Marko Galić: nagrađeni radovi (Rade Tomić 2013 – treće mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,Rade Tomić 2013,region |

staracХризантема

Месец се нечујно провлачио поред српастих кровова, крећући се попут марионете, руком ношене. Његова појава јасно се оцртава изнад поља минулих сунцокрета, лица погнутих, сањиво испитујући своје корење. Чини се, ноћи су дуге попут прича које сам извезао, у ишчекивању да мемљиве атаре умије свежина источног процвата. Тамо сам, годинама, посађен крај сирове игре годишњих доба, окрутних играча, заљубљених у лице природе. Тихо прелазећи њеним облинама, четкицама са шареноликих палета, одевају ситничаве лепоте, изгубљене у чељустима времена, парлога и дима.

 Слепило, прикрадало се мојим очима, скривајући даљине у сенкама својих скута, препуштајући лепоту лажљивим птицама, бестидницама. Сањар сам на јави, немоћан да утонем у дубине јалове маште, губећи се у њеној распростртости, осликаној на канвасима живота, пробушених уметничком руком неуспеха.

 Желео сам да будем хризантема, јесења ружа, творац небеске лепоте која се мирисом одваја са свилених латица, губећи се у ноздрвама пролазника. Можда бих са њима видео свет, лепоте, које се пружају за мојим леђима, ка пространим саванама, изгубљеним у очима суноврата, опијатских, страствених.

 Страдао сам у пожарима, плакао са кишама. Ово је крај, задржавам дах и бројим, осећам како се Земља помера, моје срце изнова заборавља и пружа откуцај узалудној трбушини надања, тупо одзвањајући у тихим часовима ћутања, наметљивим прстима вечери, небо се ка мени обрушава.

 Ја, стојим усправно, чекам додир звезда, надајући се неким бољим данима. За сада, остајем ту где јесам, непомично изгарајући у жељама, искрадајући се са поља сунцокрета, путујући уз мирисе јесењих ружа.

 Живот

Локомотива је испустила тешки хук, покренувши назаустављиву композицију живота. Сива материја нежно је уплитала успомене у заборављене клобуке чађи који су снажним загризима одвајали наша лица од суморне стварности. Покушавши да ухватим одраз своје шаке у мемљивим капима, тихо сам пратио њихов пад ка неравнинама својих прстију, лутајући тако шинама, држећи језера у процепу својих дечачких дланова. Небо је те вечери зборило нашим ушима, пруживши прилику белопутом Месецу да у језерима мојим, своје очи затражи.

 Посустајем, лагано.

 Језера стара наквасише моја стопала, испивши последње месечеве обрисе, лазурне, попут самих боја у очима минулог Хомера. Посегнувши за успоменом, која из чађи на моја плећа се сјати, сузама своје дланове испуних изнова, чекајући да Месец на њима заигра, попут лабуда у кориту давних сећања.

 Локомотива, била је наш мишић, срце које је жудело за искуством обојеним црнилом угља и катрана, наша лица, попут пејзажа, смењивала су се у прозорским окнима, губећи невиност, приклонивши се ожиљцима.

 Зора је нечујно молила за опроштај, милујући остареле образе, плачући у наше дланове. Придигнувши се, дозволила је да у њима своја лица осмотримо, запутивши се ка хоризонту.

Композиција је занемела, ветар оштро миловао наше појаве, нечујно клизећи низ перон. Нова лица се појавише на стаклима, отпочињући пут, пут у вечност.

 Човек без лица, можете ме звати. Долазим из далеких пустиња осећања, дариваних лажним привидима живота, заборављене прошлости. Уместо очију мојих, замућене бездани тужним песмама призивају погледе, морепловце који аркама својим у чељусти сирене посрћу, невољно бацајући сидро ка дубинама трошних спрудова. Сузама целивају тела своја тонућа, како их шакама отиремо из уморних погледа. Место усана наших, речи празне утехе ка низинама нагрћу, остваривши само тупи одјек у тишини ове несагледиве ноћи.

Спотичући се о моје образе, ветар немирно прашину у дубине засади, кожу чинећи тешком, јаловом тундром пожудних корова, самониклих, огрезлих у чамотињи. Попут јарбола, силуета ношена успоменама, запловила је ка небу осликаном бршљаном, са чијег се лишћа отров ширио морима, неукротивим.

 Грчећи се, пучина је бесно гутала воду, бацивши ме соли, разиграној под располућеним сводовима, назаситим. Склапајући своје непце над језиком, живот се бесповратно спуштао низ лумен, ка утроби Мајке, спремној да одузме живот који давно беше подарила.
Затишје.

Сањиво размичући маглу, живот је дозивао бродоломника, искушеника спремног да настани откуцаје у својим грудима. Размакнувши капке у невешти поглед, нада се отрже са његових сувих усана:

 „Овај брод, запловиће изнова.“

 Старац

Звездани свод неспретно се свијао над улицама Београда, огледајући се у сузним очима рошавог бетона. Птице су напустиле пространства, сјативши се на маховинасте кровове Врачара. Месечина се, пак, попут осеке повлачила са травнатих, раскошних падина окићених маслачком и слачицом. Старији господин, просјак, шакама је стезао обод канте, погледом испитујући садржај. Испивши бочицу начетог рума, неприметно се затетурао низ утабану стрмину. Био је улични свирач, човек са неколико жица, без породице којој би се уз песме вратио. Волео је кафу више од сопственог живота, говорећи да је од веће користи људима, него он сам. Његове руке обожавале су дубине сачињене од мирисног зрневља, кришом их убацујући све до лаката, погледима испитујући непријатељску околину. То је једина успомена на детињство, поред распарчаних делова града и потока свеже људске крви. Отац би распредао о далеким, топлим крајевима, држећи га у наручју, сузама натапајући дечачку машту:

„Сунце се нежно издизало ка зениту, опипавајући обале својим ужареним прстима, жиговима бележећи свој пут дуж песка. Неповерљиво се загледавши у обронке Сијера Леоне, оно разли своје потоке низ уснуле хриди. Тршчани кровови, попут гладних кљунова, засецали би маглени прекривач који се помаљао над зеленим пољима. Плима се нечујно прикрадала обалама, односећи усеве и плетене кануе, таласима милујући похлепне мангрове.

Била је једна од оних девојака у чијим би очима ватра заносно плесала у ритму најлепших мелодија, огрнутих тмином. Живели су у тешким условима, ишчекујући сам свршетак својих детињстава, тако простих, одређених. Неколицина их је напустила, крећући се ка плоднијем северу, тражећи уточиште у милозвучју савана. Они су остали ту, у самим чељустима „Планинске лавице“.

Била је приповедач, авантуриста који је погледима испитивао даљине, окупане у фином аметисту. Небрушене ивице непознатог света, изван граница Црног континента, чежњиво су мамиле њене погледе који су, попут вештих ловаца, питомили приче тако далеке, низ њено грло савршено сливене. Јутрима би јуришала ка пољима зрневља, вешто се појећи мирисима несанице, песмом милујући изданке. Ноћима, у кругу њој познатих људи, причала би приче, незамисливе, нама узбудљиве. Како је распредала једну око наших устрепталих појава, хватао би је умор, исконски, попут самих опијата који би се успињали њеним капцима и верали о трепавице, склапајући их у сан. Како не би одлутала у свет иза погледа, крала је нектаре из мрких зрна са својих пропланака.

Била је то година страшне суше, месечина се тихо искрадала са обронака, милујући валовиту површину слане бездани, огрезле у чамотињи.

Утонула је у сан, стремећи ка својим причама, далеко изван ових граница. Након њеног одласка, остале су приче, само приче. Њен мирис ширио се обалама, везући пространства која нас оставише без даха.“

 „Њено име, беше Кафа.“

 Сећао се његових речи, сетно се комешајући крај циганке која је нестрпљиво стискала своју дојку уз лице потомка. Кутије су биле празне, мирис штампаног новца заборављен, потиснут. Ту је, зароњен у прљава улична корита, чекајући, ишчекујући наносе речне свежине, окупане првим јутарњим зрацима, мирисима снова и залутале несанице. Његове шаке губе се у непрегледностима старе мандолине, изазивајући треперење упарених жица. Живот тихо јењава под његовим погледом, грчевито стежући лепоту, која одлучним галопом надилази његове ноте, стремећи ка заносној светлости небеских обличја. Ова пустиња, недореченост која чучи иза големе дине, опија његово тело, повлачећи га у раскош својих лазурних извора, скривених у срцу очаја. Људи, нетрпељиво уклањајући корове његове љубави, беспоштедно су тровали пеане, песме радоснице, сузама гануте, свршене.

Посматрао је стару, пластичну кесу, пратећи њену игру уз шуштеће лишће октобарских, пастелних боја. Нежно је пунећи ваздухом, ветар је уливао живот у њене искрзане ивице, узносећи је до неухватљивих висина. Било је тренутака када би јој одузео лепоту, фалсетом је гурајући у дубине јаловог света, пак, дижући је изнова ка топазним, бистрим потоцима у окриљу далеких спектара.

Пратио је сива, горда лица пролазника, испитујући дубину њихових погледа, летаргичних, пуних животне мемле и пролазности.  Жудео је за осмехом, тихим, невиним осмехом детета, жене, човека. Зеленило се губило у мастиљавој вечери, без икаквих наговештаја, упозорења.

Ноћ је слабашно навлачила вечерњу тоалету, звездама улепшавајући своје обле полове, канделабри дрско догоревали у својим стакленим кутијама, предајући светлост узвишеним бићима. Месец је стидљиво успињао своју појаву ка прочељу, просувши своје скромне додире ка његовим образима. Осмех се нежно прикрао руменим уснама, крчећи пут ка усапаваном грлу.

Живот је тада био ништа, до песма. Поигравање жица и кошчатих прстију уличног свирача, човека који је певао Месецу.

 – Проклетство! – изговорио је себи у браду, мумлајући, неповезано.

Напредовао је ка клупи која је, прекривена новинама, била савршена за још једно, бесано вече.

– Кревет је спреман, надам се и топао. – осмех се нечујно искрао кроз рушевне зубе.

Длака је скривала танке усне, вешто га чинећи мудрацем. Испод бусена прошараних маља избраздане речи изрекоше успаванку. Прохладни, ноћни, ваздух лизао је неугледне рите, гризући кожу. Повијена у чежњу, његова појава изгледала је болесно, безнадежно. Разливајући укроћене потке светлости, сањиви канделабри бректали би попут жедне звери.

– Не можете ми ништа. Данас ми ни смрт наудити не може! – пустио је да речи теку низ браду која је сезала дубоко, чак до појаса.

Затворивши очи, његова шака склизнула је са ивице клупе, ударајући о поплочану стазу.

Ветар је оптузно миловао обнажене крошње, везући тиху сонату која се узнела до мрачних, тескобних, висина. Попут мелодије која се отргла са ивице гудала, ноте би стремиле ка смирају. Водене капи несташно су напуштале ободе лишћа, хранивши земљу нејасног израза. Старац је опустио чело, пустивши да праменови нежно падну низ засечене образе. Својим пркосом претио је звездама, које се нису могле огледати у опскурним, сненим очима. Сенке су се, попут вештих плесача, извијале под светлима, чинећи да призор добије на лепоти.

Тихо је искорачио из сенке. Његови прецизни кораци мешали би се са песмом ветрова. Пришавши клупи, обујми просјака шакама, положивши га на своје крило.

 – Буди се, ти, незнанче. Буди се и слушај моје приче. Желим ти их рећи пре него и ти под ноге пут ставиш. – изговорио је.

Старац, замућеног погледа, назре тело саговориника. Уместо очију, лице његово красиле су године. Уместо усана, речи животне ткале деценије. Загледавши се у широка пространства, старац стаде слушати путеве његове.

–  Знаш ли ти, дете моје, шта је то ходочашће?

–  Не знам господине – рече старац.

–  Ходочашће, чин је најтежи – узврати Човек. – Пут до светог места, теби светог.

– Пут? – упитно ће старац.

– Тако је дете, пут, – весело ће – пут који ће те начинити дугачијим, бољим човеком.

 Ја сам ходочасник, ходочасник времена. Ја сам биће чија душа је међу живима, пак, тело у вечитом путу.

 – Пратиш ли ме? – љубопитљиво ће Он.

Сузе потекоше низ образе, када свршетак уз своје тело осети.

Старац се придиже у ноћи која је мирисала на живот. Очи његове биле су упрте у велелепни храм. Спустивши уморне ноге на стазу, ходочашће његово стаде се одвијати уз Врачар.

 Којим путем? Изгледају исто, идентично. Ови путокази, воде ка различитим циљевима, али познајем ли свој? – магла је, попут чељусти, гутала речи које су се губиле у њеној узнемиреној утроби.

 Осећао сам покушаје да ме свари, истисне моју душу кроз телесни теснац и пусти је да лута са осталима. Земља, вешто прожета ињем, јецала је под мојим стопалима, жељна сунчеве мелодије која разгрће кулису. Месечеви гласници, неуједначено су губили свој сјај, огрнути тескобним простором, попут каквих лабуда у заносу. Крила извијених у наду, неутешно би даривали земљу сузама. Напредујем кроз густину, шакама размичући простор. Шума путоказа тешко уздише пред мојим очима, искрсавајући попут једара на хоризонту. Кринке, посматрајући са својих узвишења, злокобно би титрале лицима пролазника, пружајући своје лажне погледе изнемоглим бићима.

 – Да, оно ли су путокази превртљиве кринке? – изговорио сам себи у браду.

Њихови редови неумитно би марширали опустошеном околином, пружајући своја витка тела ка широким преријама тајни. Небески свод сљуштио се попут остарелих тапета, отужно се разлегавши по изгаженој ливади, чежњиво поигравајући на ветру који би га уздигао натраг. Мурале се неспретно извијаше на каменим бедемима, сирово се љубећи у тами.

 – Не умем. Шта ми то желе рећи? – попут свитка, мој језик формирао би речи, наизглед безначајне.

Ветар је хитро расплитао паучину која би убрзо потом полетела ка неслућеним даљинама, кидајући се, попут нити. Поигравши се мојим телом, крвнички ме баци ка тлу, одузевши дах из набреклих груди. Зора је нечујно васкрсавала, далеко, изван редова путоказних шума. Читава хрпа нежно се стопила у један, јасан, недвосмислен. Осврнувши се преко рамена, угледах своје тело, осуђено на пропадање. Тихо га прекривши, магла испусти још један хук, тежак, неразборит. Потоци светлости успињали су се мојом појавом, нежно ме повлачећи, попут какве жртве, захтеване, неопходне. Последњи поглед упутих њему, осмехујући се плаветнилу.

– Ово ли је мој пут?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*