Ostajem pri svome
Išaraću krila svoja
najlepšim rečima i slikama nepostojećim.
Neću nikome dozvoliti da sreže ih.
Biću lepa i ružna,
ali svoja.
Mahaću lastama i pahuljama,
al’ ne i budalama.
Ljubiću druge,
a ne odraz svoj u ogledalu
kao što vi to činite.
Skakaću od sreće kad padne sneg,
k’o i uvek, bez obzira sto nije premereno
kao što neki od vas „odraslih“ tvrde.
Mazaću lice klovnovskim bojama,
a ne tonom pudera.
Skakaću po barama
u gumenim čizmama
i smejati se pecarošima.
Plaziću jezik,
jer me briga za vas.
Jednostavno, ostaću luda.
Pesmica
Turu ruru…
Dokle će odzvanjati ovaj vetar u mojim ušnim školjkama?
Još danas? Sutra?
Ko zna…
Možda i ostane tu kao neka molitva samo meni
i mojim snovima znana.
Hodam obalama nekih novih, plavljih reka
i pitam se otkud ja tu uopšte.
Biće da je to samo neko stanje uma
koje još uvek otkrivam stidljivo.
Bojim ga vedrim mislima,
misleći o lepoti setnog.
Mašem nekim šarenim perima
i smatram se poglavicom mirnog svemira.
Ćuteci odajem poštu svim tihim nemirima
i pevam u sebi odu blesavosti.
Mrmljam u mislima stihove čudne,
što sklopiše muze sa jedne davne suze.
Zašto bi bila kao svi?
Zašto bi bila talas u okeanu tom?
Mrav u mravinjaku, pčela u osinjaku?
Neću da padnem na te fore
da razlike nema.
Ima, jer ja drukčije snivam.
Ljubiću neku lepu glavu
što divno gleda,
i snove ispreda
baš kao moje.
Biće to ljubav divna,
možda čak i jednog dana moguća.
Krašću osmeh svakom dečaku
što se prošunja u mom sokaku.
Praviću ogrlicu od zvezda,
i kapu od ptičijeg gnezda.
Loviću svice, uzimati prah
i onda ću da pospem zrak.
Neću jesti puževe na livadi
s čokoladom i lukom,
već ću da klopam nešto…
po stihove manje opasno.
Loviću zecove i njih ću u rernu…
ili bar nešto zbog čega će mi manje biti žao.
Poezija na moj način
Pisati, slikati i disati.
pisati, pisati i pisati.
Svoju dušu napisati,
oči tvoje opisati
i celo telo ispisati.
Hoćemo li to brisati,
ili iznova pisati?
Ma hajde, piši!
Tetoviraj sebe usnama tuđim,
rečima slatkim,
kao i tužnim.
Bitno je plakati,
isto i vrištati, tapšati
i smejati se očima
u svim tim dugim noćima.
Crtajmo rečima,
i slikajmo suzama
po divnim ljudima.
Tetovirajmo se maštom
kako kaže Antić,
i skidajmo stvari prave za nas
sa plavog neba, a ne sa neta.
Učimo znanje,
uči se znanju,
al’ sanjaj stalno
kućicu jednu…
Na kraju brega,
na vrhu brda,
u centru grada,
al’ punu muza
koje će dati inspiraciju uvek
za sreću, smeh, pa čak i suze.
Išaraj i kuću,
ma čak i breg,
ruke svoje i pogled snen.
Dragu osobu ispiši slovima
al’ nepostojećim,
poznatim samo vama.
Ljubavnim znacima sreće i gluposti..
Zanesenošću lepih trenutaka,
i ostalih karakteristika ljubavnih osoba,
što nose onaj sjaj u očima.
I sanjaj, ljudu moj,
do iznemoglosti i suza.
Ne odustaj od snova
pa makar sanjao jad
i tužne stvari,
drži se samo svoga.
I ne daj da te kvare budale glavoprazne.
O autorki: Lenka Ilić, rođena 1994. godine, pohađa drugi razred ginmazije u Loznici.
Pročitajte i:
2 comments
Bravo lenka…po svemu sudeci pesme srednjoskolaca su nadmasile odavno pesme ovih starijh pesnika sto mute plitku vodu da ispadne dublja pa naprave obicnu barustinu.
mislim na pesnike sa ovih takmicenja
Comments are closed.