Ti,
što jutrima mi daješ snagu da živim.
Ti,
što činiš da umem da se divim.
Ti si, Zlatibore, izvor mog života.
Nisam to znala, sad me je sramota.
I zato, tebi ću u noći pružiti ruku, vrelu i meku.
Tebi ću kao ljubavniku reći tajnu neku.
Sklopiću oči na rukama tvojim.
Ja činim te svojim, sve manje se bojim.
Kraj tebe spokoj života ja osecam,
i spremna sam, u mislima, sve što nemam da ti dam.
Psst!
Šapuci blago!
Preko svega toga moram preći,
reci mi je li ti drago
što ti sve ovo moram reći?!
“ O mila moja, slatka devo,
o ljubavi takvoj davno sam snev’o,
al’ reći ti nisam smeo,
da te izgubim nisam hteo.”
Gle, živote, sa istoka dan
se beli…
Ćutim…a on mi dalje veli :
“Na krilu mome ljubav stiču,
slušaj sada moju priču:
Na dan topao, sunčan i vreo,
na dan srećan, dubok i beo
ti si zasijala kao legenda moja.
Lepršala je tog dana kosa tvoja,
i smeh ti krasio lice, vilo,
jednom se desilo i jednom je bilo
da mogu nekome dati svoj dar –
Ti moja princeza, a ja tvoj car.”
Zlatibore, mili moj,
meni život daje život tvoj.
Al’ kad oči sklopim
i ćutim na tren,
ti učiniš se slepim i nem
si za sve što usne ti moje kažu.
Šta ako me tvoje reči lažu?
“ Ne boj se draga, ja ne lažem nikad.
Kroz vekove sam živote dao.
Koji nije verov’o meni
taj je pred lepotom prvi pao.
Al’ ti si mila, dobroćudna duša.
Tvoje oči malo jezero moje,
a duša moja tvoju dušu sluša,
ruke moje uzimaju tvoje.”
Ja čula sam u priči drugih da
oduvek si lep.
U mržnji kratak, al’ i u
Ljubavi slep.
Al’ legende postoje koje mi daju
reč da sa tobom kroz vekove traju.
Pričaše me da voleo si druge,
dok princeza mala spavala je u morima tuge.
Legendu jednu o studenoj vodi,
o devojčici što se u krilu tvom rodi,
što rasla je u blizini tvojoj,
a mladost skrila u pesmi svojoj,
reče mi jedan iz daljine glas,
reče mi neko da misli na nas.
A ta devojčica sad pred tobom stoji,
sudbinu svoju sa tvojom kroji.
To je sada ova ista devojka što tvori…
Ova ista devojka što sa tobom zbori.
Što pojavljuje se kao vila siva.
Kaže legenda da još sam živa.
“ Veruj, vilo, legendi što kaže.
Veruj meni, srce ne laže.
Vidim, više ti znače njihove priče –
One samo po izgledu na istinu liče.
Pravu legendu ti mogu reći samo ja:
O zvezdi što na nebu sja,
o Bogu što mi te je dao,
o Mesecu što mi te ukrao.
Jer, legenda smo ti i ja.
Legenda, naša ljubav koja sja
spram svih nevolja i laži,
veruješ li, sad mi kaži?!”
Da mi neko kaže sve, čekala sam dugo,
al’ zbogom sramoto, zbogom tugo!
Pravu legendu evo sada otkrih.
Poklanjam ti svoj najlepši stih.
Poklanjam ti svoje pesme, ode.
Poklanjam ti svoje ptice, prve slobode.
Poklanjam ti ovaj cvet mali,
poklanjam prvu ljubav i uzdah pali.
Pratim ovu legendu što nekad je mene.
Slušam te i pratim oči ti snene.
Legende su za mene bile samo laži,
a sada mi ih duša sve više traži.
Al’ osuši se od mržnje zlatni bor.
Ubijen je ostao jedan mladi stvor.
Umrla je princeza kraj dragana svog,
plakao je celi svet dana tog.
Ali lasta više gnezdo nije svila.
Ne ponovi se ljubav kao što je ova bila.
Kažu da ni postojati nikad neće veća.
Al’ ostala je samo legenda da na njih seća.
O autorki: Lejla Mišorep je učenica Gimnazije u Priboju. Profesorka Mica Rakić.
Pročitajte i:
1 comment
[…] Konkursi regiona | Pročitajte vest na sajtu izvora […]
Comments are closed.