Marijan Miloš: Pseudo (Joan Flora 2011 – treće mesto)

Filed under: Joan Flora 2011,region |

,, …somewhere far along this road he lost his soul
to a woman so Heartless…’’
Kanye West

Prvo poglavlje
Sukuba

Dva brata, Juri i Igor, su još od malih nogu bili najbolji prijatelji.
Sve su delili, uvek se igrali zajedno, čuvali jedan drugom leđa…
Ali, kada bi se posvađali, nisu rešavali svoje probleme kao normalni ljudi – razgovorom. Već bi se potukli svaki put. Na taj način bi istresli svoj bes i frustraciju ka drugom i, nakon toga, zaboravili na svoju svađu. Posle bi sve bilo kao pre. Tako su rešavali svaki konflikt koji bi iskrsnuo. Jednostavno, nisu znali za drugačiji način; na ovo su navikli. Imali su čak i svoje posebno mesto na koje bi uvek otišli da se potuku.
Obojica su znala da to što rade nije dobro, ali ipak su nastavili. Tako im je bilo mnogo jednostavnije nego da se raspravljaju.
Vremenom, svi problemi koji su delovali razjašnjeno su se samo skupljali…
Odnosi su postajali sve hladniji i hladniji…
Ali niko od njih i dalje nije želeo da razgovara sa drugim…

Juri je sedeo u svojoj fotelji i posmatrao hladno decembarsko popodne kroz prozor svoje sobe. Dok je pušio cigaretu i ispijao viski iz čaše, pokušavao je da iskopa jedno davno sećanje… nepotpuno sećanje koje je, zapravo, potisnuo…
Svestan je toga što se tada dogodilo, ali je sam sebe uveravao u lažan kredibilitet sećanja…

Pokušavao je da se seti tačno šta se dogodilo pre dvadeset godina…
Prva tuča sa svojim bratom… godinama se bio mučio pokušavajući da rekonstruiše pravi događaj u svojoj glavi, ali bezuspešno… znao je da je ljudski um previše sugestivan i da je u stanju da promeni kompletno mesto radnje, likove, čak i samu radnju…
Ali, kako je vreme prolazilo, slike su mu prolazile kroz glavu. Počeo je da se priseća tog dana… povremeno je dobijao flešbekove, a ponekad mu se događaj javljao u snu…

Njihova prva tuča se odigrala kada je Juri imao osam, a Igor deset godina…

Živeli su sami sa svojim bolesnim dedom u starom, oronulom stanu u jednom od najopasnijih kvartova u Gradu. Deda je bio stari astmatičar kome su doktori bili dali šest meseci života. Bilo je samo pitanje vremena kada će se udaviti u sopstvenoj krvi… i dečaci su to znali.
Sedeli su u dnevnoj sobi i gledali crtani film na televiziji. Deda je spavao u susednoj sobi. Juri je šapnuo Igoru ,,Hoćemo otići da vidimo?’’
Igor je zbunjeno odgovorio ,,Šta da vidimo?’’
,,Ono… ono o čemu smo pričali.’’
,,Bolje nemoj… znaš da deda ne voli kada ga diramo. Zato ga je i sakrio.’’
,,Da, ali mislim da znam gde ga je sakrio.’’
,,Gde?’’
,,U fioci u njegovoj sobi.’’
,,Nije tamo sigurno.’’
Juri se prodera ,,Ma jeste! Kažem ti!’’
,,Pst! Tiše. Probudićemo ga.’’
,,Hajde, znam da ti se ide. Hajde, Igore, nećemo dugo. Molim te…’’
I Igor je bio zainteresovan i radoznao…

Jurija je iz misli prekinuo glasan zvuk čaše kako se razbija o pod… toliko se zamislio da je zaboravio da u desnoj ruci drži čašu viskija… u levoj ruci mu je ostao samo opušak dogorele cigarete, dok se na podu pomešao petnaestogodišnji viski i pepeo, ostavljajući veoma čudan miris…
Pogledao je na sat… sedam i četrdeset i tri… dugo je bio ,odsutan’…
Imao je osećaj kao da je spavao sve vreme, ne samo razmišljao.
Ustao je sa fotelje i otišao do kuhinje po krpu kako bi obrisao nered koji je nesvesno napravio u dnevnoj sobi.
Dok je ulazio u kuhinju, nije ni primetio da je pod klizav dok nije postalo kasno… okliznuo se, pao unazad i udario glavom o ivicu trpezarijskog stola…
Trenutak kasnije, našao se na podu, ležeći u bolovima… Od šoka nije mogao da se pomeri, a od zaslepljujućeg bola nije mogao da razmišlja normalno…
Imao je osećaj kao da leži veoma dugo, mada nije znao koliko… pogledao je na svoj ručni sat koji je pokazivao veoma čudno vreme… imao je samo kazaljku za sate, koja je upirala svoj vrh u broj trinaest… pomislio je ,,Da li ja to tripujem? Šta se događa? Je’l ovo moguće uopšte?’’, a zatim protrljao oči u neverici…
Ali, kazaljka je i dalje pokazivala broj trinaest… nije mogao prestati da zuri u njega…
Odjednom je primetio da je bol u glavi spontano nestao… napipao je ranu na potiljku – bila je velika i obilno je krvarila. Uplašio se. Jako. Počeo je da paniči…
Potom je primetio još jednu čudnu stvar – imao je osećaj kao da pluta…
Tada je shvatio da zaista pluta u nekoj smrdljivoj, lepljivoj tečnosti…
Ustao je sa poda i video da je, zapravo, plutao u sopstvenoj krvi! U krvi koja mu je dosezala skoro do kolena! Nije mogao da veruje… kako je moguće da je toliko iskrvario? ,,Nemoguće da sam toliko iskrvario! Ovo NIJE moguće!
Šta se događa? …’’
Tada je osetio kao da ga neko drma na svakih nekoliko sekundi… pogledao je oko sebe – nije bilo nikog… nije mu bilo jasno…

Odjednom se probudio. Shvatio je da je sve to bio samo san… laknulo mu je. Video je da je zaista bio ispustio čašu viskija iz ruke, ali ga nije to probudilo… već zvonjava i vibracija mobilnog telefona koji je držao u džepu farmerki…
,,Halo?’’, nervozno se javio na telefon.
,,Halo Juri, ja sam. Jesi kod kuće?’’, odgovori Jurijev prijatelj Petrov na drugom kraju telefona.
,,Jesam. Reci?’’
,,Slušaj, jesi raspoložen sutra da odemo do ,,Palasa’’? Ipak, sutra je subota.’’
,,Može, naravno. Pokupiću te kolima oko deset.’’
,,Ok, vidimo se sutra’’, reče Petrov i prekide vezu.
Nakon razgovora, vratio je telefon u džep, ustao sa fotelje i krenuo ka kuhinji kako bi sipao sebi još viskija. Negde na pola puta do kuhinje, predomislio se. Setio se svog uvrnutog sna i uplašio se, iako je znao da to nije bilo stvarno. Odlučio je da se vrati na fotelju.
Seo je, uzeo jednu cigaretu iz bele kutije koja je stajala na stolu i upalio je svojim upaljačem. Sat na zidu je pokazivao osam i dvadeset i jedan…
Dugo je spavao…
Pomislio je ,,Čoveče, kakav trip… dobro je da me je Petrov nazvao… imao sam osećaj kao da se nikad neću probuditi iz onog čudnog sna… najčudnije je to što je to bio najrealniji san koji sam ikad imao… delovao je jako ,opipljivo’…’’
Potom je ponovo krenuo da gleda kroz prozor… uveliko je već bio pao mrak…
Krupan sneg je počeo da pada… na zavejanim ulicama nije bilo nikog…
Juri se ponovo zamislio… pokušavao je da se seti detalja prve tuče sa
svojim bratom pre dvadeset godina, mada mu nije išlo od ruke…

Shvatio je da će mu trebati dosta vremena za tako nešto… vremena i strpljenja.
Jednom prilikom je pitao Igora šta se tačno dogodilo tog dana, ali ovaj nije hteo da mu odgovori… ,,Očigledno nešto krije… inače bi mi rekao… zna nešto što ja ne znam…’’
Ponovo je zalutao u sopstvenim mislima… otvorio je oči i pomislio da se upravo probudio…
Našao se u nekom nepoznatom WC-u… stajao je nad daskom šolje i urinirao.
Kada je završio, izašao je iz svoje kabine i otišao do lavaboa da opere ruke.
Sam WC je izgledao uredno i oribano… nimalo nije odavao utisak prljavog javnog WC-a.
Oprao je ruke a zatim izašao napolje. Našao se u nekom noćnom klubu…
Sve mu je bilo veoma poznato… nije znao odakle, ali je imao jak osećaj
deža vi-a… kao da je bio već tu ranije…
Sa njegove desne strane se nalazio dugačak šank, osvetljen tamno crvenim svetlom… uz šank su se nalazile stolice na kojima su ljudi sedeli, pili piće i međusobno razgovarali…
Juri je prišao šankeru i pitao ga ,,Prijatelju, kako se zove ovo mesto?’’
Šanker ga očigledno nije čuo od glasne muzike… Juri je ponovo postavio svoje pitanje, ovaj put glasnije ,,Prijatelju, reci mi – kako je ime ovog lokala?!’’
Bio je siguran da ga je ovaj put čuo. Ali, i dalje mu nije odgovarao. Juri mu je zatim rekao ,,Sipaj mi čašu viskija.’’ Ovaj put ga je čuo i poslušao ga. Sipao mu je viski iz flaše koju je skinuo sa osvetljene police, i dodao mu čašu.
,,Hvala. Reci mi – kako se zove ovo mesto? Mislim da me nisi čuo ranije kada sam te pitao.’’ Ovaj put ga je šanker čuo, ali mu ponovo nije odgovorio.
Samo se okrenuo i odšetao do drugog kraja šanka. Juri je ostao začuđen…
Nakon što je otpio par gutljaja svog pića, okrenuo se ka ženi pored koje je stajao i upitao je ,,Izvini, da li znaš možda kako se zove ovaj klub?’’ Ni žena mu nije odgovorila, kao da nije ni primetila da postoji. Juri joj je ponovo postavio pitanje, već vidljivo iznerviran, ponovo uzaludno očekivajući odgovor. Tada je primetio nešto veoma čudno – žena je palila cigaretu kao u usporenom snimku!
Veoma neuobičajena pojava… zatim je obratio pažnju na ostale ljude u klubu –
i svi ostali su se kretali, igrali i razgovarali usporeno! Čak je i glasna muzika bila usporena. Nešto nije bilo u redu…
Protrljao je oči, u nadi da će mu to pomoći… bez uspeha. I dalje je sve bilo kao pre… Mahao je rukom ljudima pred licem, ali nikom nije uspeo da skrene pažnju. Kao da ga niko nije primećivao… kao da nije ni postojao za njih.

Ugledao je, međutim, jednu devojku koja mu je zapala za oko. Sedela je sama za jednim stolom. Delovala je veoma zavodljivo i seksi – imala je smeđu kovrdžavu kosu i predivno lice. Imala je savršenu liniju, koju je isticala uska
bela haljina koja joj je stojala kao salivena. Rumeni obrazi, pune usne i krupne,
crne oči… Sve u svemu, žena savršena u svakom aspektu. Jednostavno, nije imala mane. Toliko je očarala Jurija, da nije ni primetio da gleda direktno u njega…
NAJLEPŠA devojka koju je u životu video…
Primetio je da su se svi ljudi u lokalu odjednom ,zamrzli’…
Sem devojke, koja je i dalje pila svoje piće i zurila u njega.

U jednom trenutku je trepnuo i… shvatio da se nalazi na sred ulice zavejane snegom!
Urinirao je po zidu neke zgrade… Nije mu bilo jasno da li je upravo bio halucinirao ili spavao. Nije znao šta mu se događa… ni kako je dospeo tu gde se bio našao…
Mislio je da počinje da ludi… imao je osećaj kao da više ne razlikuje san i javu… nije znao kako da razlikuje, ni da prepozna prelaz iz jednog u drugo…
Konstantno se osećao umorno, kao da ne spava dovoljno…
,,Ali samo ne znam – kako? Kako to da stalno spavam? Takođe je nemoguće
i da sam stalno na javi, u realnosti….. i kako sam se, uopšte, našao ovde?’’
Ulica u kojoj se nalazio mu je bila nepoznata… prvi put je tu bio u životu.
,,Kako sam dospeo ovde? Zar nisam bio kod kuće, u fotelji? I da li sam ja to pijan? Šta mi se to dešava?’’
Potom je pokušavao da se seti svog dolaska u tu pustu ulicu i razlog za dolaženje… napipavao se po jakni i džepovima ,,Hm, nisam opljačkan.
Nije me niko ni prebio, ništa me ne boli… jedino što se osećam pijano…’’
Izvadio je cigaretu iz kutije, stavio je u usta i zapalio je.
,,Kako sam došao dovde? Peške? Ili možda kolima? Evo ih ključevi…’’
Zatim je izvadio ključeve od kola iz džepa i pritisnuo dugme za otključavanje,
u nadi da će čuti zvuk brave kola i alarma… ništa.
,,Sr*nje… izgleda da ću morati nekako da pronađem put do kuće…’’

Vratio je ključeve u džep, udahnuo dim cigarete i krenuo niz ulicu, u nadi da će imati sreće…

 

Drugo poglavlje
Ožiljci

Tog kobnog dana, dvadeset godina ranije, Juri i Igor su se vratili kući isprebijani. Lica su im bila prekrivena modricama, nosevi krvavi, usne rascepljene, a zglobovi na rukama u ožiljcima…
Dok su ulazili u stan, Igor se zadovoljno obratio Juriju ,,I? Kako se sada osećaš? Pretpostavljam bolje. Jesam ti rekao da je dobra ideja?’’
Juri mu je odgovorio ,,Bio si u pravu. Ovako bi trebali svaki put. Nije ti bila loša ideja uopšte.’’
,,Naravno. A sad ćemo zaboraviti i na revolver i svađu i na sve… hajde, idemo samo da proverimo da li je napunjen.’’
,,Važi.’’
Potom su ušli u dedinu spavaću sobu. ,,Tiše, da ga ne probudimo.’’
Ulazeći u dedinu sobu, primetili su jednu veoma čudnu stvar – deda im se ovaj put nije obratio dok su ulazili, kao što to inače radi…
Oči su mu bile fiksirane na jednu tačku na podu i nisu se pomerale.
Juri je tiho rekao ,,Deda?’’
,,Tiše bre, probudićeš ga.’’
,,Ćuti, mislim da nešto nije u redu. Deda, jesi dobro?’’ Ali, deda se nije pomerao… sve vreme je gledao u jednu tačku na podu, mrtvim pogledom…
,,Revolvera nema’’, zbunjeno reče Igor, nakon što nije pronašao revolver na uobičajenom mestu – u fioci. Za to vreme, Juri se polako i pažljivo približavao dedi. Napokon je prišao i seo na krevet pored njega. Rukom mu je nekoliko puta mahnuo pred očima, očekivajući bilo kakvu reakciju… mada, ništa se nije dogodilo. Kroz slabašan jecaj, prozborio je ,,D-deda? Deda, reci nešto. Jesi li dobro?’’
,,Juri, šta mu je?’’
,,Samo leži i… ne radi ništa’’, odgovori Juri, a zatim ga uhvati za ruku i jako ga prodrma… i dalje ništa. Oči mu se malo zasuziše…
,,Deda, šta ti je? Probudi se!’’
Igor je prišao i rekao ,,Juri, deda ne može da se probudi… sneva San iz kojeg se nikada neće probuditi’’, potom zatvorio dedine oči i stavio ruku na Jurijevo rame.

,,Znali smo da će i ovaj dan jednom doći, bato. Sećaš se šta nam je uvek govorio? Da ne plačemo kada bude zaspao, jer će uvek biti sa nama.
Juri, šta ti je? Jesi li TI dobro?’’
Juri brzo obrisa suze rukavom i reče ,,Ma jesam, nešto mi je upalo mu oko.’’
,,U oba oka?’’
,,Pusti me na miru!’’, prodera se Juri i istrča iz sobe…

Juri se prenuo iz svojih misli… primetio je da se ponovo nalazi u istom WC-u kluba u kom je bio skoro… nije mu bilo jasno kako je dospeo tu…
Kako se sve više i više prisećao tog dana pre dvadeset godina, to je sve više želeo da što pre zaboravi… činjenice mu nisu odgovarale… upravo se bio setio smrti sopstvenog dede… to je, verovatno, bio uzrok potiskivanja sećanja tog kobnog dana… nije ni bio iznenađen – to nisu bile stvari kojima je želeo da obeleži svoje nesrećno detinjstvo…
Oprao je ruke i napustio WC. Kako je izlazio, primetio je da je klub u kom se našao zapravo klub ,Palas’…. skoro je bio tu… u skoro istoj situaciji – ljudi
su sedeli za dugačkim šankom, neki su stajali i igrali…
Dok je zverao po prostoriji, ugledao je – devojku u koju se zaljubio…
U istoj beloj haljini, sa istim osmehom koji joj krasi lice i neodoljivim očima…
Sedela je sama za stolom i pila svoje piće.
Njegov prijatelj Petrov je došao do njega i rekao ,,Juri, gde ćeš?’’, mada ga nije slušao niti obraćao bilo kakvu pažnju na njega. Nije ni primetio da mu se obratio. Otišao je kod nje. Skinuo je kožnu jaknu i seo za njen sto. Ona ga je samo pogledala i nasmešila se. Nije mogao skinuti pogled sa nje…
,,Ćao, ja sam Juri’’, rekao joj je na uvo.
,,Ćao’’, odgovorila je zavodničkim glasom i uz osmeh, naravno. Juri joj je potom nežno stavio svoju ruku na njeno koleno. Ona nije odreagovala, već samo nastavila da ga gleda. U tom trenutku, do stola je došao jedan čovek, podigao devojku na noge i poljubio je. Izgledao je kao da joj je dečko, jer se ona nije bunila. Juri je ostao zbunjen i neprijatno iznenađen…
Kada su prestali da se ljube, misteriozan čovek se okrenuo… to je bio Igor, njegov rođeni brat!
Iznenađen, viknuo je ,,Juri, šta se d…’’, ali ga je Juri prekinuo udarivši pesnicom u bradu. Pao je na pod, zatim ustao i uzvratio udarac. Nakon što je i on njega oborio na zemlju, zbunjeno je pitao ,,Juri, šta radiš? Šta se dešava?’’

Juri se proderao ,,Ona je moja! Ne možeš mi je ukrasti!’’
Devojka je rekla ,,Ja ne znam ko je on.’’
,,Kako ne znaš ko sam?! Videla si me skoro… pre neki dan!’’
,,Veruj mi – prvi put te u životu vidim.’’
,,Prvi put me… pa, k*rvo jedna! Kako ne vidiš da te ja volim?!’’
Igor je počeo da ga smiruje ,,Juri, smiri se. Pijan si, idi ku…’’
,,Nisam pijan! Prvi put u životu vidim sve kako treba! Znam još jednu stvar…’’, Zatim je privukao Igora i šapnuo mu na uvo
,, …sećam se. Počinjem da se sećam svega… svega što se desilo onog dana.’’
Igoru je odjednom postalo neprijatno, kao da je upravo čuo nešto što nije trebao.

Progutao je knedlu i uplašeno ga pogledao.
,,Tako je. Počinjem da se sećam svega… i dede i…’’
,,Dobro, dosta je bilo!’’
,,Bato, zaje*ao si me. Ja je volim, a ti si me zaje*ao. Postoji samo jedan način na koji ovo možemo rešiti. Dođi na staro mesto… čekaću te.’’ Juri se zatim okrenuo i izašao iz kluba.
Napolju je obukao jaknu i zapalio cigaretu. Nije se sećao da li je bio došao kolima ili peške… zato je krenuo peške kući, iako je bio pijan.
U nekoj nepoznatoj ulici je stao i urinirao po zidu neke zgrade…
Nije mu bilo jasno da li je upravo bio halucinirao ili spavao. Nije znao šta mu se događa… ni kako je dospeo tu gde se bio našao…

Budilnik ga je probudio svojom glasnom zvonjavom. Pomislio je
,,Čoveče, kakav uvrnut san…’’
Odjednom mu je mobilni telefon zazvonio. Nervozno se javio ,,Halo?’’
,,Juri, Petrov ovde. Jesam li te probudio?’’
,,Nisi. Reci?’’
,,Slušaj, jesi raspoložen sutra da odemo do ,,Palasa’’? Ipak, sutra je subota.’’ ,,Može, naravno. Pokupiću te kolima oko deset.’’
,,Ok, vidimo se sutra’’, reče Petrov i prekide vezu.
Sipao je sebi viski u čašu i zapalio cigaretu. Dok je kroz prozor posmatrao sneg kako veje, slike su mu prolazile pred očima… sećanja od pre dvadeset godina… Imao je osećaj kao da ih ponovo proživljava…

,, …hajde, Igore, nećemo dugo. Molim te…’’

I Igor je bio zainteresovan i radoznao… konačno su obojica podlegla iskušenju. Oprezno su ušli u dedinu spavaću sobu, nakon što su se uverili da spava.
Došli su do fioke ormara i otvorili je… među dedinom odećom, nalazio se njegov revolver… srebrne boje, sjajan… Ruger Magnum .357.
Pažljivo su ga uzeli u ruke i gledali sa svih strana. Igor je tiho rekao
,,Deda mi je rekao da će jednog dana biti moj.’’
Juri se naljutio ,,Kako to? Nije ti to rekao sigurno. Ne bi bilo pravedno prema meni.’’
,,Znam, ali žao mi je. Vidi ga kako je lep… i jednom će biti moj.’’
,,Neće! Nije ti to rekao!’’
,,Pst! Tiše, idiote. Hoćeš da se probudi?’’, reče Igor a potom nategne udarni čekić revolvera.
,,Šta radiš to, Igore? Hajde, bolje ga vrati sada. Idemo da gledamo televizor.’’
Igor je tada uperio revolver Juriju u glavu i, uz podmukao osmeh, prozborio ,,Rekao sam ti da će biti moj. I ti mi ga ne možeš oduzeti. Rekao sam joj da ću joj ga pokazati…’’
Juri je pustio suzu i uplašeno odgovorio ,,Šta to radiš, bato? Nemoj, molim te…’’
,,Da li ti to plačeš? Već sam ti rekao da samo pi*ke plaču. Obriši to.’’
,,Nemoj, bato…’’
,,Rekao sam da obrišeš te suze sa lica!’’, rekao je Igor a zatim pritisnuo obarač… ali, revolver nije opalio…
Zasmejao se ,,Šta si se uplašio? Nema municije…’’
Juri ga je udario pesnicom u glavu, a potom briznuo u plač. Igor je krenuo da mu uzvrati, ali se predomislio i rekao ,,U redu, imam ideju kako bi mogli da rešimo ovo. Pođi sa mnom.’’ Zatim je ustao sa poda i izašao iz sobe.
Nakon što je izašao, Juri je uzeo revolver i sakrio ga ispod labave podne daske ispod tepiha. Poslagao je odeću, vratio fioku u ormar i krenuo za Igorom…
U tišini su sišli niz stepenice i izašli na dvorište stare zgrade. Otišli su do svog igrališta i skinuli jakne…
I tako su započeli svoju prvu tuču.

Juri je potom otvorio oči… odjednom se našao u klubu ,Palas’ sa predivnom misterioznom devojkom… razgovarali su…
,,Ti znaš da ja tebe volim.’’
,,Naravno da znam, dušo.’’

,,Da li i ti mene voliš?’’
,,Naravno.’’
,,Zašto si se onda ljubila sa mojim rođenim bratom?’’
Devojka nije znala šta da kaže, nije imala konkretan odgovor. Samo je ćutala i gledala ga tužnim očima.
,,Odgovori mi’’, nestrpljivo reče Juri. Tada je nežno stavila svoju ruku na njegovu i rekla ,,Znaš šta ti je činiti.’’
,,Kako to misliš?’’
,,Tvoj brat se našao na putu, predstavlja problem. Znaš šta treba da uradiš.’’ ,,Znam.’’
,,Ti sve sredi, a ja ću te čekati na kraju priče’’, zavodnički reče devojka, a zatim ustade i napusti klub.
,,Gde ćeš? Sačekaj…’’, uzalud joj je dovikivao…

 

Poslednje poglavlje
Danse Macabre

Juri je čekao Igora na starom mestu. Od snega koji je vejao satima nije se moglo videti ništa u okolini sem slabašnih uličnih svetala.
Igor se konačno pojavio… ,,Juri, šta je sa tobom, čoveče? Zašto si me zvao ovde?’’
,,Znaš ti zašto. Nemoj se praviti lud. Hajde da već jednom završimo sa ovim, nemam puno vremena.’’
,,Jesi li siguran da želiš ovo, Juri? Znaš da sam uvek mogao da te razvalim od batina.’’
,,Znaš da sam postao bolji kako su godine prolazile. Videćemo još.’’
Skinuli su jakne i bacili ih u sneg. Istog trenutka su počeli drhtati od jezive večernje hladnoće.
Igor se zaleteo na Jurija i udario ga desnom pesnicom u bradu. Nije uspeo da ga obori na pod, već mu je Juri uzvratio istog momenta. Potom ga je šutnuo u stomak i udario još jednom u glavu ,,Vidiš? Jesam li ti rekao da sam postao bolji?’’ Na Jurijevu provokaciju, Igor se zaleteo i zamahnuo da ga udari, ali bezuspešno – Juri se na vreme izmakao. Igor je usled toga pao u sneg.
Juri se proderao ,,Dosta je bilo zaje*ancije! Ustani!’’, a potom iz svoje jakne izvadio revolver Ruger .357 i uperio ga u Igora, koji je ležao u snegu.
,,Ustani. Odmah.’’
,,Taj revolver mi je nešto jako poznat… da nije to možda dedin revolver?’’ ,,Jeste.’’
,,Znači – sve ove godine je bio kod tebe? Ti si ga sakrio onog dana? Gde si ga bio sakrio? Baš me zanima.’’
,,Ispod podnih daski ispod tepiha.’’
,,Znao sam! Pi*ko jedna!’’
,,Umukni!’’
Igor je zatim ustao ,,Reci mi… bato… šta ćeš uraditi sa tim pištoljem? Ha? Hoćeš me ubiti možda? Rođenog brata?’’
,,Sećam se svega, Igore. Sećam se svega što se desilo tog dana.’’
Igorov izraz lica je odjednom prešao u zabrinut ,,Svega?’’

,,Da, već sam ti rekao to. Nemoj glumiti da si iznenađen. Sećam se i pištolja i… i tvog osmeha…’’
,,Slušaj, Juri, to je bilo samo zezanje…’’
,,Nije bilo zezanje. Mogao si me ubiti…’’
,,Slušaj, znao sam da nije bilo metaka u pištolju…’’
,,Sad znaj da ima… svih šest.’’
,,I šta sad? Ubićeš me zbog toga?’’
,,Neću zbog toga. Znaš ti zašto smo došli ovde. Zbog nje.’’
,,Zbog nje? Pa ti mora da se šališ.’’
,,Mrtav sam ozbiljan, Igore. Ja je volim, a ti si mi je oduzeo.’’
,,Niko ti nije ništa oduzeo, Juri. Izludela te je skroz. Tripuješ se mnogo.’’
Juri se odjednom iznervirao ,,Nemoj mi govoriti da se tripujem! Ti znaš koliko je volim, a i dalje se praviš lud. Sada je došlo mojih pet minuta. Sada… je vreme za osvetu.’’ Oči su mu se zasuzile…
Igor se zasmejao ,,Bato, je’l ti to plačeš? Znaš da muškarci to ne rade. Samo pi*ke plaču.’’
,,Nešto mi je upalo u oko.’’
,,U oba oka? Daj molim te.’’ Juri je zatim izvadio britvu iz jakne i otvorio je. Igor je zaprepašteno pogledao ,,Šta ćeš sa tim?! Šta radiš bre?!’’
Juri mu je prišao i rekao ,,Setio sam se tvog osmeha pre dvadeset godina… a sad, ostaviću ti osmeh koji nećeš moći da skineš… zapamti jednu stvar – nemoj da vrištiš. Jer ako budeš vrištao, neće biti dobro po tebe… razderaćeš sebi lice i iskrvariti na kraju…’’
Uzeo je britvu i isekao mu kožu od obe ivice usana do polovine obraza, ostavljajući mu trajni kez na licu. Igor se nije proderao…
Uz veliki napor je prozborio ,,Skote jean… kako i moao da uadiš ovako neo
vom batu?’’
,,Ovo još nije ništa… ako ovo budeš preživeo, svaka ti čast…’’
Potom ga je upucao revolverom u oba kolena…

Glasniji od pucnja, Igorov krik je odjeknuo kroz noć…

Juri je tada već skroz bio poludeo… nije se čak ni zgadio na užasan
prizor sopstvenog brata kako se valja po snegu i umire u agoniji…

Upravo je napravio užasnu grešku… u jednom trenutku se ponadao da je,
u stvari, sve to bio san, ali sve mu se činilo veoma realno…

Tada se setio misteriozne devojke… priči je došao kraj, a nje nema…
Hladna je i nemilosrdna… kao vetar koji noćima duva…

Nategao je udarni čekić revolvera i prislonio ga na slepoočnicu…

Momenat pre nego što je pritisnuo obarač, setio se šta se do kraja
dogodilo tog dana pre dvadeset godina… našao je deo koji nedostaje….

Njihova prva tuča… udario je Igora u bradu, a zatim primio jedan udarac
od njega… kako je pao na zemlju, krajičkom oka je video…

Prelepu devojčicu crne kovrdžave kose kako gleda tuču i nevino se smeška…..

 

O autoru: Marijan Miloš je rođen 1991. godine. Bavi se pisanjem proze.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*