da je „ovaj svet poludeo“, ali zasigurno može da na svetu ima više nego dovoljan broj luđaka.

Mnogi zapadni političari, stručnjaci, kao i oni sa Bliskog istoka, od akademika do konzervativnih islamista, tvrde da Islamska država nije islamska tvorevina ili je, u najboljem slučaju, veoma iskrivljena verzija muslimanske vere. Tako nešto je istakao i američki predsednik u jednom svom nedavnom govoru. Problem je to što oni nisu u pravu. Islamska država je, tvrdi Grejm Vud u svom opširnom članku objavljenom u renomiranom američkom časopisu Antlantic, sledbenik istaknute forme islama čije verovanje o Sudnjem danu je suština njene strategije. ID deluje sledeći literalno shvatanje Korana, onako kako je to otkrio sam prorok Muhamed u sedmom veku. To tumačenje muslimanske svete knjige bilo bi analogno sa verovanjima evangelističkih američkih hrišćana. To bi bilo kao kad bi se u hrišćanstvu strogo sledila uputstva o zakonima treće knjige Mojsijeve. Levitske.

Vud je proveo nedelje sa braniocima Islamske države, sa naklonjenim duhovnicima i akademicima i nakon toga je u svom članku sastavio profil ID. Ti njegovi sagovornici su nakon objavljivanja članka potvrdili da je to što je napisano „legitimni opis“ onoga što je Islamska država. Na samom početku teksta stoji da „ID nije samo kolekcija psihopata. Da je to religiozna grupa sa osmišljenim verovanjima, a među njima i da je ID ključni faktor predstojeće Apokalipse. ID, dakle, nije bilo koja teroristička grupacija, već je religija. Svaka važna odluka, svaki zakon, svaki objavljeni tekst, registarske tablice, kovani novac i sve akcije ID slede proročanstvo i primer proroka Muhameda. Odbacivanje činjenice da je ID religija dovelo je do neshvatanje Zapada s čime je u sukobu. Istina je da oni jesu najekstremnija muslimanska sekta. Muslimanska braća to nisu, a nije ni Al Kaida. Nije ni režim u Saudijskoj Arabiji jer svi oni primenjuju originalne muslimanske zakone u „izabranoj količini“. Islamska država striktno sledi zakone koji se nalaze u Koranu.

Oni bukvalno interpretiraju zakone iz sedmog veka. Kazne takođe slede Koran, kao i zahtevi šta se očekuje od vernika džihada. Njihova verovanja proizilaze iz verovanja jedne grane sunita zvane salafisti, po arapskom „al salaf al salih“ (pobožni praoci). Ti praoci su Muhamed i njegovi prvobitni pratioci. A pre nego što se pojavila ID suniti koji su bili najkonzervativniji sledbenici Korana bili su oni iz Saudijske Arabije. ID tvrdi da su Saudi, kao i nekih 200 miliona šiita, nevernički napustili originalne zakone iz sedmog veka. To napuštanje kažnjava se smrću. Sledbenici Islamske države ne priznaju druge zakone osim Božjih, a oni su zapisani u originalnom tekstu Korana. Svi oni koji se ne pridržavaju tih zakona, bilo da su suniti, šiiti, alaviti, hrišćani, budisti ili ateisti, su nevernici, kufari. Nevernik može biti ubijen, pasti u ropstvo ili mu se može nametnuti globa, danak.

Ono što ostatak sveta smatra kriminalom, kao odsecanje glava i spaljivanje, za ID je samo striktno i opravdano sprovođenje zakona. Božijih zakona, Muhamedovih ili zakona iz Korana, ali zakona. U njihovom magazinu Dabik, nazvanom po jednoj oblasti Sirije blizu granice sa Turskom, tamo gde veruju da će se bitka u stilu armagedona odigrati, jedan nepotpisani članak opisuje kaznu za jazide „ukoliko su pagani“: „Jazidi žene i deca biće podeljena po šarija zakonima između boraca Islamske države koji su učestvovali u Sindžar operacijama… Porobljavanje familija kufara i uzimanje njihovih žena kao konkubina je čvrsto ustanovljen aspekt šarije da ako bi neko to negirao ili tome se rugao, negirao bi ili bi se rugao stihovima Korana i propovedanjima proroka…“ Vud u svom tekstu u Atlantiku podvlači da ID smatra masakr kao molitvu i zahtevanu pobožnost, a ne kao najgoru manifestaciju zla u današnjem svetu. To isto važi i za masakr u Parizu, bez obzira što su za tako nešto potrebne psihopate.

Najvažnije otkrovenje kod ID je Smak sveta, odnosno bitka na Kraju vremena. To predskazanje nalazi se u svakodnevnim mislima vernog džihadiste. Masakr u Parizu, kao i onaj prethodni u Bejrutu, osmišljeni su da ubrzaju bitku Kraja vremena. Proglašavanje Islamske države važan je deo njihove ideologije. Kalifat u kome se primenjuju Muhamedovi zakoni deo je scenarija u kome očekuju apokalipsu. Za razliku od njih Al Kaida nije govorila o apokalipsi, ali vođe ID veruju da svetu predstoji veliki sukob i vide njegove naznake svuda oko sebe. Njihova je propaganda ispunjena verovanjima da će se udružiti „vojske Rima i Irana sa namerom da se sukobe sa vojskom islama na severu Sirije“. Bitka između islama i anti-proroka (to bi bile udružene snage Sjedinjenih Država i Irana) dogodiće se i u Jerusalimu, ali će se konačna bitka odigrati u sirijskoj oblasti Dabik. Sada kad imaju Dabik pod kontrolom ID čeka dolazak neprijateljskih vojnika. ID je korigovao originalna tvrđenja i prihvatio da „vojska Rima“ može biti bilo koja vojska nevernika.

Međutim, pobeda ID neće ići tako lako, kažu džihadisti. Pre toga će sa istoka Irana stići anti-prorok, poznat po imenu Dadžal, i on će ubiti ogroman broj boraca kalifata. Ostatak od nekih 5.000 povući će se u Jerusalim. I baš kad se Dadžal pripremi da ih dokosuri, drugi po redu prorok islama, Isus Hrist, vratiće se na Zemlju. On će povesti muslimane u pobedu. Dakle, ID očekuje da im neće ići dobro neko vreme, ali će na kraju trijumfovati zahvaljujući Isusu. Problem nije u samoj priči, koja potseća na neku bajku, ili neku video igricu u kojoj se sukobljavaju dobro i zlo, problem je što je ova priča sveprisutna u glavama džihadista. To verovanje je jedan od razloga što ID uspeva da prikupi saborce iz skoro celog sveta. To što je čvrsto utkano u mozgovima je okidač za zverstva koje čine džihadisti. Svaki njihov teroristički akt nije počinjen da bi sebi bio cilj, već da se Zapad prisili da napadne ID. Nakon napada „Rimskih vojski“ sve bi se odigralo kako je prorokovano. Pre svega žele da ih Amerika napadne, ali isto tako i Francuska. Masakri su provokacije upućene zapadnim silama. A sada, nakon obaranja ruskog putničkog aviona, i Moskvi.

Njihov plan nije nepoznat i može se predvideti šta će uraditi. Ukoliko bi bili uništeni na terenu, ukoliko bi njihov kalifat nestao, i dalje će ostati „frilanceri“ koji bi sprovodili neke terorističke napade, ali će propagandna vrednost kalifata nestati. ID je spremna da se suprostavi na otvorenom „vojskama nevernika“ jer zaista veruje da će se sve nakon toga odvijati „po planu“. Al Kaida može da pretrpi poraz ali će i da preživi odlazeći „pod zemlju“, ID to ne može ukoliko izgubi svoj kalifat, koji je, uzgred budi rečeno, sada negde veličine Velike Britanije. Dakle, religijska verovanja o Kraju sveta primorava ID da čeka na neprijatelja i priželjkuje ga što pre, a tom bi neprijatelju, odnosno ostatku sveta, bolje bilo da odmah napadne i završi sa kalifatom pre nego što se novi masakri dogode. U međuvremenu džihadisti odsecaju glave i žive spaljuju, ali uglavnom izvan očiju zapadnog sveta. Tamo negde u Siriji i Iraku. Naravno da je pre velike bitke potrebno postići i dogovor kako će Sirija, a i Irak, izgledati nakon poraza ID.

Mnogi će se složiti da bi ID trebalo uništiti, ali pitanje je na koji način. Francuski predsednik je formalno zatražio od Evropske Unije da pomogne njegovoj zemlji „u ratu protiv ID“. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ima moć da formalno odobri upotrebu sile protiv džihadista, a NATO može da sledi Stavku 5 njihovog ugovora koja obavezuje alijansu da stane u odbranu svakog svog člana. Jedan od većih problema je taj što su arapske zemlje podeljene po pitanju ko je glavni neprijatelj. Logično bi bilo da Arapi sami budu na čelu koalicije koja bi rešila problem sa džihadistima u Siriji i Iraku. Muslimanske nacije, naročito Saudijska Arabija, morali bi prestati sa finansiranjem politički nastrojenih džamija, imama i paramilitarnih grupacija koje podstiču ekstremiste na njihove perverzne akcije. Francuska ima svo pravo da pošalje avione koji bombarduju pozicije boraca Islamske države. To isto važi za Rusiju i Ameriku. Ali, problem je u tome što je Saudijska Arabija više preokupirana Iranom i time da svrgne sirijskog predsednika Bašara al-Asada. Problem je takođe u tome što Turska takođe hoće da ukloni Asada i da savlada Kurde. U međuvremenu iračka centralna vlada jedino brine da na vlasti u zemlji ostane šiitska većina.

Jednom iskorenjen kalifat Islamske države – neće svi problemi biti rešeni. Nije moguće zaustaviti sve ludake koji se odluče da nekoga ubiju, nekoga koji ne očekuje da bude meta religioznih fanatika. Ne moraju čak da imaju ni vatreno oružje, dovoljan im je kuhinjski nož da rade ono što rade u Izraelu – ubadaju slučajne prolaznike. Ipak, bez teritorije ID bi izgubila uporište svoje sulude ideologije. U samoj Evropi procenjuje se da ima 325.000 mogućih radikalnih muslimana. Što će reći, to je broj onih koji bi mogli da se radikalizuju. Ali, radikalni i ekstremni su dve različite stvari. Nasilni ekstremista jedino se stvara kada radikalni pojedinac potpadne pod uticaj ljudi koji su spremni da koriste nasilje. Radikalni musliman može da se zalaže za šarija zakone, ali to ne mora da znači da bi koristio silu da dođe do sprovođenja takvih zakona. Možda je najbolji način da se proceni koliko ekstremnih islamista žive u Evropi taj da se prebroje koliko njih je otišlo da se bore u Siriji. Zna se da nešto više od 3.000 je ratovalo u Siriji, ali su mnogi poginuli, pa se procenjuje da njihov broj ne prelazi cifru od 2.000. Ovo jeste veliki broj, ali nije nešto s čim Evropa ne bi mogla da se nosi, ukoliko se tome posveti.

Problem je taj što se ne zna da li će masakr u Parizu promeniti mnogu u borbi protiv ekstremnih islamista. Koliko će ovaj masakr uticati na mišljenje javnog mnenja i koliko će uticajnih ljudi ignorisati realnost. Javno mnjenje je protiv islamskih ekstremista, i islama generalno, kada je broj mrtvih dovoljno velik. Ali sam broj nije jedini indikator promene raspoloženja. Na javno mnjenje utiče čak i zanimanje žrtava. Ako su one vojnici ili policajci, onda je gnušanje veće. Takođe kada se napad dogodi na nekom javnom skupu kao što je maratonska trka u Bostonu. Odlučnost protiv islamista pojačana je i kada se radi o prepoznatljivim licima, nakon atentata koji je izvršen na Tea Van Goga u Holandiji i na redakciju Šarli Ebdoa u Parizu. Nakon islamističkih terorističkih napada takođe raste rejting populističkih, desničarskih, partija. Ali, šta se događa sa establišmentom? Sa policijom, političarima, medijima i profesorima? Najverovatnije zato što osećaju krivicu za ono što se dogodilo, oni javno umanjuju značaj terorističkih akata. Privatno najverovatnije misle drugačije.

Mnogi Evropljani sada preispituju mudrost svojih vlada da u Uniju puste sirijske i druge izbeglice. Tvrdi se da se među izbeglicama provlače i trenirani teroristi. Najverovatnije je da i njih ima mada to ne mora da bude od presudne važnosti jer ID može da ubaci teroriste u Evropu na milion drugih načina. Najveći problem, a to se nakon masakra u Parizu jasno vidi, je taj što napadaći nisu bili stranci. Bili su Francuzi i Belgijanci. Neki od evropskih ekstremnih muslimana su potomci, druga ili treća generacija, bliskoistočnih ili severnoafričkih, a neki su hrišćani koji su prešli u islam. Jedno istraživanje Niksonoog centra pokazuje da je u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi između 1993. i 2004. godine bilo više od dva puta francuskih ekstremista nego onih iz Saudijske Arabije. A takođe je bilo više Britanaca nego individua iz Saudijske Arabije, Jemena, Emirata, Libana i Libije. Daleko najveći broj islamskih ekstremista u Evropi su Evropljani koji imaju pasoše evropskih zemalja. Na pitanje zašto je to tako, odgovor bi bio opširan i složen.

Temu je dotakao i francuski akademik Žil Kepel rekavši da „čak ni prolivena krv muslimana iz Severne Afrike koji su se borili u francuskim uniformama tokom oba svetska rata, niti znoj emigrantskih radnika, živeći u skoro neljudskim uslovima, koji su izgradili Francusku za sitne pare nakon 1945, nije od njihove dece napravilo punopravne građane Francuske“. Današnje evropske muslimanske terorističke grupe imaju ono što prethodni evropski teroristi nisu imali – socijalnu bazu, kako bi to rekli marksisti. Tu basu nisu imali ni Bader-Majnhof grupa iz Nemačke, ni francuska Direktna akcija, a ni italijanske Crvene brigade. A ta socijalna basa, osim zbog unutrašnjih rasla je delimično i nakon pogrešnog rata u Iraku. Glavni istražitelj terorizma iz Milana, Armando Spataro, tvrdi da su skoro sve evropske zemlje svedok regrutovanja terorista nakon rata u Iraku. U te zemlje Spataro uključuje čak i Norvešku, Švajcarsku, Poljsku, Bugarsku i Češku. To regrutovanje iračke mreže takođe radi na švercovanje oružja u Nemačku, oruža koje uglavnom dolazi sa balkanskog prostora. Drugi kanali regrutovanja i šverca oružja prolaze kroz Španiju.

Sve u svemu, evropska publika, osim u Francuskoj i donekle Holandiji, nije spremna za rat protiv islamskog terorizma. Osim toga i ne zna kako funkcioniše Islamska država. Istini za volju to ne znaju ni svi oni koji bi trebalo da budu upućeni. Znaju da ID nabavlja novac prodajom ilegalne nafte iz okupiranih rafinerija kao i opljačkanih istorijskih artifakata, ali nisu sigurni ko to kupuje. Što se nafte tiče, ona se uglavnom prodaje režimu Bašira al-Asada, režimo protiv koga se islamisti bore, i na crnom tržištu Turske. Više o tome javno je obelodanio, a zatvorenoj audenciji izneo sve podatke, ruski predsednik Vladimir Putin. Na nedavnom sastanku grupe G20 zemalja rekao je da ID finansiraju iz više od 40 zemalja, a da su neki od tih zemalja u G20. Putin je izjavio novinarima da je pokazao svojim kolegama fotografije iz svemira i aviona skalu ilegalne trgovine naftom. „Kolona cisterni duga je desetina kilometara“, rekao je Putin. ID zarađuje nekih 50 miliona dolara mesečno od prodaje nafte, potvrdili su izvori iz Iraka i Sjedinjenih Država. Američko bombardovanje kolone cisterni u Siriji je u najmanju ruku stiglo kasnije nego što je to trebalo da bude.

U svakom slučaju, džihadistička mreža u Evropi prostire se od Portugala do Poljske zahvaljujući širenju radikalno islama među potomcima „gostujući radnika“. Vidljivi su. Mogu se prepoznati u zadimljenim kafićima Kopenhagena i Roterdama, u novonastalim prostorijama za molitve u Briselu i Hamburgu. Pored kioska s islamskim knjigama po britanskim gradovima. U zatvorima Milana, Marselja i Madrida. Mnogo toga je učinjeno pogrešno, to je očigledno, da bi deca i unuci emigrantskih radnika postali najveći neprijatelji Evrope, deca koji ne prezaju od krvoprolića u ime svoje izvitoperene religije. Odnosno, nije ta vrsta islama nešto novo, nešto iskonstruisano, već je to nešto staro, nešto što je deo originalnih tekstova iz Korana. Nije ni problem što ti tekstovi postoje, kao što postoji i mnogo zla u Starom Zavetu, problem je što je to izabrano da bude pokretač izvitoperene ideologije. Zašto? To je dobro pitanje, a odgovor bi vredeo zlata.

 

Dominacija muslimana po zatvorima Zapada

 

U zatvorskim institucijama Evrope i Sjedinjenih Država kazne izdržava neproporcionalni broj muslimana. Jedan zatvor u Engleskoj nedavno je postao prvi u Britaniji sa većinskim brojem muslimana robijaša. Sada oni tamo čine 56 odsto zatvorenih. Ne muslimani bivaju prisiljeni da promene religiju.

Oni koji odbiju da pređu u islam primorani su da plaćaju „porez za zaštitu“. Sakupljane „džizia“ postala je redovna praksa u britanskim zatvorima sa većim brojem muslimana. Ta globa najverovatnije je inspirisana akcijama ID koji naplaćuju danak od ne-muslimana u Siriji i Iraku.

U suštini, Koran zahteva naplatu danka od pokorenih hrišćana i Jevreja: „Bori se protiv onih među Narodima Knjige (hrišćani i Jevreji) koji ne veruju u Alaha niti u Sudnji dan, koji ne zabranjuju ono što je Alah i Njegov Glasnik zabranio, i one koji ne prigrle religiju istine (islam), dok god ne plate džizia sa dobrovoljnim pokorom i dok ne osete da su sasvim pokoreni“. (Koran 9:29)

Dakle, muslimanski zatvorenici, čini se, ne kopiraju ID, već oboje slede Koran. U Americi zatvori se nazivaju „teroristički univerziteti“ Islamske države, a jedan zatvor u Britaniji dozvoljava distribuciju džihadističkih knjiga koje prizivaju na pokolj „nevernika“. U temelju liberalne politike Zapada stoji sloboda mišljenja i izražavanja, ali ponekad taj stav pomaže rušenju samih slobodarskih ideja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*