Lirika u “oštrim“ notama roka ( O poeziji Milana B. Popovića)

Filed under: kritika,muzika,Srbija |

CD Vreme brutalnih dobronamernika-omot CD kompilacije (1)Povodom objavljivanja CD-a na kojem je kompilacija pesama rok i metal bendova sa stihovima Milana B. Popovića „Vreme brutalnih dobronamernika“. Na kompilacijskom albumu „Vreme brutalnih dobronamernika“ nalazi se 18 grupa i izvođača: Aleksandra Slađana Milošević, „Alogia“, „Instant karma“, „Abonos“, „Art diler“, „Backbone“, „Tales of dark“, „Broken strings“, „Atlantida“, „Disparador“, „Amaranth“, „A. R. Club“, „Heaven rain“, Iskaz, „Darkshines“, „Asphalt Chant“, „Seraphim“ i „Demether“. Na ovom umetničkom projektu je učestvovalo i kreativan doprinos dalo 70 muzičara i kompozitora i na njoj su zastupljeni stihovi beogradskog pesnika Milana B. Popovića. Svi su se okupili oko ideje spajanja popularne muzike i savremene poezije u jednu neraskidivu celinu. Pri odabiru sastava vodilo se računa prvenstveno o kvalitetu, ali i o teritorijalnoj rasprostranjenosti muzičara-učesnika, tako da se na CD kompilaciji, pored nekoliko sastava iz Beograda, nalaze i umetnici iz Kragujevca, Novog Sada, Smedereva, Zrenjanina, Pančeva, Petrovca na Mlavi, Banja Luke i drugih gradova. Poeziju piše nemir. Ona je bljesak duše, fisak mozga. Ona ne sme samo da zabavlja, on mora da budi. U vremenu u kojem živimo pritisnuti svim događajima sa istorijske pozornice haosa ovoga dela sveta, poezija Milana Popovića je svakako i vrisak. Onaj koji budi. Ova poezija ne evidentira samo, ona goni na razmišljanje. Ona je ugriz samoće čoveka gladnog mira, čoveka gladnog ljubavi. Ova poezija nosi. Ona se bori sa besmislom. Bori se sa maskama sa kojima svakodnevno komuniciramo, sa slepim licima sa prizvukom umora, sa zatvorenim svetom kome bi da se duša otvori i tako ga otvori, i sa bolom iz najdublje dubine duše koja vapi za smirajem, bori se sa izdajama. Da bi znao ko je, čovek gleda u oči drugoga čoveka onim delom sebe koji ima neko i drugi, gleda tom sličnošću. A slični se traže i nadju: „A ja gledam tebe dok gledam sebe ja gledam sebe dok gledam sebe dok gledam tebe ja gledam sebe gledam se i gledam te….“ ( „Ja bih da odmorim dušu“) Ova poezija postavlja pitanje „Živite li“ , jer: „sem bremena morbidnog vremena јa ovde ne vidim nikoga sem bremena modernog vremena ja ovde nemam nikoga “. Ovo je ozbiljna poezija koja zahteva višestruko iščitavanje, jer svakako budi misao i tera na razmišljanje, na promišljanje o tome ko sam ja u ovom vremenu, u vremenu „brutalnih dobronamernika“, onih što se smeškaju i tapšu te po ramenu sa slatkorečivošću na usnama a nožem za odsecanje jezika u najbližem dzepu koristoljublja, a sve iz najboljih namera. Samo koliko da ne osetiš da si žrtva. A žrtve smo, kako vremena u kojem živimo, tako i sopstvenih tamnica u koje bežimo bojeći se pozleda: „Hodi slomi rešetke ove duše ona kroz skelet izlaz iz kože traži Dodji udji mi u tamnicu samu sebe je okovala“ („Umiri me“) Pesnik spas vidi u ljubavi, makar ona bila s one strane, i to: „Ne ove. One. One druge. Onostrane“ Ova je onostranost vapaj za ovostranošću, za životom, jer duša sneva. I u streljačkom oka prizivanog bića. ( „Dok me pogledom streljaš“) Otpor kvazi autoritetima koji nose moć strahom, nemaštinom pritiskaju, bedom zasipaju, bolom kite da rasalabe čitave generacije da bi mogli da vladaju, svakako je još jedna značajna karakteristika ove poezije. Snaga ove poezije je da ona duboko u sebi ipak gaji oproštaj nemoralu, licemerju koje „blista“, i to oproštaj bez zaborava. Život ide dalje zajedno sa svim pozledama koje se pamte i koje su kodirane kao kakav živ stvor koji opominje. Oprost kao opomena. Dug neoskrnavljenom moralu. I jedno veliko plus čoveku u pesniku. Za pesnika Popovića realnost je preobražaj kroz san. E, tu je spas. U snu koji nas vodi. Snu, zahvaljujući kome se i stvara mogućnost praštanja. Spas je u nadi, iako je ovaj vek zardjao i prohujao, „iako čovek pada ipak sama se sebi nada“ („Zardjao vek“). Ta nada izvire i iz pesme „Čekam“: „Trudim se da izbegnem Vulgarnosti i kolokvijalizme A tako bih ti sručio u lice Toliko toga. Veruj mi“ . Samosavladavanje negativnog je jaka osobina ove poezije. A šta smo ako nismo sebe mračnog zgazili, a pišemo? Mrtvo slovo upakovano u ispraznu liriku. Upuštanje u borbu, prvenstveno sa sobom, početak je spoznavanja sebe. A jak osećaj nesigurne sigurnosti („Ponos“) zapravo je želja za postizanjem viših ciljeva. I sva ta teskoba koju pesnik nosi u sebi, koja sputava, dolazi od toga što viši ciljevi žele da ruše barijere , da pobede, uprkos stegama jakim, a ponos vuče svoje konce, makar se ponekad činilo da je izgubljen. Tako se pobedjuje. Ciljevima. I rušenjem stega. Ljubav je obmana i pohlepa i blud. A obmana nam često treba. Ona i zanos zajedno, u jakoj sprezi, bez obzira na podeljenost ovoga sveta na svet i polusvet. Ona je i česta izgubljenost izmedju tih svetova. I čeka se ono darivanje sličnom biću, razumevanje i uspeh. („Polusvet“) I, jedino sa onom drugom polovinom svojom, koja još nije nadjena, a vapi za tim, može da se bude ceo i može da svet i polusvet ne boli. „Serafim“ je pesma koja govori : „ Vera naša spasiće nas“. Vera i sigurnost u sebe. U eskploziji sebe kroz stihove koji nisu slučajno našli utočište u „oštrim“ zvucima rok muzike. I sav taj urlik i košmar , proistekao iz neostvarene ljubavi, ipak u venama pesnika ne vene. Borba sa samim sobom je i vrisak i gnev i klecanje i ponos koji postaje jači od čoveka, ona budi iz sebe, „moje vene ne venu“ , ona vodi ka poslednjem udarcu, a to je POBEDITI SEBE MRAČNOGA u ovom veku masovnog stradanja. Naslov zbirke u oksimoronu govori sve o vremenu u kojem živimo. To uočljivo različito značenje dve reči i njihova suština, slikaju one koji misle da su iznad svih, a sudeći po stihovima koji ga slikaju i po čistom licu koje opstaje u dobro „upakovanim“ stihovima u oštre zvuke bunta rok muzike. I samo to nepristajanje na potčinjenost nižima čini da im vreme prolazi. Uvek. Poezija opstaje i ostaje, slivena u oštre zvuke roka koji nudi gotovu formulu života, a to je: „Samo napred,put ideja i put srca, kojim se jedino dobro vidi, uprkos svim lomovima veka i lomovima u čoveku“.

Ana Nikvul

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*