LALIČIĆEV AFORISTIČKI UVID

Filed under: kritika,nove knjige,Srbija |

Peko Lalicic - Prazni ljudi(Peko Laličić: ,,Pucanje tišine’’)

 Dogurali smo daleko,

nikako da se vratimo sebi.

Laličić

 

Filozofija aforizma je sveobuhvatna analiza stanja jednog vremena, jednog društva i pojedinca. Okolnosti čine stvari onakvim kakve one jesu, a aforističari pokušavaju da ih negde zaustave u padu, vrate na pravi tok, da se ponečem nasmeju i onda kada je sve to nemoguće i kada smešno nije, kada ni molitvene tirade nemaju značaj pozitivnih iluzija.

Postavlja se pitanje ima li aforizam prava i snage da se vrati toliko daleko do prauzroka stanja kada su se svi negde zaokružili u nekim neprirodnim i bezdušnim granicama u kojima ni sami nisu srećni ali i bez savesti krivice. Ipak, aforizam ne odustaje. Za njega ima ,,posla’’ i od njega se, u vremenu kritičnom, očekuje dosta toga, bar da zaustavi dalje siromašenje duhom, da ne bi postali Prazni ljudi¹, kako svoju novu knjigu nazva aforističar Peko Laličić².

Za praznoga se kaže da mu je slama u glavi. Laličić se obraća nama, a MI, mi smo svet. On se obraća svečoveku kome tone planetarni brod čiji se kapetani, iz ovog ili onog ,,komiteta 300’’ ili 28, ili 1999, uglavnom ne vide. ,,Dok (…) brod tone’’, kapetanu ispada slama iz glave’’. U našem slučaju, kada smo grešku ponovili, a činili smo to mnogo puta u istoriji, samo smo potvrdili da ,,Zlo nikada ne dolazi samo. Zato je siromaštvo  došlo sa

demokratijom’’. Dakle, demokratija ,,prazne slame’’ za ruku vodi bedu duha. Onaj malecni postotak profiterske demokratije i Bogu je suvišak. On ima sledeći cilj: da od Boga preuzme i svetovnu vlast. Onda možete prosuditi dokle je dogurao ovaj svet u kome smo i kao narod stradali uprkos korenu, a kada je Bog stvarao svet on nije stvarao nacije (možda će ih već noćas nastati nekoliko) već je stvorio ljudske rase, pripodobio prirodi i dao im svetlost.

Izmišljajući novu virtuelnu svetlost, čovek je stvorio nacionalne i anacionalne mrkline, nestalo je ljudske toplote i počela se stvarati mržnja, ratovi, preveravanja… I, uvek je kriva majka! Njena krv i jezik njen. Roditeljka je božija majka čoveka! Treba voditi računa o tom grehu a greh je davno napustio usta i sad je u fazi ortodoksnog činjenja. To su, zapravo, ,,prazni ljudi’’ ili ,,promašeni ljudi’’ za koje Laličić kaže da su ,,stalno na površini’’. Otuda u svetu dosta duhovnog mulja, zato ovi aforizmi nimalo nisu smešni jer, kod nas, zemljana ,,je veselije nego ikad, zadnje rupe na svirali su nam postale prve violine’’. I ko zbog toga može biti srećan? Niko! A onda se pitamo otkud aforistika? Ona je božiji revolt, možda i zadnja strpljiva opomena čoveku koji misli da sve može i zna, može da prepravlja zakone božije, zakone prirodne, zakone krvi, zakone jezika, zakone vetra, zakone vode, zakone rase.

Pitamo se šta je danas ostalo od izvornog čoveka? Ako nije ništa, a nije, ima li nade da se rodi novi čovek, novi ljudi, zemljani, ili ćemo nastaviti budalasto da mrvimo ljudsko biće. Neće nas iznenaditi nicanje, na primer tiranske (oni koji žive u Tirani) Minhenske (oni koji žive u Minhenu), Oslo nacije, Njujork nacije, Avijano nacije… Onda bi najveći demokratski izum čoveka danas imao olimpijsko ratni smisao. I naravno kada neko od njih izgubi okriviće zna se koga, za sve im je kriv đavo koji ,,ni

luk jeo ni luk miris’o’’, ali ,,demokratija’’ mora biti u pravu.

,,Đavo ne bi bio tako crn da Hag ne veruje da je Srbin’’. Zamena uloga pokazuje strah od zla i laži, od nesklonosti da se živi u pokornosti i ljubavi.

Možda je Laličić otišao daleko kada je zapisao: ,,Verovanje da nas put u EU vodi u feudalizam, neki ozbiljno dovode u pitanje’’. Zbilja nisam ekspert za demokratski feudalizam, ali se i kod nas pojaviše neki eksperti čiju je ulogu samo aforistika u stanju da objasni jer, konačno shvatam da je za sve kriv aforizam, on ima jedno oko više sa normalnom dioptrijom, pa Laličić kaže da je,,aforizam zablesuljak u oštroumnoj glavi’’ ili ovako: Rodno mesto aforizma je glava čiste savesti, otuda su i aforističari postali retkost. Mada i sa njima neki pokušavaju da naprave ovaj ili onaj ,,krug’’, oni se oglase sa slobodnog prostora. Ali i to ima cenu, Laličić kaže: Odrekao sam se svega lepog. Raskinuo sam s prošlošću. Toliko o prošlosti, o prauzroku njenom.

Mi se, nažalost, u prošlosti razilazimo, nekmoli u sadašnjosti ili budućnosti. Toliko kasnimo da se uvek kajemo, gubimo se u koraku. Laličić to ovako vidi: Nikako da me stignu oni koji su mi odmakli. Odmicanje je ovde hegelijanska iluzija koja ukida samu sebe. Laličić je na malopređašnje razmišljanje dodao zapis o faktičkom: Narod je odavno propištao, ali se pištaljke ne čuju. Konačno, nasilje isključuje donošenje bilo kakvog rešenja jer, uzrok stoji sa strane i posle svakog sukoba on se vraća samo na svoje mesto. Svaki društveni problem je zajednički i svako onaj ko se od njega odmiče preuzima deo energije problema na sebe. Ovo nije Laličićev aforistični privid, ovo je njegov uvid u stvari kakve jesu jer, one nadilaze protivrečnosti stvorene od iluzija. Najracionalnija delatnost ljudskog duha jeste uživljavanje u problem kako bi zdravom kritikom našli rešenje koje nije na štetu drugog. Zato aforistička kritika, a aforizam ima u sebi kritičke elemente, ,,nije samo negiranje mogućih ili već ostvarenih vrednosti, ili nevrednosti – i ne samo estetskih – već je ona neprestana glad i žudnja čovekova da analizom, razmišljanjem o pojavama (…) otvara druge nizove pitanja³.

Među njima je i sarkastična konstatacija odumiranja življa našeg jezičkog područja koje sad dele filološki nespretno, ali svaki prostor zanemarom ,,spretan’’ ostaje pust, događaj je čuti plač deteta: Najveći broj naših sela su ekološka, nemaju ni žive duše. Jedan od uzroka koji je doveo do ovog stanja jeste onaj pominjani zanemar društvenog i ličnog života. Nije li Vuk Karadžić zapisao amanetnu sentencu ,,Ako svak učini onoliko koliko može, ovaj narod neće propasti’’. Jedno je sigurno: nismo razumeli Vukovu poruku, mi sve izopačimo. Očekujemo stalno da nam bolje dođe odozgo: od svevišnjeg ili od vlasti. A mladi kao da su okrenuli ćurak naopako: Njih ne zanima ništa, a toga ima samo u kafićima.

Laličić je kao aforističar, poput Vil Duranta, pokazao da je ,,razum nesavršeno biće’’ i da mi često u njegovom korišćenju idemo ispod nivoa sudbine i prirode, prihvatajući sve na prvi sluh i pogled, bez razmišljanja: Naš prosečan čovek ima svoje mišljenje dok ne dobije drugo. Gubljenje sopstvenog identiteta, ili popuštanje pred globalnim apsurdom, a tu smo, dakako, podeljeni baš zbog zabacivanja iskustva preko leđa, a ništa nije počelo od nas, mi ne postajemo zavisni, mi postajemo nebitni sebi. Tako smo osiromašili zemlju, i mlade doveli u poziciju da se vrte u krug jer igla kompasa koji pokazuje put nije nigde drugde nego tu, među nama: Naša vlast ne privatizuje preduzeća, Ona prodaje državu. Samo mudri voždi ne ruši kuće, oni grade nove kuće.

Mnogo je tema svekolike egzistencije naše,  aforizmom otvorio Peko Laličić. Ovaj pisac je svestan stopljenosti čoveka sa stvaralaštvom, da stvaralaštvo gradi pozitivan odnos sa psihom, sa iskustvom i moralom. To je bitno da bi čovek razumeo tok života ,,da se ne greje džabe’’. Ispovednost: Kad mi je hladno ja padnem u vatru, ustvari provocira na razmišljanje  pre padanja u vatru jer, to su iracionalna psihička stanja koja stvarno stanje samo pogoršavaju. Zato do pročišćenja duše, pojedinačne svesti, ali i do rešenja, ne može se običnom vatrom i motkom. Protiv koga? – pitamo se. Ko je taj u nama, ko to sve menja? – to nikako da se zapitamo. To je pitanje svih pitanja i, očito, odgovora nema, jer su na površini ,,prazni ljudi’’, a vreme je velike vode, velikog potopa duha našeg svekolikog.

I bajke su sve ispričane, shvatio je Laličić pa kaže: Kad sam prestao da slušam bajke, počeo sam da pišem aforizme. Laličić pokušava da ideju stvarnosti pripodobi čovekovoj potrebi. Možda je  aforizam u tome samo jedan duhovni performans. Uostalom, čovek za taj čin potroši sav umni život, a šta je život uopšte?

Gracijan je smatrao da je ,,život čovekov rat protiv svih zala’’. I opet smo na početku čovek naspram čoveka, naoružavajte ih govorom kao što je to vokacija učinila sa ovim piscem.

 

U Požegi,                                               Milijan Despotović

  1. januara 2014.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*