Kroz datume: Odabrani događaji za maj

Filed under: region |

Poreklo Praznika rada

     Kao simbol internacionalne solidarnosti radnika, 1. maja svake godine obeležava se međunarodni Praznik rada.

     Istorijat ovog datuma, značajnog za radnički pokret, seže u daleku 1886. godinu. Prvog maja pomenute godine, ulice Čikaga (SAD) postale su jezgro okupljanja više od 40.000 radnika, žarište sukoba štrajkača i policije, pozornica na kojoj se odigrala predstava čiji će se pomen obeležavati narednih godina, sve do danas. Nezadovoljni uslovima rada i života, radnici  su mesecima tražili rešenje za svoj položaj. Prvog maja njihovo nezadovoljstvo preraslo je u demonstracije, što će ubrzo dovesti i do opštih nereda. Tražilo se skraćenje radnog vremena sa šesnaest na osam sati,  osam sati predviđenih za odmor i osam sati koji bi bili posvećeni kulturi i razonodi.

     Neredi su se nastavili i narednih dana uz povećanje broja pobunjenika, kada se užarenoj masi pridružilo još 30.000 radnika. Pred jednom čikaškom fabrikom poljoprivrednih mašina – Mek Kormik (McCormick), 3. maja došlo je do izbijanja krvavog obračuna između sindikalno organizovanih radnika – upravo otpuštenih i novih radnika, koji su na inicijativu vlasti imali zadatak da sabotiraju štrajk. Policija je pokušala  vatrenim oružjem  povratiti red. Šest radnika – štrajkača je ubijeno, a 50 ranjeno. Policijske oštre mere smatrane su merama „nasilja“ i izazvale su još veći revolt demonstranata. Jedni od vođa štrajkača i govornika na mitingu, Avgust Spajs i Albert Parsons, inače nemačkog porekla, pozvali su radnike na osvetu i učešće u demonstracijama na trgu Hejmarket (Haymarket) sledećeg dana. List Arbeiter Zeitung objavio je Spajsovu poruku u vidu letka, koji je ubrzo preplavio ulice:

     „Vaši su poslodavci poslali na vas svoje krvave pse – policiju. Oni su ubili šestoricu vaše braće danas posle podne kod Mek Kormikove fabrike. Poubijali su siromašne nevoljnike, jer su oni, kao i vi, imali hrabrosti da se odupru vrhovnoj volji svojih poslodavaca.  Poubijali su ih, jer su se usudili tražiti da im se smanje sati napornog rada. Poubijali su ih da vam pokažu, vama „slobodnim američkim građanima“, da morate biti zadovoljni sa onim što poslodavci pristanu da vam daju, ili ćete biti poubijani. Godinama ste podnosili najodvratnija poniženja. Godinama ste trpeli neizmerne nepravde. Mučili ste se do smrti radom. Pretrpeli ste bolove, gladi i nevolju. Svoju ste decu žrtvovali vlasnicima fabrika – ukrtako; bili ste bedni i poslušni robovi kroz sve ove godine. Zašto? Da zadovoljite nezasitu pohlepu, da napunite blagajne vaših lepih lopova gospodara. Ako od njih zatražite da vam smanje terete, oni šalju svoje krvave pse da pucaju na vas, da vas ubijaju. Ako ste ljudi, ako ste sinovi svojih velikih očeva, koji su prolivali svoju krv da vas oslobode, onda ćete se dići sa snagom Herkula i uništiti odvratno čudovište, koje želi da vas uništi. Mi vas pozivamo na oružje, na oružje!“.

     Radnici su nastavili borbu, a režim nije popuštao. Protestvovalo se zbog „nasilničkog čina“ policajaca od prethodnih dana. Demonstracije su nastavljene 4. maja na trgu Hejmarket. Bile su blage, bez velikih nemira. Skupilo se par hiljada ljudi. Međutim, po svemu sudeći, skriveni provokator  imao je  zadatak da osujeti ovaj skup. Bacivši bombu među okupljene, napravio je opštu pometnju. Ovaj incident je policiji „odrešio ruke“ da raspali vatru na demonstrante, koji su joj uzvratili. Ranjeno je 67 policajaca, od kojih sedam smrtno. Nije utvrđeno koliko je civila poginulo.

     Uhapšen je pozamašni broj demonstranata, među kojima i sedam predvodnika (uredništvo lista Arbeiter Zeitung i govornici na mitingu) na čelu sa Spajsom. Parsons, koji je izbegao hapšenje, ubrzo se prijavio vlastima u znak solidarnosti prema svojim istomišljenicima. Ovoj osmorici se sudilo kao anarhistima i vinovnicima prvomajskih nereda. Osuđeni su na smrt. Nakon izricanja presude, Avgust Spajs je istakao:

     „Moja odbrana je vaša optužba: moji izmišljeni zločini, vaša su istorija. U našim govorima i našim člancima tumačili smo narodu njegovo stvarno stanje i njegove društvene odnose…Ako još jednom smrtnu kaznu dodeljujete onima koji imaju odvažnosti da kažu istinu. Ako je smrt kazna koju dajete za takav delikt, pristajem da platim tu cenu. Obesite me!“.

     Albert Parsons, izneo je svoje viđenje: „Vaša presuda plod je strasti, rođena strašću, pothranjena strašću, ostvarena strašću … To je rezultat mržnje buržoaske štampe, monopolista kapitalizma, eksploatatora radništva“.

     Novembra 1887. godine, četvorica osuđenih, među kojima su bili Spajs i Parsons, obešeni su. Ostalima je kazna vešanjem zamenjena kaznom robije.

     Na Prvom kongresu Druge internacionale, odražnom od 14. do 21. jula 1889. godine u Parizu, na stotu godišnjicu od pada Bastilje, doneta je rezolucija koja je glasila:

     „Potrebno je da se u određeni dan organizuje velika međunarodna manifestacija i to tako da istovremeno u svim zemljama i u svim gradovima toga dana radnici upute državnim vlastima zahtev da se zavede osmočasovni  radni dan i da se sprovedu ostale odluke Međunarodnog kongresa u Parizu. I s obzirom na činjenicu da je Američka federacija rada još na svom kongresu 1888. odlučila da se slična manifestacija održi prvog maja 1890. godine, ovaj dan je prihvaćen kao dan međunarodnih manifestacija. Radnici raznih nacija dužni su da sprovedu tu manifestaciju na takav način kakav im dozvoljavaju uslovi koji vladaju u njihovoj zemlji“.

     Na ovom kongresu, Prvi maj je postao „zajednički praznik svih zemalja kada radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“.

     Pod pritiskom tzv. Pulman štrajka Američkog železničkog sindikata, koji je zapretio blokadom železničkog saobraćaja u Ilinoisu 1894. godine i nezadovoljstvom radnika, tadašnji američki predsednik Gruver Klivlend iste godine proglasio je Praznik rada nacionalnim praznikom.

     U SAD, pak, koja je bila kolevka Prvog maja i tle čikaških događaja, Praznik rada se ne obeležava kada i u ostalim zemljama, već u prvoj nedelji septembra (prvog ponedeljka u septembru), kao Labor day. Tada se leto neformalno smatra gotovim, a najavljuje se početak nove školske godine. Umesto protesta, može se videti slavlje. Zašto je izabran dan u septembru a ne 1. maj? Postoji pretpostavka da su se tamošnji sindikati želeli distancirati od komunista koji su proslavljali ovaj praznik 1. maja. Sa druge strane, mnogi se drže priče da je zapravo izabran dan iz doba koje je prethodilo čikaškim događajima – kada su Vitezovi rada demonstrirali u Njujorku 1882. godine. Zapadnoevropski May day, čija je tradicija preneta i na američki kontinent, slavi se takođe 1. maja, pa se težilo biranju nekog drugog datuma. Tada se cvećem ukrašavaju ulice i kuće. Pune se korpe i ostavljaju na prag voljene osobe, koja bi po verovanju, kada nađe cvetni poklon, uzvratila svoju ljubav onome ko je cveće ostavio.

     Prvi maj se posebno ceremonijalno uz manifestacije proslavljao u nekadašnjoj Jugoslaviji, što je bilo karakteristično za socijalističke države u vreme komunističkog talasa. To je razlog zašto  današnje generacije, većinom neupućene šta se zapravo desilo Prvog maja, smatraju da je ovaj datum vezan isključivo za jugoslovenski i druge socijalističke režime i da je praznik „komunistički“. Danas se pak, praznik obeležava skromnije – uz prijatelje i porodicu, roštilj i izlet na nekoj od zelenih travnatih površina.

                                                                Dan pobede

      Zauzimanjem Istočne Pruske od januara do aprila 1945. godine, sovjetska vojska je najavila talas akcija oslobođenja evropskih država od Trećeg Rajha u Drugom svetskom ratu. Oslobodivši sa poljskom vojskom Varšavu 17.  januara 1945. godine, a zatim i celu Poljsku, Crvena armija će 13. aprila zauzeti Beč, a krajem aprila izbiti na reku Elbu, gde će se sastati sa američkom vojskom. Istog meseca  završeno je oslobađanje cele Italije, a sovjetske trupe našle su se konačno pred zidinama Berlina. Zadavši poslednji udarac hitlerovskim snagama, one su 2. maja ovladale prestonicom Trećeg Rajha, a nemačka vojska bila je primorana da položi oružje i kapitulira.

      Feldmaršal Vilhelm Kajtel u ime Trećeg Rajha potpisao je Akt o bezuslovnoj kapitulaciji 8. maja 1945. godine, da bi narednog dana, 9. maja, isti bio ratifikovan potpisom sovjetskog maršala Žukova u ime Saveznika. Istog dana, pomognuta čehoslovačkim narodom, Crvena armija oslobodila je Prag.

     Pobedom nad Nacističkom Nemačkom, 9. maja 1945. godine, slomljeno je najjače uporište fašizma i nacional-socijalizma u Drugom svetskom ratu. Iako je rat konačno završen bezuslovnom kapitulacijom Japana 2. septembra 1945. godine (posle bombardovanja Hirošime 6. avgusta  i Nagasakija 9. avgusta 1945. godine), 9. maj se slavi kao Dan pobede nad Silama Osovine. Pobeda nad fašizmom smatra se pobedom nad najvećim zlom u istoriji čovečanstva, i zato se dan kada je ona ostvarena smatra jednim od najznačajnijih u 20. veku.

     U današnje vreme ovaj praznik obeležavaju mnogobrojne zemlje sveta, naročito one koje su podnele najveća stradanja i strahote rata. Posebna svečanost organizuje se u Moskvi, na Crvenom trgu. Tom prilikom Ruska armija treba da se prikaže u punom sjaju. Organizuje se preletanje aviona i defile svih rodova vojske.

                        Preminuo je kritičar britkog jezika i oštre reči

                                           Kraljevina Srbija je 15. maja 1914. godine izgubila nesumnjivo najuticajnijeg književnog istoričara i kritičara svoga doba –  Jovana Skerlića, koji je preminuo u 37. godini života. Ovaj profesor srpske književnosti na Beogradskom univerzitetu, doktor francuske književnosti, dopisni član Srpske kraljevske akademije i političar, bio je demokrata slobodoumnog duha, od najranijih dana učen tradicijama Francuske revolucije. Prve radove objavio je u satiričnim listovima socijalista, okupljajući oko sebe srpsku liberalnu intelektualnu omladinu.

     Iako je bio dobar pisac, kao nekadašnji đak Bogdana Popovića – jednog od osnivača Srpskog književnog glasnika, Skerlić je bio još uspešniji kritičar. Smatralo se da njegova jaka reč ruši ostale uzore, a oštra kritika para sve površne i „neozbiljne“ književne radove. Njegovi komentari nisu ostavljali ravnodušnim nijednog pisca. Nije štedeo oštre reči za dela nabijena romantikom, pesimizmom i za teme koje su se bavile psihologijom duše i ličnosti, naročito u vreme kada su Srbiju snašle ratne strahote. Pokušavajući da utemelji realizam i osećaj verodostojnosti u književnim delima, osvrćući se kritički u skladu sa osnovnim tendencijama  literarnog razvoja tog vremena, ostavio je upečatljiv trag u srpskoj književnosti. Kada se govorilo o pojmu književne kritike, mislilo se na Skerlića. Kada se govorilo o nepogrešivom sudu i neprikosnovenom autoritetu, pozivalo se na Skerlića.  Njegov stil pisanja je odvažan, vatren, jasan.

     Najviše traga ostavio je u Srpskom književnom glasniku, čiji je urednik bio od 1905. do 1907. godine. Napisao je pregršt rasprava i studija: Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, Pogled na današnju francusku književnost, Francuski romantičari i srpska narodna poezija, Jakov Ignjatović i dr. Kraće studije, rasprave, kritike i prikazi većim delom su sakupljeni i objavljeni u zbirci od devet knjiga pod naslovom Pisci i knjige. Najznačajnija ostvarenja su:  Srpska književnsot u XVIII veku, Omladina i njena književnost i Istorija nove srpske književnosti.

      Povodom Skerlićeve smrti Milan Grol pisao je u Odjeku: „Gde je Jova? pita danas njegova nesrećna sestra … Gde je Skerlić? Pitaju se danas njegovi drugovi i prijatelji (…) Njegov plahoviti temperament, kao puno podnevno sunce, osvetljavao je ljude kao i stvari, vrelo i oštro, ali je njegov pogled bio uvek prav, visok i smeo, i njegova duša uzbunjivala se se svom žestinom na ono što je ružno i nisko, isto koliko se njegovo toplo srce prelivalo krvlju za sve što je lepo i plemenito. Neodoljivoj i brutalnoj snazi njegovog talenta, njegovog temperamenta i njegove istrajne volje, koji su obgrlili i zagrevali tolika polja rada, ravna je samo ova neodoljiva i brutalna pakost zavidljive sudbine, koja ga je u njegovom najsmelijem orlovskom letu jednim udarom survala“.

                                    Rođena je velika srpska pesnikinja

                                             U Rabrovici kraj Valjeva, 16. maja 1898. godine, rođena je pesnikinja, profesor književnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti – Desanka Maksimović. Svoje misli pretapala je najpre u poeziju, a onda i u pripovetke, romane i putopisnu prozu. Bila je jedna od najpopularnijih pisaca na tlu Srbije i nekadašnje Jugoslavije, naročito među decom.

     Njena poezija je ljubavna, lirična, osećajna, poletna, mladalačka, ali i rodoljubiva i patriotska, jednom rečju – vanvremenska. Umela je  na lirski  način da prenese određeni istorijski momenat. Kako su godine prolazile i njeno stvaralaštvo odisalo je zrelošću i smirenijim tonovima. Pesnikinja je posebno isticala važne motive svojih pesama: odanost, slobodu, humanost, ljubav prema rodnoj grudi, poštenje, plemenitost, hrabrost, dobrotu. Reč joj je neposredna, a poezija muzikalna, pitka i senzibilna. Njeni stihovi odišu emocijama i toplinom:

„Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka

da volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

dok od sebe samo nagoveštaj da.

 

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži

ova slatka strepnja, čekanje i stra’.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži,

o čemu se samo tek po slutnji zna.

 

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?

Izdaleka samo sve ko zvezda sja;

izdaleka samo divimo se svemu.

Ne, nek’  mi ne priđu oka tvoja dva.“

 (STREPNJA; Desanka Maksimović)

 

     Sposobnost dobre interpretacije sopstvenih stihova, njihova melodičnost i zvonkost, ostavljali su utisak da se radi ne samo o pesniku jedinstvenog stila, već i o umetniku izvanredne sposobnosti iskazivanja najtananijih impresija. Na posletku, radi se o umetniku uzvišene duhovnosti i visokog obrazovanja.

     Iako nije imala potomke, živela je za decu. Svoj pedagoški pristup usmerila je na  profesorski rad u: Obrenovačkoj gimnaziji, Učiteljskoj školi u Dubrovniku, Prvoj i Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Čini se kao da je imala urođeni dar da privuče dečju pažnju. Njena prijatna boja glasa, začuđujuća ljupkost i smirenost, stvarali su osećaj spokoja kako kod dece, tako i kod odraslih.

     O njenom stvaralaštvu svedoči oko pedeset objavljenih knjiga poezije i romansijerske, putopisne i pripovedačke proze.  Pisala je pre svega za decu i omladinu. Najpoznatija dela su joj: Pesme; Ludilo srca; Zeleni vitez; Tražim pomilovanje; Otadžbino, tu sam; Miris zemlje; Pesnik i zavičaj; Hoću da se radujem; Praznici putovanja; Patuljkova tajna; Pradevojčica i dr. Njena dela prevođena su na mnoge jezike, a neke od pesama zauzele su značajno mesto u znamenitim antologijama poezije. D. Maksimović  bila je dobitnica velikog broja književnih nagrada, nosilac spomen –  obeležja u Beogradu i Valjevu.

     Potreba da čuje dečji smeh i  neiscrpna energija davali su joj do kraja života elan za pisanjem. Već jako stara, pesnikinja nije mogla više. Preminula je u svojoj 95. godini (1993. god.), doživevši duboku starost.

                                          Kako je propala jedna imperija

     Pad Crigrada, a samim tim i Vizantijskog carstva 1453. godine, bila je dugo naslućivana i neželjena opasnost koja se mogla nazreti već prvih decenija 15. veka. Krah su najavljivala proročanstva, ali i istorijska realnost. Stvarajući tamne oblake nad Vizantijom i time joj unevši strah u kosti, snažni vihor iz Male Azije – pleme Turaka Osmanlija, svojom silinom uzdrmalo je i balkanske krajeve na duže vreme, a na smrt uplašilo Zapadnu Evropu. Ono što je Istočnom carstvu  produžilo život za još pola veka, bio je poraz Osmanlija u bici sa Mongolima kod Angore 1402. godine. Bivajući potrešeno građanskim ratom i unutrašnjim borbama za presto, Osmansko carstvo, sa druge strane, čini se kao da je na trenutak ispustilo iz svojih kandži Vizantiju, držeći je još uvek u svom vidokrugu. Međutim, ona nije bila sposobna da iskoristi političke (ne)prilike i nerede među Turcima u Maloj Aziji, nameravajući da kupuje mir i produži svoj život pokušajima uspostavljanja sporazuma sa svakim novim sultanom.

Stanje pre poslednjeg i odlučujućeg udarca

     Ono što će biti uvertira za događaje pedesetih godina 15. veka, bio je pokušaj zauzeća Carigrada 1422. godine za vreme vladavine sultana Murata II. Međutim, prethodnik osvajača Carigrada – Mehmeda II, moravši da brani svoj presto od pretendenata, nije bio u potpunosti kadar za takav zadatak. Trenutak konačne presude još jednom je odložen. Osmanlije će biti na korak udaljenije od svog cilja zauzetošću Murata II u borbi (1443-1444) protiv hrišćanske vojske, sakupljene na inicijativu pape koji je pozivao u novi krstaški pohod. Osmanlije su morale još jednom da odlože svoje planove. Njihovo ispunjenje čekalo je, po svemu sudeći, mladog i energičnijeg vladara, kadra za taj podvig.

     Mehmed II, kasnije nazvan Osvajač, preuzima vlast posle smrti oca u februaru 1451. godine. Njegov najvažniji zadatak i iskonski cilj postaće osvajanje Carigrada i obezbeđivanje jakog centra Osmanskog carsva u jugoistočnoj Evropi. Prema svedočenju vizantijskog istoriografa Mihaila Duke, novi sultan „biva dan i noć opsednut mišlju o osvajanju Carigrada“.

     Na drugoj strani, na prestolu Vizantijskog carstva 1449. godine naći će se despot Konstantin Dragaš (car Konstantin XI Paleolog), treći sin cara Manojla II i Jelene Dragaš, kćeri Konstantina Dejanovića. Tadašnje Carstvo bilo je svedeno na Carigrad sa okolinom i despotovinom Morejom, kojom je upravljao carev brat, despot Toma Paleolog. Na obalama Crnog mora, još od 1204. godine postojalo je Trapezuntsko carstvo, nezavisno od Carigrada, ali sa vizantijskim tradicijama.

Strah i iščekivanje

     Vizantijski dvor je slutio namere novog sultana, naročito od trenutka kada je ovaj izdao naređenja o građenju jake tvrđave u blizini Prestonice (Rumeli Hisar), koja bi kontrolisala Carstvo i Bosfor. Car Konstantin XI  sve nade polagao je u Zapad. Osetivši se nemoćno, bio je spreman i na prihvatanje unije. Papski legat, kardinal Isidor, 12. decembra 1452. godine, u Svetoj Sofiji objavio je uniju i održao rimsku misu. Vizantijski narod je ovo dočekao sa velikim negodovanjem, a opoziciona politička struja  bila je spremna pre da se pokori Turcima, nego da prihvati uniju. Kako Duka navodi, jedan od najviših dostojanstvenika Carstva, Luka Notaris jednom prilikom je izjavio: „Više volim da vidim usred grada turski turban, negoli latinsku mitru“.

     Pomoć sa Zapada je izostala. Međusobni oprečni interesi evropskih sila sukobljavali su se i stavljali Vizantiju u bezizlazan položaj. Alfonso V, kralj Aragona i Napulja, najjači vladar ondašnjeg Mediterana, imao je na umu jedan sasvim drugačiji cilj od onog da se usprotivi Osmanlijama. Želeo je da stvori novo Latinsko carstvo. Postojale su sumnje da njegova intervencija  ne bi značila solidarnost prema hrišćanskoj državi, već ispunjenje ličnih ambicija.

     Početak kraja Vizantijskog carstva biće naznačen prvih dana aprila 1453. godine. Mehmed II sakupio je mnogobrojnu i jaku vojsku ispred zidina Carigrada. Nasuprot njoj, stajala je daleko slabija vizantijska vojska, popunjena malobrojnim Latinima. Pod vođstvom Đovanija Đustinijanija Longa našlo se 700 đenovljanskih dobrovoljaca. Vojna nadmoć Osmanlija, izraženo matematički, bila je dvadeset puta veća. Oni su imali stratešku, vojnu, ljudsku, ali i moralno-psihološku prednsot.

Borbe za Carigrad

     Opsada Carigrada počela je 7. aprila 1453. godine. Primetivši da je kapija grada – Pemptona najslabija tačka carigradskog utvrđenja, turska vojska jurišnula je sa kopna na gradske zidine. Kako je Zlatni Rog bio snažno obezbeđen debelim lancem, ona ga nije mogla lako probiti. Iako je faktičko stanje stvari išlo u korist turskih osvajača, vizantijska flota je uspela zadobiti pobedu u jednoj pomorskoj bici 20. aprila i bar na kratko ojačati poljuljani moral stanovnika, koji su zdušno i srčano danonoćno branili zidine grada. Međutim, dva dana docnije, pojačana novim brodovljem, turska vojska je započela bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. Nesrećni car, boreći se na zidinama zajedno sa ostalim braniocima, pokazivao je primer patriotizma.

     Razmatrajući držanje cara Konstantina XI i ističući njegovu hrabrost i požrtvovanost, kao i nepopustljivost prema namerama Mehmeda II,  koristeći izvore vizantijske epohe i potonju literaturu,  vizantolog Donald Nikol  u  monografiji Besmrtni car opisao je kakva je groznica tresla grad u predvečerje konačne borbe:

     „Čudni znaci i predskazanja uneli su još veći nemir među opkoljne branioce. U noći punog meseca, 24. maja, došlo je do potpunog pomračenja i puna tri časa protekla su u mrklom mraku. Ova prirodna pojava opomenula je mnoge da se prisete starog proročanstva da će Carigrad pasti kad mesec nestane. Po svemu sudeći, kraj se bližio. Konstantin je naredio da se iznese ikona Bogorodice, zaštitnice Carigrada i da se nosi u procesiji ulicama. Iznenada ikona je ispala iz svog postolja; gotovo u istom trenutku sa neba se obrušilo jako nevreme, praćeno pljuskovima i gradom. Procesija je obustavljena. Sledećeg jutra, Carigrad je osvanuo obavijen gustom maglom. A uveče, pošto se magla najzad podigla, na kupoli Svete Sofije primećena je misteriozna svetlost koja se lagano pela ka pozlaćenom krstu na vrhu. Turci su takođe opazili ovu svetlost iz svog logora kraj zidina. Bilo je to znamenje, „omen“, koje je Turcima budilo nadu, a Grke bacalo u najdublje očajanje“.

                                                                                 Konačni napad bio je planiran za 29. maj. Njime je, po zamisli sultana, trebalo sve rešiti. Branioci Carigrada,  uoči sudnjeg časa, pomolivši se poslednji put u Svetoj Sofiji i poželevši da se desi čudo koje će ih spasiti, otiđoše da izginu na svojim borbenim mestima. Turski napad počeo je u ranu zoru 29. maja. Iako iscrpljeni, branioci nisu pokazivali ni najmanji umor. Ta činjenica je prinudila Mehmeda II da u borbu uvede pojačanje – janičare. Novim prodorom Turaka, jedan od vođa branioca – Đustinijani, smrtno je ranjen. Taj događaj uneo je pometnju među narodom. Pokazavši samopožrtvovanje, car Konstantin XI  pao je u borbi. Potonji istoričari pisaće o caru koji je umro kao heroj i mučenik. Sve je bilo gotovo. Nije se moglo više. Odbrani je nestala poslednja zaliha snage i neprijatelj je probio zidine. Izloženi svakodnevnim potresima, bedemi nisu bili dugog veka. Carigrad je osvojen. Postao je prestonica Osmanskog carstva, a Vizantijsko carstvo, dugo već na umoru, izdahnulo je.

     Naredna tri dana i tri noći grad je surovo pljačkan, a svetinje uništavane. Stanovništvo koje je preživelo ratne strahote i dane turskog pobedničkog divljanja, odvedeno je u ropstvo. Morejska despotovina pašće u ruke Turaka 1460, a Trapezuntsko carstvo 1461. godine. Atina je pala 1456. godine, a starovekovni hram – Partenon, postaće turska džamija. Iako je preživelo mnoge ratove stranih osvajača i krstaški pohod, Istočno carstvo je 1453. godine doživelo je svoje uvenuće. Pad Carigrada i krah jedne civilizacije mnogi hroničari smatraju i krajem jedne istorijske epohe – srednjeg veka. Prisutno je i uverenje da će pojava mnogih učenih Vizantinaca u Zapadnoj Evropi, koji su sa sobom poneli nasleđe antičkog kulturnog blaga, nagovestiti period humanizma i renesanse.

                                                                                                               Maja Petrov

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*