Evropska scena se talasa, transformiše se pod pritiskom ekonomske i izbegličke krize, a kao začin tom krčkanju dodat je i terorizam. Na političkom polju situacija se menja od izbora do izbora, od države do države. Tradicionalne evropske partije gube tlo i na levom i na desnom krilu. Populisti naviru u talasima, bilo da dolaze iz raznoraznih tabora desnog ekstremizma, bilo sa levog. Te populističke ideologije ili „brane“ siromašne od ugnjetavanja bogate elite i neoliberalizma, ili, sa desne strane, brane čitav narod od islamista i stranaca. Ekstremna desnica stvara „nacionalni identitet“ oslanjajući se na ksenofobiji. U svakom slučaju, obe strane uzgajaju osećanje straha i mržnje i trude se da jasno istaknu ko su neprijatelji, bilo da su to bogati, islamisti ili nešto treće. Jevreji su ovoga puta manje više ostavljeni na miru. Tradicionalne partije, zanemarujući svoje principe, gledaju da na kratke staze postignu što bolje izborne rezultate.
Rast populističkih ideologija u skoro svim zemljama Evrope, uključujući i one koje nisu u Uniji, baziraju se na neraspoloženju glasača prema tradicionalnim liderima. U nekim zemljama stanovništvo ima bolje političko obrazovanje, u nekima slabije, ali uvek ima dovoljno onih koji padaju na neostvariva obećanja populističkih likova. Bilo da je to Mari Le Pen u Francuskoj, ili Cipras u Grčkoj. Uzgred budi napomenuto, to isto se događa i u Americi sa Donaldom Trampom. Ipak ne znači da će populisti svugde, ali je moguće da osvoje pobedu ponegde kao što je to donekle slučaj u Grčkoj, mada Ciprasova partija Siriza nije ekstremna levica bez obzira što su njena obećanja bila nerealna. Kod populista izborna pobeda ne podrazumeva etička politička pravila. Sistematske laži su sasvim prihvatljive. Ekstremna levica pridobija glasove siromašnih i očajnih da bi na kraju te iste glasače izdala. I to odmah nakon izbora. Druga je stvar što se u pohodu ka moći prelaze ideološke granice. Grčka levičarska vlada zavisi od podrške populističke partije ANEL koja se nalazi na krajnjoj desnici. Oni čak i nemaju nikakav programski dogovor, već su u koaliciji bazirajući se samo na podeli ministarskih fotelja. U populističkoj vladi sede i desničari i levičari i čini se da to malo kome smeta.
Slučaj Grčke, odnosno Sirize i Ciprasa, dosta ilustruje. Svaki predlog, odnosno zahtev, Trojke je na kraju bio prihvaćen od strane Atine, čak i kada je svima bilo jasno da taj zahtev neće doprineti poboljšanju situacije. Čini se da ni „progresivne“ vođe nisu zabrinute za poštovanjem demokratskih vrednosti i principa. Čak ni prividno. Druga je stvar što mnogi problemi da bi se rešili moraju biti napadnuti radikalno, ali to ne znači lažnim obećanjima. Problem i jeste u tome što tradicionalne socijaldemokratske partije više nemaju ideju šta bi trebalo uraditi. Obaška što su i one korumpirane – korumpirala ih je vlast. Grčka je veoma dobar primer kako tradicionalne partije, sa levog i desnog spektra, gube tlo pred najezdom ekstremnih, ili skoro ekstremnih, partija, podjednako kako sa levice, tako i sa desnice. Ponegde se u Evropi pojavi i populistički pokret za koji se ne zna ni na kojoj se ideologiji zasniva, pa dobije na izborima jer glasači znaju još manje za koga glasaju. Danas se mnogi političari priklanjaju onim rečima koje pripisuju Lenjinu: „Nema morala u politici; samo postoji korist“. Ipak, kako nas iskustvo uči to će s vremenom doneti tragediju i takvo razmišljanje nije bio deo projekta stvaranja Evropske Unije.
Dakle, glasači ne veruju političarima. Ljudi ne veruju svojim vođama jer na neki način narod zna da vođstvo nije retorika već pitanje karaktera. Svaki stvarni vođa bi trebalo da se, po teoriji američkog generala iz četrdesetih godina prošlog veka, Džordža C. Maršala, upravlja sa ova tri postulata: svrha, nepristrasnost i kompetentnost. Svrha je, po Maršalu, ono što se stavlja kao opšte dobro i iznad ličnih interesa. Nepristrasnost, ili pravednost i kompetencija se samo po sebi razume. Međutim, u mnogim slučajevima politika je postala oruđe za ličnu promociju i trka za popularnošću. Danas u kulturi poznatih, politika mora biti personalizovana. Sve je ja-pa-ja. A nakon izbora, čak i u slučajevima kada je vođa sposoban, političari se sa teškoćom oslobađaju ličnih elemenata koje su koristili u kampanji. Nisu u stanju, ili pre svega neće, da jednom izabrani rukovode u cilju opšteg dobra. Mnogi koriste stečenu moć da se obogate i da obogate svoju familiju i svoju grupu kulturno i politički jednakih. Oni zastupaju interese prijatelja, rođaka, sponzora i lobista. A što se kompetencije, sposobnosti, tiče, ne radi se samo o znanju koje vođa može da ima, već i kapacitetu da se uči na sopstvenim greškama i na taj način se pripremi za donošenje važnih odluka. Nedostatak planiranja kod političara lako je uočljiv u slučaju Bregzita – nakon izlaska Britanije iz Unije njihovi političari nemaju pojma šta da rade i kako dalje. Sada mnogi evropski glasači, glasajući protiv establišmenta, biraju neodgovorne narcise, a to neće biti dobro.
Odgovorni političar sa ciljem, znanjem i dobrim namerama je nemačka kancelarka Angela Merkel koja se u ovom trenutku nalazi u vrtlogu političkog pada. Procenjuje se da neće pasti, ali će morati dosta da poradi da bi pokazala i dokazala da njene odluke o imigrantima nisu bile pogrešne. Pozivaju je da pooštri svoju politiku prema izbeglicama nakon što je njena Hrišćansko demokratska partija izgubila na lokalnim izborima i to protiv partije sa krajnje desnice, Alternative za Nemačku ((AfD). Merkelova je izjavila da preuzima ličnu odgovornost za poraz koji je stigao tačno godinu dana kasnije nakon što je Nemačka otvorila granice milionima izbeglica sa Bliskog istoka i godinu dana pre sledećih generalnih izbora na kojima će ona najverovatnije pokušati da obezbedi četvrti mandat, a to bi bio istorijski politički događaj u njenoj zemlji. „Smatram da su suštinske odluke dobre“, izjavila je Angela Merkel prilikom sastanka grupe G20 u Pekingu, „ali ima još mnogo toga da se uradi da ponovo zadobijemo poverenje i pitanja integracije će igrati ogromnu ulogu, isto kao i povratak onih koji nisu dobili prava na boravak“. Kancelarka Merkel sada ima godinu dana da ubedi njeno glasačko telo da priliv imigranata, od kojih skoro 975.000 od 2014. godine traži socijalnu pomoć. Te beneficije za imigrante su tokom 2015. godine dostigle sumu od 5,3 biliona evra, objavljeno je početkom septembra. Sve to skupa išlo je u prilog, u političkom smislu, AfD partiji krajnje desnice koja je osnovana tek 2013, ali je na putu da postane prva takva partija još od 1945. koja će dobiti predstavnike u Bundestagu.
AfD je uspela da pocepa nemačku vladajuću koaliciju. Na levici, zamenik kancelara Sigmar Gabriel, vođa Socijaldemokrata, biće izazivač Angeli Merkel sledeće godine na generalnim izborima. A na desnici konzervativna bavarska partija CSU napada gospođu Merkel zbog njenih odluka, a ministar finansija, inače iz njihove partije, zahteva „promenu kursa“ po pitanju imigracije. Evropske populističke partije bile su presrećne nakon poraza Merkelove, a Marin Le Pen, lider Francuskog nacionalnog fronta, napisala je na tviteru: „Ono što je bilo nemoguće juče postalo je moguće: patriote iz AfD počistili su Merkelovu partiju“. To je ipak malo preterano jer većina analitičara smatra da će nemačka kancelarka dobiti sledeće godine i svoj četvrti mandat, ali će morati da se bori za svoje političko nasledstvo ukoliko krajnja desnica nastavi sa rastom. Osim o imigraciji, Merkelova ima još teških odluka da donese. Jedan od problema je grčki dug, a drugi sankcije Rusiji. Ekonomski problemi i pitanje evra takođe će uticati tokom sledećih generalnih izbora. Španija nema problema sa krajnjom desnicom jer tamo to nije politička snaga. Ali, Španija nema ni problema sa razmiricama unutar vladajuće koalicije jer nema vladajuću koaliciju. Španija nema vladu, već više od 250 dana. Neimanje vlade se nije događalo mnogo puta u istoriji te zemlje. Od kako su kraljica Isabela od Kastilje i njen suprug Ferdinand od Aragona vratili Španiji grad Granadu, a to je bilo 2. januara 1492, ta je zemlja uvek imala vladu, a ponekad i dve (tokom Napoleonove invazije 1808.) osim između 1936. i 1939. za vreme građanskog rata. I to je bilo tako sve do 20. decembra prošle godine kada izbori nisu doneli jasnog pobednika i nije se uspelo sa sastavljanjem koalicije.
Problem je u tome što se čini da može svako sa svakim i da na kraju glasači dobiju vladu za koju ama baš nije glasao. Neku mešavinu levice i desnice. Onda su izbori ponovljeni 26. juna i kako su završeni sličnim rezultatom kao i prethodni, vlada opet nije mogla da se sastavi. I dalje se pregovara, ali nema mnogo nade da će ti pregovori uspeti. U međuvremenu stara vlada je zadužena da vodi zemlju, ali sa značajnim ograničenjima. Ne može da, na primer, imenuje ministre. Od prvobitnih 13 ministara ostalo je samo deset. Jedan od tih ministara je veoma zauzet objašnjavajući svoje račune u takozvanim Panamskim papirima. Vlada u ostavci ne može da predloži budžet za sledeću godinu, a budžet je osnovno oruđe za upravljanje zemljom i trebalo je da bude izglasan sledećeg oktobra. S druge strane tekuća vlada koristi najverovatnije neustavnu situaciju da ministri nisu podložni parlamentarnoj kontroli. Već više od devet meseci Parlament nije doneo ni jedan zakon, a parlamentarci su zauzeti kampanjama i pregovorima. U takvom zakonskom vakumu svako izbegava da donese bilo koju važnu odluku, problemi se odlažu i nikad rešavaju. Na položajima su 44 ambasadora koji su već trebali da budu zamenjeni, uključujući i one u Vašingtonu, Moskvi i Rimu. Ipak, u svakodnevnom životu zemlja bez vlade liči na onu koja je imala vladu. Stvari tečno teku jer se dogodio solidan priliv novca tokom veoma uspešne turističke sezone. Za sada ekonomija je u dobrom stanju i španski kreditni rejting je jak, a španske berze su prošle kroz Bregzit bolje nego u mnogim drugim evropskim zemljama. U svetu u kome se finansijska pitanja rešavaju iz međunarodnih centara, vlade postaju sve manje važne. Mnogi Španci se pitaju, što u zbilji, što u šali, da li im je uopšte potrebna vlada.
U svakom slučaju, Špancima su političari već dojadili, a ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da se političari smatraju korumpiranim i svakim danom sve više nesposobni da reše bilo koji problem koji bi baš oni trebalo da reše. U svakom slučaju, nakon 35 godina praktično bipartijskog sistema, gde su se na vlasti smenjivali Socijalisti i Popularna partija, taj sistem je pukao. Sada su četiri partije podelile glasove i političari su primorani da pregovaraju, a čini se da ne znaju kako se to radi. Do sada se Španija razlikovala od mnogih članica Evropske unije jer nema podrške krajnjoj desnici, ni rasističkog populizma, niti ksenofobije. Mariano Rahoj će još pokušati da oformi legitimnu vladu i ostane na mestu premijera, ali ako mu to ne uspe, moraće da se ide ponovo na glasanje i to 25. decembra. To bi bilo na Božić, najverovatnije ne zbog toga jer se očekuje da će im Deda Mraz pokloniti vladu. Rahojevi „popularci“ su ubeđeni da bi slabija izlaznost na tim izborima išla njima u korist. Jadna će to biti vlada koja zavisi od izlaznosti glasača na božićnim izborima. Španija duguje dosta novca, ali to nije njihov najveći problem. Nezaposlenost jeste. U svakom slučaju, mnogi ekonomski analitičari tvrde da je evro, zajednička novac većine članica EU, osnovni problem koji uzrokuje nezaposlenost. Evro i neoliberalizam. Za sada evro ostaje, ali se čini da je neoliberalizam na izdahu nakon što je svima postalo jasno da je neoliberalna politika štetna po društvo. Tvrdi se da će Bregzit za neoliberalizam biti ono što je pad Berlinskog zida bio za socijalizam. Ekonomista i Nobelovac Džozef Stiglic tvrdi, uprošćeno, da evro generiše stagnaciju i samim tim i nezaposlenost.
Stiglic dalje kaže da suštinski problem evro-zone nije politika štednje već „obožavanje“ ekstremne verzije neoliberalizma koje čak ni konzervativci kao što su bili Ronald Regan i Margaret Tačer nisu smeli da predlože. U osnovi svoje psihologije evro-sistem je baziran na devalvaciji rada. Takođe dodaje da evropski narod ne postoji: „demos je nacionalan zbog dubokih kulturoloških, istorijskih i socijalnih korena. Drugim rečima – demokratija je ili nacionalna ili ne postoji“. U takvim okolnostima za periferne zemlje evro-zone sukob sa Berlinom oko nekoliko desetina jednog procenta većeg fiskalnog deficita je smešan. Progresivni evropski lideri moraju da pronađu intelektualnu i političku snagu da bi priznali da je evro bio političko slepilo istorijskih proporcija i da pronađu izlaz sa ciljem da ožive demokratiju, promovišu puno zaposlenje, pristojna radna mesta i da smanje nejednakost. Profesor Stiglic nudi nekoliko rešenja koja bi promenila današnje stanje da bi se stiglo do nekog „severnog evra i južnog evra“. Sve to bi moglo da se reši izlaskom Nemačke, i njenih satelita, iz evro-zone. Ukoliko bi Nemačka izašla, vrednost evra bi pala i to bi dovelo do pravednije kompetencije u Uniji jer je Nemačka mnogo jača i zbog toga je izgubljena ravnoteža evropskih ekonomija. A što se dugova tiče, objašnjava Stiglic, ako bi Grčka ili Italija izašle, vrednost evra bi porastao i dugovi tih dveju zemalja bi bilo teško naplatiti. Dakle, ukoliko bi Nemačka izašla iz evro-zone izlaz bi bio manje traumatičan. Stiglicova poruka je da možda takav scenario ne bi bio najbolji odgovor, ali je „sigurno bolji od zavaravanja u kojima živimo“.
U svakom slučaju, povrh političkih, ekonomskih i finansijskih problema, Evropa se potresa i zbog terorizma. Islamskog terorizma. Danijel Pajps je danas jedan od vodećih eksperata za Bliski istok i on između ostalog tvrdi da nezaposlenost, odnosno ekonomska situacija, nije uzrok islamskog terorizma u Evropi. Kaže da je to „smešni ostatak marksističkog načina razmišljanja“ koji insistira da su ekonomski interesi motor koji upravlja svime. Doktor Pajps u jednom intervjuu podvlači da se on ne slaže sa marksističkom tvrdnjom „Ti si ono što jedeš“, već da smatra, bez negiranja važnosti ekonomskih odnosa, da „Ti si ono što misliš“. Dalje objašnjava da su muslimani pokušali da kopiraju liberalni Zapad (pre svega Veliku Britaniju i Francusku) u periodu od otprilike 1800. do 1920. i u tome nisu imali uspeha. Potom su pokušali da kopiraju ne-liberalni Zapad (Italiju, Rusiju i Nemačku) između 1920. i 1980, a ni tu nisu imali uspeha. U poslednjih 40 godina vratili su se svojoj sopstvenoj istoriji. I time ne postižu uspehe. Pajps se retorički pita da li problem muslimana leži u samom islamu. Takođe odbacuje tezu da su za islamski terorizam, džihadizam, krive svetske sile, odnosno Sjedinjene Američke Države. Podvlači u istom intervjuu koji je dao italijanskom glasilu L’informale da je američka vlada mnogo puta intervenisala u ime muslimanskih zemalja. Nabraja Albaniju, Saudijsku Arabiju, Somaliju, Kuvajt i još nekoliko primera.
Šta on vidi po pitanju islamskog terorizma unutar Evrope je – kontinuitet. Naime, tvrdi da je evropsko-muslimanski sukob možda najduži sukob u istoriji i poredi ga sa sukobima lavova i hijena. Kaže da je taj sukob prolazio kroz mnoge faze u kojima su muslimani kontrolisali velike delove Evrope i Evropa kontrolisala mnoge muslimanske zemlje. U svakom slučaju, teroristički napadi džihadista po zemljama Evrope osim što seju smrt, strah i nesigurnost koštaju evropske vlade veliki novac da bi se obezbedila kakva-takva odbrana. Po ulicama evropskih gradova patrolira policija, ali ono što još više ukazuje na opasnost situacije su vojne patrole. U Briselu, na primer, prolaze vojni kamioni koji prevoze vojnike u punoj ratnoj opremi i raspoređuje ih po gradu. To može biti na nekom tržnom centru, na nekom festivalu, u bilo kojoj ulici punoj kafića, ili ispred zgrade, recimo, Jevrejskog informativnog centra.
Pročitajte i:
