Prevod i naslovna strana Franjo Francic
Kuća od stakla Tatjane Debeljacki je među pesničkim zbirkama minijatura. Obuhvata osamnaest pesama – i možda je više ciklus nego zbirka. U prilog tvrdnji da se radi više o ciklusu govori i iznimna kompaktnost teksta. Kompaktnost postoji na tematskoj i jezičkoj razini. A prvo o temi.
Ako polazimo od osnovne metafore žene kao voćke (plodnog drveta) u bašti onda je u drugom slast njenog ploda. Očekujemo razvoj u ljubavnu poezijo. Ali se prevarimo. Istina, to se može odigrati između žene i muškog, ali se radi o dosta više – o odnosu sa Drugim. Ako se radi o ljubavni relaciji, možemo govoriti o karakteristični insufienci muškog. Kao da Drugi, koji nam je sudbinski dodeljen (Po Platonu) nije više sposoban utoljenja, kada se odvojeni polovini nađu i prionu jedan uz drugog. Jasno, radi se o ispunjenju, što bi po mom bio i pravi pevod Platona, ne za utoljenje, kojeg prati sumnja prolazne međusobne potrošnje. A i ovako se može brati poeziju Kuće iz stakla. Svakako se radi o zanimljivom vidiku ženskog branja, koje govori o insuficienci nosioca falokratske civilizacije.
Ipak ide o puno više. Pesnikinja se pita: Ša je s drugim čovekom? Tim se osnos muški-žensko transponira na razinu čovjek-drugi. Naime duboko u sebi znamo, da se ni ljubav ni osobni ni socialni život više ne događa na Velikoj priči o ljubavi. U pleonazmu čulnosti investiramo u predmete jednako kao u ljudi. Ljubav je slučajni sudar između usamljenih atoma, s drugima nas vežu su-posjed, su-pogled, su-užitak. Ljubav je osuđena na sublimnost i neulovljivost. Kao predmetna lomi se. Jedan drugome pripadamo kao projekt i to tek tada kada se proguramo kroz šumu vanjskih stvari. Odnos je puno više »my flat – your flat« nego moj svet – tvoj svet. A onaj Drugi je kao gaseća se zvezda. Odleti, nestane.
Staklena kuća je simbol transparentnog života, što je moguće samo kao krajnje subjektivni pogled iz sebe, kao doživljavanje svoje duše, a nikako pogled u drugog. Mogući je kao poezija. Ili je pak ovaj ciklus samo metafora neke druge, Eisensteinove Staklene kuće, koja je zbog brojnih premisa i ulaznih ideja postala prosto neizvediva, kao što je neizvedivo trajno i konačno spajanje dviju polovina. A baš u naslovnoj pesmi naime Tatjana Debeljacki govori o lomljivosti ljudskih relacija.
Ovome lomljenju sledi i jezički vidik Kuće od stakla – zanimljiv je zbog toga jer su pesme građene od kratkih iskaza, otsečenih međusobno kao kocke. To stvara zvučnu homogenost zbirke.
JE LJUBEZEN KRHKA?
Hiša iz stekla Tatjane Debeljacki je med pesniškimi zbirkami miniatura. Obsega osemnajst pesmi – morda je prej kot zbirka ciklus. V prid trditvi, da gre prej za ciklus kot za pesniško zbirko, govori tudi izjemna kompaktnost besedila. Kompaktnost obstaja na tematski in jezikovni ravni. Torej najprej o temi.
Če izhajamo iz osnovne metafore ženske kot jablane (plodnega drevesa) v vrtu, potem je v drugem slast njenega plodu. Pričakujemo razvoj v ljubezensko poezijo. A se prevaramo. Res je, da se to lahko odigrava med moškim in žensko, toda gre za veliko več – za odnos z Drugim. Če bi šlo za ljubezensko relacijo, bi lahko govorili o značilni insuficienci moškega. Kakor da Drugi, ki nam je usodno dodeljen (po Platonu) ni več sposoben potešitve, kadar se razdeljeni polovici srečata in se okleneta drug druge. Seveda gre za izpolnitev, kar bi po mojem tudi bil pravi prevod Platona, ne za potešitev, ki jo spremlja sum minljivega medsebojnega použitja. Tudi tako je mogoče brati poezijo Hiše iz stekla. Vsekakor gre za zanimiv vidik ženskega branja, ki govori o insuficienci nosilca falokratske civilizacije.
A vendar gre za veliko več. Pesnica sprašuje: Kaj je z drugim človekom? S tem se odnos moški–ženska transponira na raven človek–drugi. Kajti globoko v sebi vemo, da se niti ljubezen in niti osebno in niti socialno življene več ne dogaja na Veliki zgodbi ljubezni. V pleonazmu čutnosti investiramo v predmete prav toliko kot v ljudi. Ljubezen je slučajni trk med osamljenimi atomi, z drugimi nas veže so-posest, so-pogled, so-užitek. Ljubezen je obsojena na sublimnost in neulovljivost. Kot predmetna se lomi. Drug drugemu pripadamo kot projekt in to šele takrat, ko se pririnemo skozi gozd zunanjih stvari. Odnos je veliko bolj »my flat – your flat« ali moj svet – tvoj svet. A tisti drugi je kakor ugašajoča zvezda. Odleti, izgine.
Steklena hiša je simbol transparentnega življenja, kar pa je mogoče samo kot skrajno subjektnivni pogled iz sebe, kot doživljanje svoje duše, in nikakor pogled v drugega. Možna je kot poezija. Ali pa je ciklus samo metafora neke druge, Eisensteinove Steklene hiše, ki je zaradi številnih premis in vstopnih idej postala preprosto neizvedljiva, kot je neizvedljivo trajno in dokončno platonovsko zlitje dveh polovic. Prav v naslovni pesmi namreč Tatjana Debeljacki govori o krhkosti človeških razmerij.
Temu drobljenju sledi tudi jezikovni vidik Hiše iz stekla – zanimiv je zaradi tega, ker so pesmi zgrajene iz kratkih povedi, odsekanih med seboj kot kocke. To ustvarja zvočno homogenost zbirke.
Marjan Pungartnik
Pročitajte i:
