Pesma šljivama („Šumadijski dani šljive“ Stragari 2012. godine – nagrađena pesma o šljivama).
Oj, šljive, koje prolazite ispod nebesa i pokazujete pravce sveta.
Aženke, od krasnih roditelja. Srpski snovi čačanske rodne.
Krupne i lepe, od dobrog Amerikanca, stenli,
što se kroz bašte provlačite.
Lepotice sa Kavkaza, požegače, u bojama svetla,
bez razuma dometa.
Trnošljive, što ste moje srce osvojile.
Podloge za suton i svanuća, belošljive.
Bilska rano, domaćinska sliko, visokih i bujnih stabala oko kuća.
Nestvarna kraljice Viktorijo, sa očima od mesečine.
S mirisima mladog leta rut geršteter.
Drenovke, svevremenske, s bumbarima i cvetićima.
Zelena renklodo, koja plamtiš na usnama.
Ilinjače, imenjakinje jabukama kačanskim i kruškama.
Imperijal i italijanke, od kojih lakne na duši.
Samoplodne kalifornijske plave.
Šljive metlaš, sa vencima u kosi
i moravke, zakon za rakiju, dozrelih krošnji.
Nansijska mirabelo, vetar i kosmos ceo.
Papračanke, u zaletu oko Knjaževca.
Prezident, što bi mogle da sletite poput ptica
u bure brendija u Engleskoj.
Sitnice, od pred i posle Božića, u godini bratskoj.
Trnovače, rasprostranjene oko Čačka i Valjeva,
kojima teče krv medveđa.
U doktorske disertacije stala fruškogorska bela.
Upredene u kiku Cimerove rane i crvene ranke.
I vi šljive, džanarike, što proključalim stihovima
i nebom krune opasujete pesnike.
Svugde prođoh, al´ nigde ne nađoh, do u srcu Šumadije,
život i ono s njim, najmilije, raspoređeno u sazvežđa,
na brdima sa njivama i šljivama.
Pesma za Meri („Osvetljavanje“ 2012 – druga nagrada; „Šumadijski dani šljive“ Stragari 2012. godine – posebna pohvala za ljubavnu pesmu).
O, Meri, što sišla si sa crne planine, oštrija od jatagana
i lagana kao kolo banatsko.
Gospodarice nekoliko stotina hiljada konjanika.
Putuješ li u zemlju tjudorskih ruža
kao klavir ili pratnja meni, blizancu stvorenom prema tvome liku?
Bojiš li se nenastanjenih mesta,
pomrčine, pustoši i vojnika?
Ili da će pustinjaka ćerka zapleniti moju ljubav
u lozi vinograda s cvetovima koji ne venu?
O, Meri, koja si tvrda zemlja i sav život na njoj,
a postidna kada vidiš elegantnog muškarca
koji je bez ikakvog zadržavanja.
Razlupaću svakog koji se usudi uznemiriti
pege na tvojim butinama i tvoj ten boje kajsije.
I ko stavi tvoj profil na pramac broda,
a tvoje srce umesto krsta na belo postolje.
I šta će doktorat nekom ko ima takva bedra, Meri,
i ostavlja po ulici šarene tragove dok hoda sa osmehom?
Rapsodija u plavom, umetnost renesanse, nauka o ljudskom telu
od Leonarda do sada, šangajski džez orkestar,
to si ti, za mene, Meri, koji sam napunjen vazduhom
i razoren godinama.
Dok mi šapućeš u čudnoj pozi onih koji ne znaju
da li bi trebalo da krenu napred ili nazad,
s očima nenaviknutim na mrak,
oborena na tle, porebarce, znam
da ti nema ravne pod nebom ovim, iako te ne poznam.
Iza nas i posle kiše ovde će pevati stotine pevača,
sretnih i umornih od postelje, ali niko neće, kao ja,
spasavati sebe, ne osvrčući se,
odvažan i svetlucav od tvog imena.
I zato, Meri, sa glasovima između dva sveta
ja pevam o tebi koja probuđuješ planine i zvezde.
Ti, pakleni ciganski tango u Rojal Festival Holu,
možda misliš da te volim na neki bezuman, nedokučiv
i svesti nedostupan način.
Ja, stanovnik Panonske nizije,
jedino čega se bojim to je – da mi je duša besmrtna,
da mi je u rukama mapa vremena čiji listovi ne blede
i da neću zaspati od tvoje ženske nežnosti, o Meri.
Pralje – „The Best Of Trava” (Kosidba na Rajcu) 2013. godine – druga nagrada.
Pralje na platnima Save Stojkova.
I sa pesmom „Savo, vodo, ej lane…“.
Šestinske, trnavečke peračice u potoku.
Renoarove i Kristine Delfos. Pariske.
Pričinjavajući se ribarima u mrežama
portugalske i pralje na Bembaši,
Koje ispirate rublje na Pont – Avenu, Gogenove.
Muške pralje (dobivalahs). Ohridske.
Pere Zupca, koja sukno beli u nečijim očima, Biljana.
Navikle na život između prošlosti i budućnosti.
U porodici očeva. Na rekama, kroz vekove, ćerke pralja.
Vrelih tela i nezasitih pogleda, pralje u belom.
Velike i slatke male, koje dopuštate telu sve prohteve.
Peračice Katarine Henc u galeriji Mona Liza.
Pramajke prve zore i čovečice sa kraljevskim manirima.
Čije je vreme na mrtvoj straži. Koje perete deci, mužu,
prostitutki, neznanom junaku ili bezimenoj kukavici.
Golih ruku žustro grebete i spirate sapunicu
hladnim pljuskovitim mlazom.
Ispirate vazduhom svoje mokre butine.
Pod čijim se nogama ljuljaju zelene zavese mirišljave trave.
Čije je telo mač jedan i kojima je svetlost na čelu, što prlji.
Udno kojih na ogrejalom suncu grančice škripe
i čuje se samo trljanje rublja u vodi,
čistije od svakog sna i krvi.
Gospava („Tragovi na pesku“ 2013. godine – posebna nagrada „Reči na pesku“).
Gospava, od izvora, šuma i poljana, devojko!
Da li si nimfe i čarobnice rodila sa nekim novim izabranikom
ili još uvek obožavaš jednog Boga od Velike Manjače?
S crnim kraljicama da li poskakuješ u vilinskom kolu
u koje ne sme niko da uđe, noću da stupi, uzore ga,
u njemu seno da kosi, kraj njega kuću da zida?
Da li si u dubokoj vodi pomračila sunce i mesec,
pa im sad duše nosiš na planinu?
Na koga si stene bacila, plačući u jesen i zimu
zbog Rajka od Zmijanja?
Da li mu čekaš svatove naoružana perunikom,
ili konjicom i pešadijom, sa strelama i kopljima
za bacanje?
Gospava, od izvora devojko, kurjakuše te dozivaju
i nižu u vazduhu od Rajka senke stoglave,
kažu ti: „Priđi“. U ruke stavi belu zastavu,
traži zaštitu, Rajku kaži: „Lezi kraj mene u kolo vilinsko,
dok mlad kurjak ne zavije s panja u dušu zaspalog čoveka
moju sudbinu, koju mi vile lakokrile određuju,
pod čekićem do belila kuju mi novo ime i zovu me – suđenica;
da sivi soko sa jelove grane nosi ga po celoj Krajini
i da peva po gori: Nek vam se slova sastave
i nek bude šta Bog dade, Gospava“.
U Vrdniku („Ćirilica – slovo srpskog lica“ i „Jutro nad Ozrenom“ 2013. godine – pohvala).
U Vrdniku
Tebi, koji lutaš od zemlje do zemlje, umesto ka kući,
kako si obećao.
Ti, koji si držao zmiju otrovnicu u zagrljaju na Kosovu.
Čiji se prah sa neba plavi. Kojem je Jefimija
izvezla zlatnim koncem po crvenoj svili pohvalu.
Da li čuješ poznate glasove? Raduješ li im se
u ljubavi večnoj, kao kada su u Vrdniku
monasi iz Ravanice zastali?
Sa krstom slovenskim i mučenja vencem
da li se i dalje moliš nad njegovom česmom?
Znaš li da dovoljno nije što naša čeda
tvojim imenom se pozivaju
da po nama trave ne zaigraju,
dok gospodari s rukom na balčaku povrh nas stražare?
U pomoć našu, gde god da si, dođi!
Ja ti se već radujem na ovom istom mestu, Lazare.
Prijepolje (Šumadijske metafore 2013. godine – pohvala).
Kada dođeš u Prijepolje, dragi, iznenada i nebiran kao životno sledovanje,
u ovaj mnogougodni grad trgovaca, splavara i pesnika
u koji te mogu dovesti samo cvrkuti ptica, hujanje vetra,
dobovanje kiše po krovovima skromnih kuća;
odvažan u želji da me prepoznaš po neverovatnoj svetlosti u glavi,
maglama u krvi; ne reci „mila“, pre nego što stupiš u podnožje planine.
Ne očekuj da ću Ti se nadati u središtu sveta, ispod drveta, sa hranom i pićem spremljenim posle napornog puta. Obučena u čisto mogu
se obradovati i tvojoj braći, letačima plavih krila.
Sa mislima o telu i događajima koji su nam dosuđeni
možda će me ogrnuti gunjevima i kaputima muževi bivši,
stegnuti, poput mraza, i grliću se s njima uz svetla kandila.
„Ko će prozreti gustu zavesu koja nam skriva buduće dane?“,
pitaću, a izdaću se osmehom i zvezdama na usnama.
Zemlja će zvuke upiti, mesec će raširiti krila i znaćemo da, gradove u
kojima smo bili, i ljude koje smo sreli, kao da videli nismo, a da je ovo
sigurno grad s najlepšim metaforama.
Biografija dr Ljiljane Fijat
Ljiljana Fijat, doktor ekonomskih nauka, rođena je 1959. godine u Zrenjaninu. U literarnoj javnosti pojavljuje se od 2011. godine, učešćem na konkursima. Pesme su joj zastupljene u brojnim zbornicima. Nagrađivana je i pohvaljivana. Živi i zaposlena je u Novom Sadu.
Objavila je zbirku poezije „Sofija od Meseca“ 2011. godine.
Član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju (SKOR-a).
Pročitajte i:
