Maрија Пргомеља: Сан о змају (упутство за читање и улазница у свет ,,Воденог тела”)

Filed under: Milan Subotić,region,Srbija |

 Milan-Subotic-Vodeno-telo-1-page-001 Милан Суботић се недавно појавио на домаћој књижевној сцени са делом које  мами уздахе и заслужује пажњу савременог читаоца, рафинираног укусa, високих критеријумa и строгости при вредновању једног уметничког дела. Ова књига је таквог читаоца, захтевног и презасићеног, одушевила и тиме се изборила за заслужено место на полицама.

Највећа потврда њене вредности је читаност, односно време које савремени, презаузет читалац издваја, отима од живота, што је Андрић нагласио, да би је прочитао јер, као што  је написао  Павић у предговору ,,Хазарског речника”, о коме ће касније бити речи, читати књигу значи бити дуго сам. Због ове књиге вреди се осамити. Њу ће одабрати одабрани јер као и позориште у ,,Степском вуку” није за свакога.

Ако покушамо да је жанровски одредимо, наилазимо на тешкоће. Књига је по речима аутора, кога сам имала част да упознам, збирка кратких прича. Међутим, после првог читања нам је јасно да су ове приче тематски и мотивски добро повезане тако да можемо говорити и о роману. Ако бисмо ову књигу поредили, рекла бих да је по концепцији и мотивима слична чувеном ,,Малом принцу”[1] али и ,,Алиси у земљи чуда”. Налазимо и елементе бајке, предања. Књига ,,Водено тело” обилује религијским елементима, почев од митолошких, посебно заступљених у српској митологији, затим будистичким и хришћанским. Књига је јединствена и искаче из зглобова, као време код Шекспира. Не можемо је сврстати у дечију књижевност, мада поседује много одлика, а ни у књижевност за одрасле, да се тако изразим, па је најприближнија компарација са ,,Малим принцом” и ,,Алисом”. Наведене књиге су деклеративно, књиге за децу али излазе из оквира, пробијају границе жанра и постају књиге које се могу читати у разним узрастима и на различитим нивоима.

,,Водено тело” је књига за децу и одрасле. Нешто попут ,,Господара прстенова”. Ово је фантастична прича обавијена велом мистерије у којој су обрађене многе теме које муче савременог човека.

Пошто смо закључили дa има елемената више жанрова, можемо је одредити, сврстати у књиге на међи. У овом случају, ,,Водено тело” се налази на граници између збирке прича и романа, између дечије књижевности и фантастике.

Поступак којим је писана је тзв. постмодернистички. Заправо, писац пародира овај поступак користећи све његове благодети (на пр. технику наћеног рукописа, мистификацију, фалсификовање стварности). Разорена је реалистична мотивација одмах на почетку књиге, а наратор ког је тешко препознати и одредити, проговара у садашњости, па се ретроспективно враћа у прошлост. Радња лебди између јаве, сна и сновиђења, толико да је често, чак и немогуће, одредити и разлучити шта је стварност а шта фикција, сан и јава. Један од кључних мотива ове књиге су мотив реке, мотив неба и магле. Бића која насељавају свет књиге су змај и рибе, где змај заузима најважније место. Главни проблем је проблем индивидуалца у друштву, оног који мисли својом главом, проблем уметника и проблем човека.

Пошто смо одредили бића која насељавају простор овог дела, није тешко протумачити наслов књиге који је на први поглед загонетан. Наслов ,,Водено тело” алудира на реку и имплицира припадност наратора свету митолошких бића. Такође, назив романа подсећа на поетику Новице Тадића у којој важно место заузимају рибе и риболики људи, што нас доводи до митских времена, културе Лепенског вира, познатој по риболиким божанствима.[2] Такође, алудира на стваралаштво Милорада Павића, у чијем опусу рибе и остала речна бића заузимају важно место.[3]

На почетку књиге налази се напомена упућена читаоцу у којој се отвара проблем аутора, који је овде потписан псеудонимом ,,Млади Сањар” и проблем цензора, духовито названог Великим Цензором са наређењем од истог: ,,Пажљиво читати”. (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 5)

Овом фуснотом аутор назначава проблем ауторства који је један од главних проблема ,,Воденог тела”. Он примењује лукав поступак којим покушава да заинтригира читаоца и оствари активно читање, подстакне на мозгање и мишљење. Ова књига није књига за плажу, књига која се чита успут јер захтева концентрацију и фокус. Обилује загонеткама и нејасноћама, празнином коју читалац треба да попуни тачним одговором. ,,Водено тело”је дело које тражи мислећег, одабраног читаоца који ће решити загонетке кроз игру, пратећи духовите напомене и трагове аутора. Можемо је одредити као књигу-загонетку, књигу-мапу.

Прва прича која отвара књигу је ,,Страшна вест”. Стављена на повлашћено место заједно са причом ,,Усудов суд” на неки начин програмира наше читање. Аутор нас усмерава, маркирајући најзначајније. Прича функционише као вест, упозорење. Наратор нас упознаје са ,,сумњивим лицем”, оним ,,који мисли сопственом главом”. (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 6). Ово је својеврстан парадокс који подсећа на слоган ,,Анонимуса”, неформалне активистичке групе. Исказ је шамар савременом друштву и људима-зомбијима. Мишљење је најопаснија активност. Оптужени, тј. мислилац је велики противник Судбине, што значи да верује у активизам и да се не препушта матици, већ Судбину, у коју остали верују, кроји као рак кројач, по својој мери. Зато га наратор представља као лице са потернице јер се разликује од других.

Мотив страха везан је за његов лик и крије су у очима.  Он ,,изгледа јако виско, можда је то узрок његовог пада, гледа људе са висине и има чудне очи које се не дају описати.”(Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 7) Његове очи у којима носи премоћ над страхом, подсећају на очи Милице девојке које се не могу сагледати. Миодраг Павловић је ову несагледивост обаснио њеним вилинским пореклом, па можемо претпоставити да ,,сумњиво лице” има такође онострано, митолошко порекло. Извор његове моћи је у очима и зато је он неустрашиви, онај који не зна за страх, који се не боји. Опис висине и пада алудира на Библију и пад анђела (Мефистофела) тако да је његово порекло упитно и на граници добра и зла, доњег и горњег простора. Поменути носи поклетство са собом. Радозналост је његов највећи грех. [4] Ова особина је омражена од давнина и нимало није чудно што је декларисана као највећа мана. Поред тога, оптужени ремети спокој, уноси динамику и покреће жабокречину друштва што је неопростиво.

,,Усудов суд” на почетку расправља о томе шта је дрво. Наратор је Усуд који покушава да реши задатак, испуни мисију. Дрво је биљка која повезује онострано, расте на међи простора, тј. успева у обе димензије. Корен расте у хадској атмосфери док крошња захвата предео окупан светлошћу. Дрво је као појас у народној ношњи јер дели чисто од нечистог, добро од зла. Дрво је чест мотив у српској књижевности[5] и митологији и ово је један од митолошких мотива. Важан мотив приче ,,Усудов суд” је мотив чудотворног камена који светли и умањује дејство магле. Камен осветљава, предочава, и зато је забрањено шетати по магли. Забрањено је и видети, знати да је ,,камен извор свих наших почетака”(Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 8) Усуд се мора одупрети његовом утицају и у овом исказу имамо алузију на спомињаног ,,Господара прстенова” и ,,Супермена”. Његова боја подсећа на боју млека[6] Прича се завршава буђењем из сна као код Павића, и читањем поруке о спашавању овог ходача кроз снове који није успео да испуни циљ.

,,Увод” нас уводи у дело поставивши проблем идентитета у центар. Наратор нема име јер оно није његово, дали су му га. Важније му је лице, јер је његово и служи као семафор: са њега се чита све. Зато хода са тужним изразом, видљивог лица. Небо има највећу вредност за приповедача. Река је на другом месту. Он жели бити једно од њих, не жели бити човек. Одређује положај људи, наглашавајући светост неба по хришћанском учењу и реке, по будистичком.[7] Истиче да лута вековима, потенцирајући своје онострано, демонско порекло.[8] Примећујемо тежњу за променом. Наратор жели да промени позицију, прође кроз Чистилиште. Жуди за катарзом и због тога спомиње небо и реку. На крају мистификује и поставља питање приповедача чиме читаоца уводи у свет дела играјући се.

,,Чајанка” највише подсећа на Керољеву ,,Алису у земљи чуда”. И у овој причи, проблем идентитета је доминантан. Као на почетку, садржи упозорење и основне податке о ,,сумњивом лицу” које носи вирус разума. Објашњава да почиње као све постмодерне приповести техником нађеног рукописа и ово је аутопоетички исказ који дефинише поступак примењиван у делу. Писац је непознат, познат је само псеудоним а наратор тврди да је неко читао рукопис пре њега и исправљао га, што доводи у питање истинитост и поузданост. Одједном, читалац се налази на суђењу. Сведок је човек са шеширом-шеширџија који под присилом оптужује оптуженог. Оптужени, чији нам је идентитет такође непознат, преузима књижевно кормило и говори о појединостима сусрета са шеширџијом, при чему разлози   остају непознати, цензурисани. Све то чини током магловитог дана кренувши на чајанку, које су такође забрањене. Писац гради фантастичан свет књижевног дела, апсурдан, пркосећи нормама. Даје  духовите напомене у фуснотама. Чајанки је присуствовао шеширџија ког записник приказује као насмејаног а у ствари је уздржан, што сазнајемо од Главног Цензора.[9] Уочавамо мотив малог човека у машинерији бирократије.

Чајанка нам открива један битан детаљ: оптужени је дечак. Каже да присутног ,,вређа моје детиње присуство.” Аутор на чајанку уводи и лика који нешто бележи, као и Великог Цензора,  који је други аутор дела. У овој причи, разјашњава се проблем ауторства, тврдњом да постоји више аутора. [10] Ради се дакле о колективном стваралаштву које је у исто време и архаично и изузетно модерно. Архаично јер се везује за народну књижевност али и за постмодерну.[11] Закључак је да је ово дело које има више аутора, чији је основни поступак техника нађеног рукописа, фалсификовање стварности као у Басариној ,,Фами о бициклистима”. Жеља наратора који живи у прошлости је да изгради будућност, свет без правила лепог понашања, без страха и скупог. Наводи ношење дуге косе као нешто легитимно и нормално. Човек са шеширом му даје подсетницу са иницијалом М. о којој ће касније бити речи.

Разговор са сликаром је својеврстан дијалог са уметношћу и стварањем. Река је овде приказана као река Стикс која је била граница између земље и подземног света. Њоме су превожене душе у Хад.[12] Поредимо је са овом митском реком због мрачне воде а управо тако је описана и насликана река Стикс. У разговору са сликаром, сазнајемо да наратор тражи Њега јер жели да га пита којим путем да иде. Приповедач је овде у позицији великих ликова књижевности јер тражи Њега. Сада књига добија другачију димензију, универзалну и општељудску. Религиозна димензија доживљава врхунац у овој реченици. Прогоњени и оптужени постаје онај који Га тражи. Сликара одводе  тамничари а наратор се налази у позицији Ахмета Нурудина. Руке су му везане. Прича се завршава крајем суђења на којем шеширџија закључује сведочење исказом да оптужени није опасан, негирајући његову кривицу.

,,Пеликанов круг” је још једна од прича интересантног назива која почиње фуснотом са именом стварног аутора, Милана Суботића, и речима ,,Причај ми о оцу.” (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 19)

Основни проблем књиге а и ове приче је проблем идентитета. ,,Пеликанов круг” је прича о дечаку који добија писмо од оца, опет техником нађеног рукописа, а тако ми сазнајемо идентитет примаоца. Зове се Частњејши и живи на Магловитој обали, што је, одмах примећујемо, против правила лепог понашања. Пратимо судбину дечака који је налик Оливеру Твисту јер је без родитеља. Отац га је напустио и дечак исказује револт речима: ,,Јер ја знам којег бих оца изабрао, а њему се то не би допало.”( Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 21)

Мајку такође нема. Као јунаци бајки Гроздане Олујић, он измишља свој крај приче.[13] Дечак живи у близини рибњака и рибе су ми љубимци. Вода је митски простор, гранични простор који симболише доњи свет. Рибе су бића која су као дрво и појас, која представљају спону између два света. Такође и сва речна бића су овакве споне. Дечак безуспешно покушава да припитоми рибе хранећи их, али гласници и бића на међи се не дају припитомити. Рибе су заробљене у свом простору.

Сцена риба које излазе из воде подсећа на сцене из Кустуричиног филма ,,Arizona dream”. Имагинарна мајка која водом из рибњака залива цвеће, постаје посредник између два света, света воде и реалног, дечаковог света, водитељица и особа која трансформише облике, стварајући при том лепоту и рајску атмосферу. Двориште им је пуно цвећа које дечак толико воли. Отац је присутан и прича о звездама. Симболика звезде је јасна, она симболише сан и идеал.[14] Ови моменти представљају идеализовану слику породице, дечаков рај на земљи, његову звезду.  Моменти су рајски, као и атмосфера. Дечак је измислио свој крај и писмо које је стигло га је упропастило. Рибе су се претвориле у жабе, снови у стварност. Управо га те жабе подсећају на реалност од које је побегао у свет маште.

,,Стаклени кавез” наставља причу о рибама. Наратор се налази у болници у посети имагинарној мајци која прича о њима. Алудира на њихов немушти језик који није разумела. Реченицом: ,,Храна је скупа” започиње разговор о спољњем свету или наглашава да је гладна, истиче дечак. Приповедач има једну дивну мисао: ,,Храна је живот , а живот је светиња.” ( Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 24) Говорећи о храни, болесница заправо изражава жељу за животом. Седење поред прозора који јој је једини прозор у свет и спремање за нови дан такође одражава исту жељу.

Мали пасус нас враћа на суђење, и ми сазнајемо да је он оптужен за злочин. Тужилац га пита да ли га је починио због мајке. Не знамо који злочин је у питању и ово је једна од највећих недоумица у роману.

Мајка наратора држи птицу у кавезу која је растужује јер је подсећа на ропство болничке собе. Примећујемо да приповедач неколико пута реферише на српску бајку о Усуду[15]. Речи са почетка књиге се јављају и на овом месту, прошлост и садашњост се стапају а понавља се и теза о почетку и крају.

Небо и симболика неба се опет јављују. Небо симболише слободу, могућности, Рај. Такође се  јавља и мотив страха са почетка књиге, као и суштински проблем идентитета садржан у реченици:

,,Ко сам ја?” ( Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 26)

После напуштања од стране мајке која је одбацила сина из истог разлога због ког и лавица напушта младунце[16], приповедача је одгајала вучица[17] Вук је у српској митологији, по мишљењу Веселина Чајкановића, отелотворење врховног бога, Дајбога  и тотем на чију су се снагу Словени ослањали. Постоји и веровање у његово демонско порекло, тако да вук има амбивалентну позицију у српској митологији. Приповедача је одгајило митско биће а од ње је сазнао за Речног Змаја[18] Магловите Обале који ће постати његова опсесија и носећи мотив овог дела а змај главно биће књиге.

Приповедач ретроспективно даје епилог приче о мајци: она је пустила птицу, подарила јој слободу и тиме порасла. Звезда је у том тренутку пролетела и посведочила да се жеље испуњавају. Ипак.

Прича ,,Сан” је насловљена по једном од најважнијих мотива овог дела и конципирана по моделу сна и сновиђења. Мотивски низ се наставља и надограђује прича о оцу који дечаку долази у сан. Зна да је он, али не може да се сети, јер га ословљава са Честњејши. Наратор је свестан комплексности сна, осећа како тело улази у сан.[19] Располућеност бића на тело и дух најбоље се огледа у овом моменту.

,,Бели локвањ”. У овој причи интересантна нам је симболика беле боје и локвања. Бела боја симболише младост и невиност, духовну и телесну чистоту. Симболише дневно светло, почетак и крај, а такође је и боја иницијације. Често се везује за хришћанску традицију а корен налазимо у првобитној религији Словена. Локвањ симболише рођење али и смрт, женски принцип и приказује духовно раздвајање. Заступљен је у будистичкој традицији. Он, као и дрво, успева у међупростору јер му је корен у земљи а цвет на светлости, изнад граничног простора. Приповедач трага за рајском светлошћу, која је лајт мотив дела, носећи три новчића у џепу. Број три симболише хришћанство, Свето тројство. У бајкама, увек постоје три препреке, три жеље, три царева сина. Истина, новчићи могу имати и демонско порекло[20]. Дечак је поред воде, граничног простора који је у магли. У причи о цвећу препознајемо лирску, дечачку душу која вапи за лепотом и жали што је нестало цвећа и локвања. Прича о бродовима осликава тежњу и жељу за иницијацијом, преласком на другу обалу. Дечак жели да напусти садашњи простор и оде тамо где расте цвет.[21] Једна од великих филозофских мисли књиге, која би могла ући у неку антологију великих мисли, тик поред Селимовића и Киша је: ,,Људи су окрутни према ономе што мрзе, али су још окрутнији према ономе што воле.” ( Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 32)

,,Бели локвањ” се завршава тако што дечак не схвата да лабуд који му долази у сусрет жели да га превезе на другу обалу, као у бајкама, и пропушта прилику. Ово је реинтепртација бајке и деконструисање срећног краја у духу постмодернизма.

Прича ,,Велика дворана” је друга прича која подсећа на ,,Алису у земљи чуда” само је перцепција мало померена. ,,Сумњиво лице” јуре у лавиринту књига, који видевши, расправљају да ли је све он, сумњиви, написао. Аутор се руга незналицама и људима који зазиру и боје се књига. Прича је саткана од фантастичних ситуација. Оптужени испада из књига које узимају људи који га јуре. Излази из сваке епохе,  књиге. Ово можемо схватити и као бег од стварности у књижевност[22], чему је приповедач, тј. приповедачи ове књиге склони. Аутор књиге ,,Водено тело” се појављује на крају приче а ако се присетимо, на почетку књиге фуснота је најавила његово присуство на датој страни. Ово је један од задатака за читаоца. Аутор стално бежи у књижевност и да би смо га нашли морамо пратити траг мастила. Ово је аутопоетички исказ са портретом. Идентитет је потврђен посредством подсетнице.

Прича ,,Десна рука” је трагична прича о човеку који је одсекао своје шаке. Имамо апсурдну ситуацију скрнављења која је немогућа, по речима Великог Цензора. Човек без руку је у прошлости био најсрећнији човек на свету коме су одузели све. Губи иметак и идентитет. То схвата када се погледа у огледало. Тада сече руке. Осакаћује себе и губи идентитет у потпуности. Губи отиске и престаје да буде особа. Приповедач га назива човеком и пише човек са великим Ч наглашавајући његову најдрагоценију особину, људскост коју су покушали да му одузму. Наратор је враћа. Користећи уметнути текст, исмева реакције филозофа и новинара поводом овог незабележеног случаја.[23] Из њиховог излагања, видимо да им није стало до Човека. У његову одбрану стаје песник. ,,Занемарено је најбитније. Човек је гладан. Без хране нема ни живота. Пошто није имао и избор и присиљен је, не можемо га кривити за његову одлуку. То није преступ, већ частан бег из живота човека, јер ипак то није живот. Савим је разумљиво да тај човек не жели живети и истом свету са њима. Чак, треба нас да буде кривица и да преузмемо сопствену одговорност за овај догађај.” (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 40). Егзистенцијална тема је једна од најбитнијих у књизи.

Аутор песника ставља у повлашћени положај, као и књижевност чији је задатак одбрана Човека. Песника су ућуткали а Човека бацили у тамницу. Његова кривица је што није пио Тамно Светло. Аутор се руга савременом друштву огрезлом у пороцима апсурдном ситуацијом. Слика систем поремећених вредности и паралелни свет који често личи на наш. Приповедач чита о овој вести и упознаје Пророка који се сам предсатвља. У савременом добу то је нормално као и жеља наратора да сања. Не жели да зна ништа о будућности. Сан користи као прелаз на другу страну.

У причи ,,Стални подсетници” наставља се апсурдна ситуација, чак се и продубљује. Аутор користи нови медиј, телевизију, тачније рекламу коју деконструише, иронично јој дајући место посланице а водитељу улогу Пророка. У постмодернизму, сакралне ствари губе вредност и постају приземне и смешне. То се десило посланици илити проповеди и Пророку који у овој причи проповеда уживање у алкохолу и пропагира погрешне ствари. Следбеници немају за храну[24] али имају за Тамно светло. У водитељу виде вођу[25] који их, заправо, води у погрешном правцу. Наратор затим мења канал и ми гледамо емисију какве гледамо на телевизији. Митско време се модификује у садашњицу.

У емисији, као и у садашњици, нагласак је на гардероби која се слаже са правилима понашања, увозној храни и хуманизованим животињама. Аутор у причу уводи гледаоца који поставља право питање, да ли су некад били гладни. И њега, као и сликара и песника, уђуткавају а приповедач се враћа у реалност  у којој му крчи стомак.

,,Опет си гладан, мораш издржати колико год се приближио оним виоким висинама, увек ће се појавити глад како би те вратила у стварност и не смета ми глад, смета ми кад осећам сву ту немоћ која жури кроз моје тело, осетим како ми руке дрхте и плашим се како ћу се онесвестити. Да, мени не смета глад заиста. Смета ми онај виши степен глади кад она овлада  потпуно и мојим телом и мојим духом.

Тад стално понављам себи издржи. Најгоре од свега је што мени не треба пуно да се наједем, довољно ми је сасвим мало, а ја … ја немам ни толико мало колико год штедео и трудио се, а све је то због не знам ни ја чега.” (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 46)

Шири тугу, исповедајући своју причу. Наратор је студент који жуди да једног дана обезбеди себи услове за живљење. Сматра да ће тада бити попут змаја, да ће се преобразити, прећи на обалу и да ће се иницијација завршити.[26] Обнавља митолошки свет, тврдњом да је видео змаја. Зна јер ипак он живи на Магловитој обали.

У ,,Речном змају” наставља причу о змају ког је видео. Змај је слетео у реку, тамо спава мада га он никад није видео. Видео је само лабуда. Зато улази у забрањени простор, у реку. Жели да његово тело постане водено тело. У овој причи се крије наслов књиге, односно она је изнедрила назив. ,,Крљушт ми гребе кожу и ватрени дах, језик који не разумем и ништа не видим. Пробудио сам се на обали, лежим у плићаку. У даљини је нешто пливало, нешто светлуцаво, или ми се учинило.” (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 49)

Овај пасус доказује постојање змаја.

,,Правила лепог понашања” је најкраћа прича у књизи и гласи:

,,Забрањено је бити другачији. (Прво правило)

Не сме се носити дуга коса.

Сви морају бити обријани.

Нису дозвољене шетње по магловитим данима.

Судбина је једини господар.

Промене су немогуће.

Причаш само кад те питају.

Не размишљај, не страхуј, не противи се.

Сви морају бити исто обучени.

Људи постоје због правила, а не обрнуто.

Све мора бити уредно послагано.

Тишина је јако битна.

Правила се морају поштовати.”

(Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 50)

Ова прича садржи сва правила које је приповедач, оптужени, ,,сумњиво лице” прекршио. Најупечатљивије и најбитније је прво правило, које је садржано и у свим другим. У овој причи кулминира мотив индивидуалца и проблеми који га прате.[27]

,,Сломљено огледало” је реинтепретација бајке ,,Снежна краљица”. Дечак је разбио огледало а један комад му се, као и јунакињи бајке, нашао унатар њега. Сломљено огледало симболише несрећу а по народном веровању та несрећа траје седам година. Приповедач носи комадиће огледала на реку, на ритуално прање, у нади да ће вода склонити проклетство и однети га у мрачне дубине. Дешава се супротно: корпа расте и дечак се сећа приче о стакленом телу, о двојницима. Свог двојника, који је преузео његову прошлост, среће. После сусрета није био сигуран ко је и да ли је он једини. Проблем идентитета налазимо и у овој причи, али овде имамо мотив замене, односно, украденог идентитета као и мотив клонирања.

,,Нови дан” је прича о будућности и победи светлости  над мраком. Светлост тера све демоне ноћи. Тема глади је дискретно наглашена.

Прича ,,Упозорење” затвара збирку и решава недоумице читаоца. На покушај идентификације, приповедач истиче да је неко други, не лице М. са подсетнице, нити са упозорења. Сам се представља.  Лични подаци су делимично познати. Он није крив што је рођен такав и што због тога бежи од судбине. Живи на Магловитој обали и није опасан, само је изузетно брбљив. Људе који га гоне плаши што уме да одлучи и што је другачији. Не труде се да га упознају, већ га осућују. Не може то да промени и зато утеху налази у небу.

,,Погледам у небо и видим колико год радили, било шта чинили, то не могу променити, небо ће и даље бити ту, а ја ћу га посматрати и питати се, али ћу знати одговор.

Чак и у највећој тишини, постоји бука.” (Милан Суботић, Водено тело, 2013, стр. 57)

Наратор одлази да тражи сањаног и ступа први пут у плићак на јави. Престаје да бежи, суочава се.

Први пут креће да тражи Усуда, Змаја и суочава се са митском водом, са тежњом да пређе границу и ступи на другу обалу.

,,Водено тело” оставља без даха, отвара бројна животна питања и тера нас на активизам. Поручује да останемо своји, доследни, да сачувамо велико Ч. Ово је дело које пркоси нормама, Судбини, књига за све сањаре ма колико година имали.


[1]    На овој напомени захваљујем се Предрагу Милојевићу.

[2]    Ова култура је једна од најзначанијих и најпознатијих култура праисторије (6500-5500 п.н.е).

[3]    На пример  Милорад Павић-Шешир од рибље коже и други.

[4]    Сетимо се неких жена које су кажњене због радозналости (Ева, Пандора…).

[5]    Јавља се у народној књижевности, савременој ( на пример у роману Пролећа Ивана Галеба, Иван је себе замишљао као дрво).

[6]    У овом исказу препознајемо жал за детињством као у споменутом делу Ивана Деснице, делима Мирослава Крлеже, Данила Киша и Томаса Мана.

[7]    Реч је о светој реци Ганг и учењу о Рају.

[8]    Мотив нечастивог налазимо код Гетеа, Булгакова, Срђана Крстића, Мирјане Новаковић, Павића и других.

[9]    Због оваквих нелогичности Кафка се ужасно бојао бирократа.

[10]  Прича о стварању подсећа на Пекића.

[11]  Постоји теза да је Свети Сава био први постмодерниста јер је састављао типике од већ написаног текста. Ова теза се везује и за Јефимију и њена два не сасвим оригинална дела (Плаштаница из манастира Путна, Мољење Господу Исусу Христу).

[12]  Ова река је заступљена у грчкој и римској митологији и у Дантеовој Божанственој комедији.

[13]  Прича подсећа на бајке Гроздане Олујић у којој су главни јунаци дечаци трагичне судбине.

[14]  Школски пример симболике звезде налазимо у ,,Сеобама” Милоша Црњанског.

[15]  Српска народна бајка ,,Усуд” је прича о Судбини, насумичном дељењу среће од стране Усуда, тј. Оног који суди, усађује, дели, и човеку који се осмелио да потражи Усуда и промени своју злу срећу. У српској митологији имамо и женске суђењице или суђаје које деле срећу детету на рођењу ( ово налазимо и у немачкој митологији, на пример у бајци Трнова Ружица, бајкама браће Грим а постоје  и Морје у грчкој митологији).

[16]  Одбацује их из егзистенцијалних разлога јер је инстинкт за преживљавањем јачи од материнског.

[17]  Легенда о стварању Рима по којој вучица одгаја Ромула и Рема.

[18]  Митско биће, змија старија од 100 година која поседује магијске моћи. Јунак многих српских бајки а постоје и јунаци који поседују особине змајева (на пр. Змај Огњени Вук, Милош Обилић, Реља Крилатица и др.).

[19]  Ово је спиритуални  моменат у коме се одвајају душа и тело и душа гледа како тело тоне у сан. Ова тематика је обрађивана у књизи ,,Живот после смрти” и у песмама групе ,,The Doors”.

[20]  Мотив демонског, ђавољег новчића срећемо код Ива Андрића и Милована Глишића.

[21]  Ова прича подсећа на бајку Гроздане Олујић ,,Месечев цвет”.

[22]  Сви се ми наке начин лечимо од живота. Неки то чине уз помоћ књижевности.

[23]  Аутор исмева ове две професије, посебно новинарску, сликајући надобудног новинара какве гледамо на домаћим каналима.

[24]  Егзистенцијална тема је једна од главних, како у овом, тако и у многим делима (на пример у делу Шабана Шаренкапића Империја хлеба).

[25]  Алузија на Домановићевог Вођу.

[26]  Спомиње Деметрине дарове који су заправо, биљке које прехрањују.

[27]  Мислим да су му судили због кршења правила.

Recenija i na: http://presing.org/uputstvo-za-citanje-i-ulaznica-u-svet-vodenog-tela-milana-subotica/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*