Literarna družina ”Zmaj u zelenim čarapama” sa vjeronauke iz Pećinaca: (Specijalna nagrada časopisa AVLIJA na konkursu za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. godinu)

Filed under: Avlija 2011,Crna Gora,nagrađeni radovi,zemlja |

На међународном конкурсу/натјечају за најбољу необјављену пјесму у региону за 2011. годину, часопис “АВЛИЈА“ који излази у Рожајама, додијелио је специјалну награду литерарној дружини “Змај у зеленим чарапама“ са Вјеронауке из Пећинаца којом руководи Милош Јефтић који је добитник новчане награде и плакете за изванредан рад са књижевном омладином.

 

 

Кристина Арсенијевић

ЗМАЈ ОД ПОПИНАЦА

 

Ову вам причу причам од краја,

остале су само чарапе зелене

од мога госта – чудесног Змаја,

у Попинцима кад је био код мене.

 

Не би се бајка баш бајком звала

кад би све било као што би хтели,

ни деца велика, ни деца мала

– већ ко шта хоће и шта ко жели,

 

jер сваке године истога дана

сви ловци крену да змајеве лове,

пећина, ил’ каква увала знана,

добро би дошла. Тад децу зове:

 

„Спасите ме, децо целога света!

Где сте сви моји стари другари?

Ма, коме може Змај да засмета?

Све сам вас чувао некад. У ствари,

 

ја сам вас чувао и друштво правио

(са мном сте били ноћи и ноћи),

са вама сам плакао и славе славио

чекајући јутро кад мама ће вам доћи“.

 

И тако, Змај у пећину пође…

Кроз шуму право, код букве лево,

ал’ залута мало, у Попинце дође,

у мојој соби – нађе се ево!

 

„О, Нино драга, о хвала Богу!

Ловци ме јуре, руке се зноје,

дођох ти овде озеблих ногу,

дај ми бар неке чарапе твоје!“

 

„Ма, хајде дођи, драги мој Змаго,

не дам ја тебе нико да дира,

помоћи теби, баш ми је драго,

код мене имаћеш потребног мира.

 

Како си некад чувао мене

кад сам к’о мала ја била беба,

кад сам још носила „памперс-пелене“,

ма, узми овде све што ти треба!

 

Ево ти зелене чарапе моје

(мада су ти стопала од пола метра),

лепо ће теби оне да стоје

кад дођеш у твоју Кућу од ветра“.

 

Али на крају вам причам од почетка

да ову песму сви одавно знају,

прва ми причу причала тетка

– о њеном детињству и њеном Змају!!

 

 

Николина Божић

ЗУБИЋ

 

Зуб је мали,

aли је почео да се квари.

Знам да треба да се извади,

aли он за то не мари!

 

Тражила сам помоћ од другара и савет од маме

како бол да престане.

 

„Извадићемо тај зубић“,

рече она мени.

„Мама, али како кад нећу

на ону зубарску столицу

 

код оног белог чикe

– да не буде цике?“

 

„Тако,

неће да те боли ни малко!“

– узе мама жути кончић

и веже зубић,

 

дрмне га нежно к’о врбов прутић

и… и… испаде зубић!

 

Сад сам крезуба

к’о баба

-Љуба,

али није важно, леп је осмех и без једног зуба!

 

Бојана Томић

ЖУДЊА

Жудња

за уснама

црвеним к’о жар беше ми судња

к’о судњи дан! Узалуд мислим како ћу сама

 

у руке његове

своје свити,

он сада гледа лепше снове

него што ја могу снити!

 

Реч његова срце ми сломи,

а душа болна, остаде к’о камен на пољани…

Жудња

 

за уснама црвеним к’о жар,

беше ми судња

к’о судњи дан!

Она

ми је другарица, воли те, то знам!

Немам права,

ваша је то ствар…

 

Само ми нада

остаје за тобом, али шта ћу кад

ме срећа напушта са тобом… Губим те, бол је све јачи,

не зато што си њен, него зато што ми значиш!

 

 

Лазар Марковић

ЗВОЊАВА САТА

 

Био је то дуг и топао дан,

уморан рано падох у сан!

Тек што сам очи затворио,
у нови свет сам упловио,

све бљештаво светло и сјајно
учини да се осећам бајно:

 

птице (чудо једно)
оперске арије певају вредно,

а жабе – шта рећи,
уморно дремају крај пећи,

коњи (крилати ати)
седе и седе док пролазе сати…

 

Звезде са неба сишле
и оне би у коло ишле!

У земљи чуда цар сам био,
свима до неба мио,

к’о мало воде на длану
држаше ме у том сну,

 

ал’ звоњава сата
сан ми распрши,

лепота та
се ето заврши.

 

 

Анђелина Булат

ИМАШ СВОЈЕ ЈА, ПОШТУЈЕШ ТУЂЕ ТИ

 

Јадно и поводљиво је наше становништво,

а човек кад ништа нема, најлакше му је продати заједништво.

Имамо велике нације са мало мозга!

 

Вода

надолази…

Неке лажи

– би могле испливати!

 

Док имаш своје

ја, поштујеш

туђе ти!

Док некима

„може се“, другима

„мора се!“

 

То је борба звана живот, неки се поштено боре, а неки не!

Заборавили смо како је то смејати се (ти мишићи на лицу

нам се, једноставно, не мичу)

и да нас не чине

папири, слике и новчанице.

 

 

Сања Великић

ТВОЈЕ ОЧИ МЕ ЗОВУ

 

Сјајне као звезде у ноћи, продорне к’о Сунце у зору,

као бисери у мору

чисте и блиставе

– твоје ме очи зову! Оне ми дају снагу, оне ми дају веру,

оне ми кажу све,

 

оне ме воде по путу живота,

младости, среће,

oне

су део мене!

Нека процвета

 

цвеће тамо где твоје очи снију,

нек’ љубав испева најлепшу синфонију,

распрши кише

за нас, за наше

сутра, за срећу нову!

 

Негде из даљине, твоје очи ме зову…

 

 

Катарина Милкић

МОЈ КУТАК

 

Пожелим да сам сама,

да са мном нису ни тата ни мама!

 

О браћи да вам и не пишем,

од њих просто не могу да дишем!

 

Најмлађа си од свих, селе,

уради онако како сви желе!

 

За жеље њине треба много труда,

верујте ми, нисам ни лења ни луда!

 

Један од њих патике тражи,

други опет фудбал, што је у гаражи…

 

Тати нешто из подрума треба,

мама ме шаље да купим хлеба…

 

Доста је, људи, дајте ми мира!

Хоћу да ми тиха музика свира,

 

хоћу да одем у свој свет,

само на тренутак,

 

у мој кутак

– чаробан и леп!

Зорана Сремчевић

ЗВЕЗДЕ НЕБОМ ПЛОВЕ

Тиха је ноћ и сан већ зове,

јасно је да се ово вече вече ближи крају,

погледам горе, звезде небом плове,

схватам да само оне тајну моју знају.

 

Живот је кратак, а тајне све веће,

знам да овог пута време нећу губити,

упознајем осећај задовољства и среће,

јер сада сам се успела заљубити!

 

И свако вече сад је исто,

више не осећам да ми душа пати,

у мојој глави сада постаје чисто,

желим њему своје срце дати!

Већ је касно, на кравету лежим,

затварам очи мислећи на звезду сјајну,

почињем у себи на њу да режим

– да не открије неком моју слатку тајну!

 

Никола Божић

НИКО НЕ РАЗУМЕ ШТА ЈЕ ПЕСНИЧКА СЛАВА

Нико не разуме шта је песничка слава

када те уморе мисли, па ти се само спава!

 

Ево, сваки стих се к’о облак смрк’о,

почео сам лепо, али сам све побрк’о!

 

 

Јована Станисављевић

ЗАШТО СЕ СМЕЈЕШ?

 

Зашто се смејеш, ти мајско сунце,

ругаш ми се,

зар не? Схватам, теби је

свеједно што мој драги сад је крај ње!

 

Сунце, зађи иза облака!

Иди, не огледај се у сузама мојим – у језеру бола мог,

јер очи ме пеку од сјаја твог,

а топлота твоја топи као његова рука.

 

 

Александра Петровић

КАКО НАСТАЈу СНОВИ?

Често се питам шта су то снови и како настају?

Мама каже

да снови ујутру одлазе

кроз

прозор

код друге деце која маштају – као ја!

Свако јутро се будим насмејана,

јер она је та која не дозвољава

да осмеха не буде

на мом лицу!

 

Анита Грбић

Спортска песма

 

Кад осетим бес,

ја одем на плес!

Кад осетим тугу голу,

ја одем у моју школу!

 

Нека деца воле фудбал

– кажу да је урбан!

Нека воле кошарку,

а нека да се играју у парку.

 

Сад знате

– спортови су најбољи!

Зато играј, скачи, плеши,

и од тога бићеш лепши!

 

 

One Response to Literarna družina ”Zmaj u zelenim čarapama” sa vjeronauke iz Pećinaca: (Specijalna nagrada časopisa AVLIJA na konkursu za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. godinu)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*