Stari Grci su ih zvali „Božije suze“, a Rimljani su mislili da su dijamanti parčići nebeskih zvezda. U Indiji su samo maharadže mogli da nose dijamante svih boja. Francuski monarh Luis IX doneo je zakon po kome samo on može da ih poseduje. Kinezi su upotrebljavali dijamantski prah za oštrenje oružja i oruđa, a u prvih hiljadu godinu hrišćanstva dijamanti su bili nepoznanica u Evropi. Tome je doprinela i arapska zabrana izvoza dijamanata na stari kontinent. Dijamantima se pripisuju i magične moći: ko ih nosi na levoj mišici dobija sve bitke, a dobar je i za one koji hodaju u snu; arapski dijamanti privlače gvožđe bolje od magneta; dijamant može da izgubi magičnu moć samo kada se po njemu prospe sveža kozja krv; dijamanti leče ludilo…
Dve tajne o dijamantima su strogo čuvane. Prva, nisu retki. Ima ih kao pleve. I drugo, njihova tržišna cena je veštački napumpana. Osim par izuzetaka, dijamanti ne vrede više od poludragog kamenja. Iza tržišta nakita, specijalno vereničkih prstenja, stoji vrlo osmišljena oglasna kampanja. To znaju svi oni koji su ikad pokušali da prodaju svoj dijamantski prsten. Cenu koju su im nudili otkupljivaći dijamantskog nakita bila je uvredljiva. U suštini, dijamanti nisu roba kao što su zlato, srebro ili bakar. Oni se prodaju uz maržu i trgovac neće da izgubi taj dobitak kad otkupljuje dijamante. Jedino što ide u korist novčanoj vrednosti dijamanata je što mogu lako da se prenose. Šaka dijamanata može da se unovči za pristojnu sumu, ako se prodaju uz popust.
Dijamanti su jedan oblik gotovine. Mogu da potkupe. Isplate dug. Zamene za kalašnjikove i metke. Pričalo se da je Osama bin Ladin plačao u dijamantima. Dijamanti imaju svoju cenu, ali njihova vrednost opada brže od gotovine i nikad ne raste. Godišnje se iskopa 130 miliona karata dijamanata. To je oko 26 tona, u vrednosti od devet milijardi dolara. Inače, 80 posto svih dijamanata ne potiču iz rudnika već su veštački napravljeni i, budući da je dijamant najtvrđi materijal, koriste se u industriji. Osim stotinak zaista izuzetnih dijamanata, ostali ukrašavaju jeftino prstenje, naušnice i lančiće devojaka i žena. U Americi se samo prsten s dijamantom smatra se vereničkim prstenom, a sve buduće mlade moraju da ga imaju.
Godine 1888. formirana je u Južnoj Africi, koristeći porodično ime originalnih vlasnika rudnika, organizacija „De Birs konsolidejtid majns, limitid“. Formirali su je najveći investitori u rudnicima dijamanata, koji su 1938. započeli kampanju za prodaju dragog kamena u Sjedinjenim Državama. U Evropi se dijamanti, u tim godinama nakon ekonomske depresije nisu dobro prodavali, i Amerika im je bila jedina nada. Počeli su, uz pomoć najboljih oglasnih kompanija, da modeliraju mozgove mladih Amerikanki. Skovali su reklamni slogan – „dijamanti su večni“. Milioni vereničkih prstenova s majušnim dijamantima postali su simbol uspešnih mladenaca. Kako „De Birs organizacija“ nije htela da konkuriše samoj sebi, slogan „dijamanti su večni“, ili u verziji na engleskom jeziku – „dijamanti su zauvek“, ustvari je upućivao da nakit s dijamantima ne bi trebao da se preprodaje. Oni koji su ipak pokušali, doživeli su razočarenje jer vrednost njihovog malog blaga je bivala prepolovljena.
U to vreme „De Birs“ je kontrolisao oko 80 odsto svetskog tržišta. Sada manipulišu nešto manje od 50 odsto, ali su i dalje najveći igrač u biznisu dragog kamenja na svetu. Oni u Londonu operišu pod imenom „Dijamond trejding kompani“. U Izraelu se zovu „Sindikejt“. U Evropi su poznati kao C.S.O. (Central seling organizejšn). Imaju veliku kompaniju u Africi i raznorazne organizacije u Portugalu, Belgiji, Švajcarskoj, Holandiji… Njihov glavni prodajni adut bazira se na fenomenu masovne psihologije. Ohrabruju ideju da su dijamanti savremeni dokaz uspeha u životu. Svaka devojka, ili žena, mora da poseduje dijamantski prsten koji je dobila od muškarca kao dokaz ljubavi i odanosti, večne privrženosti. Svaki uspešan muškarac mora da svojoj izabranici obezbedi dijamant. Istu takvu oglasnu kampanju „De Birs“ je veoma uspešno sproveo i u Japanu. Japanci nisu hteli da zaostanu za Zapadom.
Kada je sredinom šezdesetih godina prošlog veka Sovjetski Savez počeo da intenzivno eksploatiše svoje rudnike dijamanata, svetu je pretilo da bude preplavljen milionima malih blistavih kamenčića. Naime, dijamanti iz ruskih rudnika uglavnom su manji od pola karata. „De Birs“ je našao rešenje i tajno se dogovorio sa Sovjetima kako da ponude svetskom tržištu sibirske dijamante. Počela je odgovarajuća marketing kampanja. Žene je trebalo da misle da veličina nije važna. Da su manji dijamanti isto tako dragoceni. Da je lepota u sitnome. Oglašavan je „večni prsten“. Bio je napravljen od 25 malih sibirskih dijamanata, i namenjen starijim, udatim ženama. Predstavljali su „obnovljenu ljubav“. Južnoafrička kompanija je svoju potrebu za prodajom sitnih sovjetskih dijamanata pretočila u „romantična osećanja“.
Prosečna veličina dijamanta spala je sa jednog karata, iz 1939. godine, na 0.28 karata, 1976. Oko sto miliona žena nose dijamantski prsten, a milioni njih čuvaju ih na sigurnom mestu. Neke od vlasnica pokušaju da prodaju svoj dijamant i tada se suoče s surovom stvarnošću. Jedan od slučajeva koji je objavljen u štampi je pokušaj jedne bogatašice iz Njujorka da proda dijamantski prsten koji je kupila dve godine ranije u čuvenoj radnji „Tifani“. Tada je za njega platila 100,000 dolara. Nakon što je Njujorčanka odnela prsten od jednog do drugog zlatara, trgovaca dijamantima, i dok su neki jednostavno odbili da išta plate za prsten, a drugi nudili uvredljivu cenu, odustala je od prodaje. Univerzalno prepoznatljiv simbol bogatstva, ljubavi i moći praktično nema značajnu tržišnu vrednost.
Sve dok dijamanti nisu pronađeni na jugu Afrike, svi su stizali iz Indije. Sada se dijamanti eksploatišu u oko 25 zemalja, i Australija je na prvom mestu. Južna i centralna Afrika i dalje snabdeva značajni deo tržišta. U nekoliko afričkih zemalja vode se krvavi ratovi oko rudnika dijamanata. Neke kontrolišu vlade tih država, a neke pobunjeničke gerile. Kroz Monroviju, glavni grad Liberije, koja nema svoje rudnike dijamanata, prolazi najveća trgovina dijamanata i pranje novca. I dok u rudnicima „De Birsa“ laserima odvajaju dijamante od stena, u nekim zemljama Centralne i Zapadne Afrike lokalno stanovništvo ih ispira i iz rečnih korita. U Indiji 800,000 radnika poliraju sitne dijamante pretvarajući ih u još sitnije brilijante za nakit.
Današnji „karavanske staze“ dijamanata spajaju Johanesburg, Njujork, Antverpen, London, Amsterdam, Tel Aviv i Bombaj. Donose zadovoljstvo milionima verenica i znoj, krv i smrt hiljadama u Africi. Donose iluziju sreće, moći i uspešnosti. Donose zlo. Donose velike profite vlasnicima kompanije „De Birs“ i njenim partnerima. Dijamanti su stvorili veliko tržište koje se uvećava ulaskom Kineskinja, koje već smatraju svojim pravom da im se pokloni dijamantski prsten. To je tržište naštimovano da svira ugodne note prodavcima dijamanata, ali nikako kupcima koji bi hteli da kasnije preprodaju svoj nakit. Devojke zaista poseduju dijamante – za večnost. Osim kada ih vrate svojim verenicima razočarane u veliku ljubav. Tada mladići mogu ili da ih sačuvaju za drugu izabranicu srca, ili da ih bace. Ili da ga prodaju za siću.
Koh-i-nor
O ovom dijamantu po prvi put se čulo 1304. godine kada je bio u posedu radže Raja od Malve. Težio je 186 karata. Kasnije ga se dokopao sultan Baber. Sledećih dva veka bio je deo porodičnog blaga Mogulskih imperatora. Kada je 1739. godine Nadir Šak iz Persije osvojio Delhi, nije mogao da pronađe dijamant ali mu je jedna žena iz harema rekla da ga je mogulski princ sakrio u turbanu. Šah je pozvao princa na večeru i, po orijentalnom običaju, predložio mu da trampe turbane. Tako je Koh-i-nor (Planina od svetla) pripao Persiji. Nakon što je dijamant izmenio vlasnika par puta, poklonjen je kraljici Viktoriji 1850. godine. Kraljica je odlučila da ga ponovo iseče i tako ga svela na današnju veličinu od 105.6 karata. Sada je izložen na kruni kraljice Elizabete.
Kulinan
Ovo je najveći dijamant koji je ikad iskopan. Bio je težak je 3,106 karata. Poklonili su ga kralju Edvardu 1907. godine. Godinu dana kasnije poslat je u Amsterdam da bude isečen. Od njega je napravljeno devet većih dijamanata. Najveći je nazvan „Velika afrička zvezda“ i težak je 530,2 karata. Izložen je u Londonskog tvrđavi.
Južna zvezda
Težak je 128,48 karata i bio je pronađen 1853. u Brazilu. Kako je to bio običaj u tadašnjem brazilskom rudniku dijamanata, robinja koja ga je pronašla zadobila je slobodu i imala je pravo da radi za platu. Nije poznato da li je ikada više radila u rudniku jer su je vlasnici, prepoznavši vrednost dijamanta, platili životnu apanažu. Poslednji poznati vlasnik „Južne zvezde“ živeo je 1999. godine u Bombaju. Ugrađen je u veću ogrlicu, u društvu manjih brilijanata.
Pročitajte i:
