Marija M. Stojanović: “Sazdanja – deset pesnika, deset knjiga”, promocija

Filed under: promocije,Srbija,vesti |

stojanovic-marija-novoЛЕСКОВАЦ – У Центру за стручно усавршавање одржана промоција књиге “Саздања – десет песника, десет књига” Марије М. Стојановић, књижевног критичара и есејисте .

О овом издању Центра за стручно усавршавање у образовању из Лесковца говорили су рецензент мр Биљана Мичић и књижевни критичар Драган Радовић.

Књига САЗДАЊА, Марије М. Стојановић, сачињена је од књижевно критичких текстова посвећених савременом српском песништву. Под насловом Десет књига десет песника одређена је њена концепција. На страницама Саздања нашли су се текстови о појединим песничким збиркама оних аутора који су прекретнички деловали на токове модерне српске поезије или оних чије ће песништво умножити струје које те токове прати и издваја аутентичношћу поетског гласа. Поднаслов 10 књига 10 песника пандам је поднаслову претходне књиге Марије Стојановић ПОСТИГНУЋА – ЈЕДАН ПИСАЦ ЈЕДНА КЊИГА .

Првом књигом представила је свој начин тумачења савремене прозе овом која представља продужетак претходне и свој начин писања и разумевања савремене српске поезије. Књига САЗДАЊА своје место проналази у контексту књижевно критичке мисли о српском савременом песништву указујући на поједине аспекте разматраних збирки и отварајући путеве за нова размишљања оценила је мр Биљана Мичић, професорица Лесковачке гимназије, рецензент књиге.

МАРИЈА СТОЈАНОВИЋ

 I

Марија Стојановић је рођена у Лесковцу  1979. године. Живи у Вучју. После завршене Медицинске школе у Лесковцу, дипломирала је на Филозофском факултету у Нишу (Група за српски језик и књижевност). Ради у Техничкој школи ,,Раде Металац’’ у Лесковцу. Бави се књижевном критиком. Радове објављује у лесковачком ,,Помаку’’ и Српском југу’’ (Ниш).  Хонорарни је сарадник ТВ Лесковац (припрема прилоге ,,Књига за викенд’’).[1]

II

ПОСТИГНУЋА – На страницама Постигнућа Марије Стојановић обједињено је 16 књижевнокритичких текстова посвећених савремеременом српском прозном стваралаштву. Концепција књиге одређена је поднасловом (Један писац, једна књига) – сваки од текстова посвећен је конкретној књизи, или одређеном аспекту дела које се разматра. Различиту природу текста одредиле су различите интенције са којима ауторка приступа одређеној књизи – једни имају форму осврта, други форму приказа, а неки се приближавају жанру есеја. Радови откривају духовне преокупације ауторке: предмет њеног интересовања јесу писци који представљају стожере српске књижевности и њене врхунске домете, затим аутори који су на неки начин постављали нове смернице у развојном току српске књижевности, или они ствараоци који су се наметнули актуелношћу свога стваралаштва.

Поступак којим ауторка приступа одабраним ауторима открива њену склоност ка бављењу конкретним проблемима које сагледава у контексту дела, или, шире, у контексту целине опуса одређеног ствараоца. У том смислу ширином захвата издвајају се текстови посвећени Светлани Велмар Јанковић, Павлу Угринову и Саши Хаџи Танчићу. У њима се налази својеврсна скица за поетику ових књижевника, била да је у случају Светлане Велмар Јанковић говори о њеној лектири, идејним исходиштима, изразу и односу према језику, било да образлаже однос локалног и универзалног у прозном изразу Саше Хаџи Танчића или представља генезу стваралаштва Павла Угринова. Из ширег представничког контекста, ауторка долази до конкретних тема – до присуства поднебља јужне Србије и Вучја у Прозрацима Светлане Велмар Јанковић, до митологије локалнога која код Саше Хаџи Танчића прераста у универзалну методологију, до теме трагања за првом љубави као лајмотивом стваралаштва Павла Угринова.

Текстови о Кишовој Енциклопедији мртвих, Пекићевом Успењу и суноврату Икара Губелкијана, Тишминој Употреби човека издвајају се чињеницом да она своје место проналази у мозаику књижевноисторијских, књижевнокритичких монографија и студија посвећених стваралаштву ових писаца. Марија Стојановић и овде бира конкретну тему: мотив смрти код Киша, приповедачке поступке и симболичка значења простора код Пекића, док ког Тишме трага за хуманистичким порукама дела о употреби човека у рату и миру.

Трећу групу чине текстови којима је ауторка лесковачку културну јавност упознала са појединим остварењима савремене српске прозе. Без обзира што је реч о писцима различитих оријентација и различитих наративних и стилских поступака, у свим приказима ауторка полази од одређење теме дела, њеног жанра и места у корпусу савремене српске прозе, затим преко представљања основних елемената дела долази до указивања на евентуалне новине које разматрано дело доноси, завршавајући приказ изрицањем критичког суда.

Окупљени на једном месту, ови текстови не откривају само тренутна интересовања ауторке – њену замишљеност над питањима, проблемима и уметничким поступцима присутним у савременој српској прози. Информативни, прегледни и јасни, они отварају врата једне ненаметљиве, али богате критичке радионице, откривајући отворен, заинтересован, луцидан и јасан критички дух Марије Стојановић која осећа о чему треба проговорити и зна на који начин то треба учинити.[2]

 III

,,МЕЛАНХОЛИЈА’’ САШЕ ХАЏИ ТАНЧИЋАУ плејади савремених српских приповедача значајно место припада истакнутом прозаисти југа Србије Саши Хаџи Танчићу. Многи га сматрају наслеником великог Боре Станковића и то с правом: Хаџи Танчић је Бори близак не само по мотивима и стилу своје прозе, већ и по таленту, специфичном дару приповедања и неуморној стваралачкој енергији којом нам овај писац представља сваку своју нову књигу. Жеља за духовним богаством усађена је овом писцу још у старој грађанској породици у којој је Хаџи Танчић одрастао и сазревао. Завршио је студије српског језика и југословенске књижевности. Рођени Лесковчанин, Хаџи Танчић је своју каријеру стварао, углавном, у Нишу.

(…) Своји приповедачки таленат Саша Хаџи Танчић потврђује и у својом најновијем биографском роману, објављеном ових дана, ,,Меланхолија’’. Из самог наслова романа препознатљив је психолошки карактер, унутрашње стање, доживљај света, односа и разумевања уопште животне и уметничке судбине писца Стевана Сремца коме је иначе посвећен роман. Стеван Сремац је, поред Боре Станковића, још један од писаца – класика у историји српске књижевности који је духом и телом у великој мери био везан за просторе југа Србије, те не чуди што се и данашњи читаоци врло радо враћају Станковићевим и Сремчевим делима, поготово онима који су тематски везана за ове просторе. Вероватно је необична животна судбина Стевана Сремца подстакла Сашу Хаџи Танчића да на један потпуно другачији начин представи Сремчеву маланхоличну природу, друге, тамније стране његове личности, прекриване шалом и хумором којима је забављао себе и друге.[3]

Роман почиње описом смрти главног јунака. Занимљиво је да сам Сремац, док у хладном ковчегу осећа како му језа и студен обузима тело, описује последње дане свога живота, борбу са суровом болешћу и долазак саме смрти једног лепог дана у Сокобањи. А онда нас писац подсећа на неке од најважнијих периода Сремчевог живота. Тако се читалац враћа с јунаком у свет његовог раног детињства у Сенти, упознаје његову мајку Катарину и оца Аврама, упознавање живота Народног позоришта и широких београдских улица, јунаково гимназијско школовање, тромесечни практикански рад у Министарству финансија и неодољиву жељу за одласком из Београда.

,,Смучиле су му се београдске госпе у монденским тоалетама, и београдска господа са професорским и бакаским наочарима, њихове тугаљиве осуде рата, да они нису учествовали, да они нису ни за шта криви. Оптерећен таквим призорима усамљивао се, окружен звуцима пролећа у крошњама.’’

Долазак у Ниш учинио је срећним 24. годишњег Сремца. Живео је у западном делу вароши, у две собе са доксатом, што је за младог предавача Ниже гимназије било прескупо, али је ишао светом широм отворених очију упијајући, као сунђер, сваки трен живота. При руци је увек имао мале свеске, нотесе, и тефтере у којима је бележио сваку реч, израз, реченицу или пословицу, анегдоту или дијалог, неко име или песму, максиму, псовку, гест или тик, начин кретања или цртеж неке личности, све оно што би могао унети, у одговарајућем тренутку и на згодном месту, у неку од својих приповедака.

(…) Овом романом Саша Хаџи Танчић је одао још једно признање великану српске књижевности. Учинио је то на један специфичан, посве другачији, оригинални начин, а знатижељним читаоцима понудио једну другу страну Сремчеве личности, можда мање познату, али не мање битну и интересантну за разумевање његове личности и стваралаштва. Роман је писан књижевним језиком, без дијалекатских израза како би се то очекивало с обзиром на главног јунака целе приче, а хумор, којим је прожета цела прича, показао се као једно од најефикаснијих средстава реалистичког представљања стварности.

 IV

,,ЦАРСКА КРУШКА’’ ЉИЉАНЕ ЈАЊИЋУ савременом свету у коме доминира темпо живота и бесконачна трка са животом, ретко се сећањем враћамо у детињство и младост. (…) Иако рођена у Јагодини, Љиљана Јањић се, као писац и професор француског језика, уосталом и као човек, формирала и сазревала у Лесковцу, па је можда и наша јужњачка сентименталност утицала да и њено стваралаштво буде прожето тако дубоким емоцијама.[4]

Оно што одликује ову збирку прича, то је њена тематска разноврсност, али и различитост тонова. Скала изражених осећања у причама протеже се од осећања дубоке туге са мрачним тамним тоновима болести и смрти до осећања ведрине изражене у лепоти и радости живљења. Овако широка скала осећања чини да проза Љиљане Јањић није једнолична и униформна. Приче у збирци се одликују великом тематском разноврсношћу зато што приказују призоре који се одвијају у урбаној, градској средини, али и у сеоској, на радној акцији, али и у школи, болници или на мору. Мада традиционална по форми и садржини, збирка на моменте има и један модеран дух, односно форму. (…) Ако имамо у виду да свака проза носи у себи аутобиографско обележје које је уобличено и надограђено маштом и фикцијом писца, можемо рећи да проза Љиљане Јањић представља савремено укомпоновану машту са стварним догађајима, због чега су приче добиле на квалитету и занимљивости..[5]

[1] Напомена: Марија Стојановић се љубазно одазвала аутору књиге „Лесковачки писци и њихово доба“ да саопшти податке из биографије.

[2] Биљана Мичић, Препорука, књига књижевних осврта Марије М. Стојановић, Постигнућа, Један писац, једна књига, Филекс –Лесковац, 2002, стр. 85-86. Напомена: У књизи „Постигнућа“, записано је у Белешкама о писци: Марија М. Стојановић рођена је 1979. године у Лесковцу. Професор је српског језика и књижевности. Објављује у књижевним листовима и часописима. Ово јој је прва књига.

[3] О ,,Меланхолији’’ Саше Хаџи Танчића, Рад, Београд 2006. година, М. Стојановић је говорила одмах после појаве романа и у специјалној емисији ТВ Лесковац.

[4] О збирци прича ,,Царска крушка’’ Љиљане Јањић говорила је Марија Стојановић на промоцији у Лесковчаком културном центру, крајем фебруара 2006. године. О тој књизи беседио је исте вечери и аутор ове студије (видети опширније прилог о Љиљани Јањић)

[5] Марија Стојановић написала и више занимљивих критичких осврта о познатим српским писцима. Пажњу је нарочито привукло њено излагање о ,,Прозрацима’’ Светлане Велмар Јанковић у лесковачкој Народној библиотеци. Промоцији је присуствовала и Светлана Велмар Јанковић. Стојановићева је то излагање насловила ,,Снажно уметничко сведочанство о Лесковцу и Вучју и његовим знаменитим личностима.’’. Тај осврт касније се, између осталог, појавио у часопису ,,Српски jуг’’. Стојановићева је посебно подсетила на њен боравак у Вучју за време Другог светског рата. Ту је боравила у кругу породице свога тече Лазе Теокаревића. Пошто је Стојановићева и сама из Вучја, вели да јој је било велико задовољство да чита о утисцима које је ово лепо место изазвало у души наше списатељице. Стојановићева је написала и веома запажен приказ романа ,,Зона Замфирова – шта је било после“ Душице Ступар која је, у жељи да се што више приближи самом писцу, узела псеудоним Стевана Сремац. Прича о Зони настављена је тамо где је Сремац стао. И поново се пред читаоцима отвара амбијент старог Ниша и он се сусреће са познатим ликовима у новим, занимљивим догађајима и ситуацијама. У делу су и даље присутни изненадни обрти, богат језички колорит, јужњачка сентименталност, а све то зачињено сочним, једрим хумором, што чини да се наставак приче о Зони чита у једном даху. Део своје критичарске знатижеље Стојановићева је посветила и стваралаштву Ивана Ивановића и његовом делу ,,Аризани’’.Напомена: Видети приказе Марије Стојановић у поглављу о Милораду Цветковићу и Љиљани Јањић.

http://novinardkocic.wordpress.com/2014/10/03/marija-m-stojanovic-zazdanja-deset-pesnika-deset-knjiga-promocija/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*