Te godine najprimetnije je bilo kako ljudi neprimetno umiru. Naizgled, bez razloga, mimo očekivanja, u punoj snazi. Niti su bili ubijani zalutalim mecima iz prošlih ratova, niti su po njih dolazili sa okolnih zvezda. A kuga i njene sestre više nisu pripadale ovom svetu.
Crne hronike dnevnih novina, kao i oni dnevnici specijalizovani za ovakve hronike, imali su pune ruke posla. Na fakultetima novinarstva razmišljali su da osnuju i smer koji će se baviti samo ovim tipom izveštavanja. Posao je cvetao. Redovi ispred srebrnih trafika, utrkivanje podbulih žena i mladih devojaka, poluugašenih staraca sa režećim psima, borba za informaciju o sudbini koja je, kako im se u tom trenutku činila, za njih, sudbonosna.
Na trafici je jednoga dana osvanuo natpis ’’Dolazim za 5 m.’’. Šezdesetak ljudi poredjanih u koloni, stajali su mirno. Dve laste u igri jedna s drugom, potpuno su zanemarivale ono što se pod njima dešava. Čopor pasa se lenjo pomerao, sparina je činila da im jezici podsećaju na kravate, koje su u to doba, iste takve boje, i otprilike iste takve dužine, visile o vratovima većine političara. Poznat je slučaj da se jedan od državnih sekretara upravo obesio jednom od tih kravata. Tada im je popularnost i cena naglo skočila, a dizajner je platio sebi put u svemir, koji ga je posle toga toliko promenio, da je svakoga dana u 14.42 pokušavao da se obesi svojom kreacijom. U tome ga je žena svakodnevno sprečavala, dok nije umrla, a dve debele i uobražene ćerke su ga stavile u sanatorijum. Kada je jednom nedeljno, živeo dvadeset minuta šetnje po dvorištu, prvo bi pitao koliko je časova, kada bi mu rekli da mu je termin prošao, ovaj bi tražio vodene bojice i njima na pločniku pisao ’’U 14.42 m.’’. Kiša bi to svake nedelje oprala, i ritual bi se iznova i iznova ponavljao.
Kada su one dve laste, jureći se u krugu u jednom trnu prestale da mašu krilima, sunovratile se ka zemlji, i udarivši o krov trafike, pale pred čopor pasa, jedan žuti mešanac, sa čini se, najviše krvi terijera, istog momenta je strpao jednu u usta i u trku pobegao ka obližnjem parku. Za njim je krenuo čitav čopor. Druga lasta je ostala da trune na pločniku. Kasnije su ljudi pred trafikom, slušali zastrašujuće zvuke klanja, zavijanja i urlanja životinja, ali se niko od njih nije ni najmanje obazitao na krike, imali su druge stvari na umu. I ptice koje umiru činile su im se kao svakodnevna pojava. Poput kiše. Njih je zanimala drugačija smrt.
Posle sat i četrnaest minuta čekanja, pred masom već ozbiljno zabrinutih ljudi, pojavio se bucmasti gospodin, sa leptir mašnom. Širom je otvorio svoja bezuba usta, uzeo vazduh, pripremivši se da nadglasa čavrljanje. U tom trenutku iz gomile, koja je sada već brojala nekoliko stotina ljudi, neko je uzviknuo, glasno ali smireno, više zabrinuto ’’Izvinite gospodine, kada ćemo moći da kupimo novine! Zaista je ne mogu da odem na posao, dok ne vidim vesti, a već kasnim sat i po!’’. Uz zvuke odobravanja i klimanja glavom, završio je svoje izlaganje i za sekund je postao neprimetni deo mase.
Debeli gospodin glasno uzviknu’’ Žao nam je ali novine danas ne izlaze. Naime prvi put u istoriji juče niko nije umro! A od ostalih vesti…’’. Gomila ga je prekunla glasnim negodovanjem, povicima i zviždanjem. ’’Kako nije niko umro!’’ ’’Ne lažite!’’ ’’Hoćemo istinu!’’, na šta se jedan najhrabriji nadovezao’’Hoćemo smrt!’’ .
Pročitajte i:
2 comments
E, sad hoćemo život!
http://rebeligionwaltz.blogspot.com/ Nova adresa bloga.
Comments are closed.