Lenka Ilić: nagrađene pesme (Joan Flora 2011 – prva nagrada za srednje škole)

Filed under: Joan Flora 2011,nagrađeni radovi,region,Srbija |

Ostajem pri svome

Išaraću krila svoja
najlepšim rečima i slikama nepostojećim.
Neću nikome dozvoliti da sreže ih.
Biću lepa i ružna,
ali svoja.
Mahaću lastama i pahuljama,
al’ ne i budalama.
Ljubiću druge,
a ne odraz svoj u ogledalu
kao što vi to činite.
Skakaću od sreće kad padne sneg,
k’o i uvek, bez obzira sto nije premereno
kao što neki od vas „odraslih“ tvrde.
Mazaću lice klovnovskim bojama,
a ne tonom pudera.
Skakaću po barama
u gumenim čizmama
i smejati se pecarošima.
Plaziću jezik,
jer me briga za vas.
Jednostavno, ostaću luda.

 

Pesmica

Turu ruru…
Dokle će odzvanjati ovaj vetar u mojim ušnim školjkama?
Još danas? Sutra?
Ko zna…
Možda i ostane tu kao neka molitva samo meni
i mojim snovima znana.

Hodam obalama nekih novih, plavljih reka
i pitam se otkud ja tu uopšte.
Biće da je to samo neko stanje uma
koje još uvek otkrivam stidljivo.
Bojim ga vedrim mislima,
misleći o lepoti setnog.

Mašem nekim šarenim perima
i smatram se poglavicom mirnog svemira.
Ćuteci odajem poštu svim tihim nemirima
i pevam u sebi odu blesavosti.
Mrmljam u mislima stihove čudne,
što sklopiše muze sa jedne davne suze.

Zašto bi bila kao svi?
Zašto bi bila talas u okeanu tom?
Mrav u mravinjaku, pčela u osinjaku?
Neću da padnem na te fore
da razlike nema.
Ima, jer ja drukčije snivam.

Ljubiću neku lepu glavu
što divno gleda,
i snove ispreda
baš kao moje.
Biće to ljubav divna,
možda čak i jednog dana moguća.

Krašću osmeh svakom dečaku
što se prošunja u mom sokaku.
Praviću ogrlicu od zvezda,
i kapu od ptičijeg gnezda.
Loviću svice, uzimati prah
i onda ću da pospem zrak.

Neću jesti puževe na livadi
s čokoladom i lukom,
već ću da klopam nešto…
po stihove manje opasno.
Loviću zecove i njih ću u rernu…
ili bar nešto zbog čega će mi manje biti žao.

Poezija na moj način

Pisati, slikati i disati.
pisati, pisati i pisati.
Svoju dušu napisati,
oči tvoje opisati
i celo telo ispisati.
Hoćemo li to brisati,
ili iznova pisati?
Ma hajde, piši!
Tetoviraj sebe usnama tuđim,
rečima slatkim,
kao i tužnim.
Bitno je plakati,
isto i vrištati, tapšati
i smejati se očima
u svim tim dugim noćima.
Crtajmo rečima,
i slikajmo suzama
po divnim ljudima.
Tetovirajmo se maštom
kako kaže Antić,
i skidajmo stvari prave za nas
sa plavog neba, a ne sa neta.
Učimo znanje,
uči se znanju,
al’ sanjaj stalno
kućicu jednu…
Na kraju brega,
na vrhu brda,
u centru grada,
al’ punu muza
koje će dati inspiraciju uvek
za sreću, smeh, pa čak i suze.
Išaraj i kuću,
ma čak i breg,
ruke svoje i pogled snen.
Dragu osobu ispiši slovima
al’ nepostojećim,
poznatim samo vama.
Ljubavnim znacima sreće i gluposti..
Zanesenošću lepih trenutaka,
i ostalih karakteristika ljubavnih osoba,
što nose onaj sjaj u očima.
I sanjaj, ljudu moj,
do iznemoglosti i suza.
Ne odustaj od snova
pa makar sanjao jad
i tužne stvari,
drži se samo svoga.
I ne daj da te kvare budale glavoprazne.

 

O autorki: Lenka Ilić, rođena 1994. godine, pohađa drugi razred ginmazije u Loznici.

2 Responses to Lenka Ilić: nagrađene pesme (Joan Flora 2011 – prva nagrada za srednje škole)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*