Psst!
Samo tiho… Ove noći za druge dišem.
Tiho, ove noći, zarad nekog pesmu pišem.
* * *
O, nebesa, svetlosti mi dajte…
Ove noci ne pitam za
cenu.
O, nebesa, svetlosti dajte,
da obasja dušu
izgubljenu.
Nek’ obasja zemlju mi
milu…
U srcu joj večitu
sušu.
Nek’ obasja u njenom
krilu
ranjenu njenu
dušu.
Ja, zemljo mila, ljubim ti stope,
i za tebe umem da
gorim.
Zemljo mila, mozda grešim opet,
al’ šta mogu kad te
volim.
Idi, crna nesrećo, ovo je zemlja
moja.
Idi tamo gde je duša
tvoja.
Nećemo stati pred tobom,
znaj.
Čuvaj svoje, a naše ne
diraj!
I vidim sad pogled tvoj
smeli.
Udari me slobodno, srce mi
podeli.
Al’ sa narodom svojim, i u moru
plača –
Pesmom sam, veruj, ja od tebe
jača.
Jer strah me je svake tvoje
reči,
strah poraza što poraz
leči.
Strah od onoga što zaista
jesi…
Strah – kao kad ne znaš ko si i
gde si.
U zato sad u pesmi peva moj
strah.
Noć krade mi vešto lepote
Dah.
Srce bije…jako, pa
jače…
Neko dole nad životom beskrajno
plače.
Nečije ptice noćas gnezdo nisu
svile.
Nečije želje nisu slobodne
bile.
Neko je sve želeo i
hteo,
a dobiti ništa nikad nije
smeo.
Noćas neko dole sanjati
ne sme.
Noćas neko ne čuje zvuke mirne
pesme.
I noćas neko slobodu
čeka,
al’ na putu mu stoji gorda podlost
neka.
Ne daj, Srbijo, dušu
svoju.
Ne dam ni ja, zemljo, pesmu
moju.
Jer, kako oni koji se u suzama
guše
Mogu živeti i nadati se bez
duše?
* * *
Čula sam tvoj jecaj noćas u srcu
svom,
osetila nemoć u glasu
tvom.
Hajde, sada, slobodno, reci mi šta
želiš.
Slobodna si sa mnom tugu svu da
deliš.
“ O, mila moja, duša me
boli.
Znaš i sama kako je kad se zalud
voli.
Znaš kako je kad nečemu se
nadaš,
a u nadi, mila, ti još više
padaš.”
Ne muči se, zemljo draga, za sve
jednom nadješ
leka.
Dobije se jednom sve ono što
oduvek se
čeka.
“ Al’ ti ne znaš, devojčice
draga,
kako je nemati kućnog
praga.
Ti i ne znaš kako jako
boli
kad se za milost nemoćno
moli.”
Al’ za te, zemljo, ova pesma
živi.
Tvojoj hrabrosti ona se
divi.
Za tebe, Srbijo ovu pesmu
pišem.
Za narod tvoj na Kosovu i ja
dišem.
Ne gledaj na razlike, one ne
postoje.
Gledaj na trenutke zajedničke što se
broje.
Gledaj da dela i pogledi su nam
čisti –
Kad borimo se za jednu dušu – svi smo
isti!
I zato sada, dok stvaranjem
postojim.
Dok rime slažem i stihove
brojim…
Sa vama nesebično, želim deliti
ja
beskrajnu mesečinu i zvezdu što
sja.
Zato, ako me čuju kosovski glasovi
stali,
nek’ znaju da moji su uzdasi
pali;
Sa njima ja od sveg srca
želim
ovo malo radosti beskrajno da
delim.
Pomoći im želim, dati šta
imam.
Pomoći im želim, jer pomoć
primam
nesebično od drugih kad god mi
treba.
i zahvalna jesam, odavde do
neba.
Samo takva zemlja ume da
živi.
Samo takvom narodu narod se
divi.
Samo u takvoj zemlji duša je kao
mašta,
samo u toj zemlji od srca se
prašta.
“ Hvala ti, draga, što misliš
tako.
Hvala što ne predaješ se
lako.
Drago mi je što za dušu moju
živiš…
Drago što mi se u pesmi svojoj
diviš.”
Rekla mi je Srbija par reči
tako.
Vidim da joj dušu uzeše
lako.
Al’ ona mlada ne prestaje da
gori.
Ona se mlada za staru dušu
bori.
I znaj, zemljo, kad jednom san java
postane,
kad jednom tvoje – tvoje
ostane.
Kad mladost procveta opet na putu ka
slavi…
Vratiće ti dušu na način iskren, onaj
pravi!
* * *
Psst!
Još uvek nek’ je tiho… Ove noći sam za druge disala.
Tiho, ove noći, zarad nekog pesmu sam pisala.
O autorki: Lejla Mišorep je učenica Gimnazije u Priboju. Profesorka Mica Rakić.
Pročitajte i:
