Kristina Petković: nagrađeni radovi

Filed under: nagrađeni radovi,region,Svetosavski konkurs Leskovac 2011 |

sveti-sava2SVETI SAVA ŠKOLSKA SLAVA

Život, prepun uspona i padova. Prepun teških poraza i velikih pobeda. Prepun nadanja i očajanja. Životni put, pun prepreka koje nas lome i podsticaja koji nas obnavljaju. I, na kraju, mračna i snažna smrt, kao ledena hladnoća guta sve pred sobom i briše svaki trag našeg postojanja.
Čovek, tako mali i beznačajan. Uplašen. Zbunjen. Izgubljen u lavirintu života. Samo je jedan izlaz. Izlaz, koji, mali, nebitan čovek traži čitavog života. Svi ljudi tako lutaju za jednim jedinim
ciljem-da pobede prolaznost i zaborav. Da ostanu upamćeni. Da se njihova malenkost i beznačajnost izbrišu. Težak cilj kome stremi svaka živa duša. Taj lavirint pun zamki i prolaza, opasnosti i lepote, ta predivna, a opet tako strašna građevina, Ko jednom pobedi prolaznost i beznačajnost, malenkost i izgubljenost, uplašenost i očajanje, pobedio je hladnu, crnu, tihu, nekada tako strašnu smrt.
A na tom putu ti si uvek tu da nas bodriš, podržavaš, voliš, podižeš i moliš Boga da pronađemo put. Da, poput tebe, taj Sizifov posao pronalaženja sebe i pobeđivanja vremena učinimo lakšim i završimo ga. Da se uzdignemo u visine i upišemo u večnost i beskrajnost. Baš kao što si to ti uradio, sveti Savo. Baš kao što si ti ostao najveća svetinja, najjača buktinja, najtvrđe utvrđenje i najbolji pastir svog naroda, tokom svih ovih vekova. Odoleo si zubu vremena i ono te sada čini još jačim, tvoje ime čini svetlijim i značajnijim.
Pomozi nam da nekome pomognemo i na taj način pomognemo sami sebi. Pomozi nam da ti se mi, grešni, kao tvoj narod pridružimo, ti koji si nam pomogao da vidimo svetlost u mračnom lavirintu, jer jedini neizbrisiv trag našeg postojanja je u srcu, u srcu čoveka. Mi ćemo te voleti, baš kao što ti voliš nas, naš dragi svetitelju, naš sveti pastiru, naša najsvetlija zvezdo, dragi nam monaše Savo.

SVETI SAVA

Onaj ko ustaje
i ko se nada.
Onaj koji ne nestaje
posle pada.

Onaj koji nas uči,
onaj koji nas voli,
najveća zvezda
u svakoj školi.

Onaj ko razume,
ko se za nas bori,
onaj koji ne da
tuzi da nas mori.

Onaj ko znanjem
i ljubavlju pobeđuje.
Juče na prestolu,
danas monah,
a sutra, ko je?

Sutra najveća svetinja
svoga naroda i zemlje svoje.
To je onaj kome se
sve pesme poje.

Onaj kome se
sva deca mole,
na koga podsećaju
sve škole.

Onaj koga voli
svako srpsko dete,
onaj čistog srca,
onaj duše svete.

Najveća svetinja
iznad naših glava.
Princ Rastko Nemanjić,
monah sveti Sava.

SVE BOJE MOGA SVETA

Osećam se tako loše. Razdražljiva sam, besna, nervozna, tužna, uplašena, neuobičajna. Ne znam šta ću sa sobom. Sve oko mene je sumorno, beživotno sivo, neverovatno bezbozbojno, tužno… Ne želim da razgovaram ni sa kim. Treba mi samoća, treba mi mir.
Zatvaram vrata svoje sobe. Ne mogu da sedim niti ležim. Nervoza me tera da besna šetam po sobi bez razloga. Šta mi se dešava?! Izbezumljena sam. Kako da opišem svoje ponašanje? Ne mogu da razmišljam ni o čemu. Niti šta vidim, niti šta čujem. Svet oko mene je sumorniji i od najdosadnijeg sivila. Ne umem da opišem svoje postupke… Sve me frustrira, previše je pritiska, tenzija raste. Dosta mi je svega! Toliko sam uznemirena. Previše je pomešano emocija u meni. Moja glava postaje ekspres-lonac koji ključa. Ne mogu više ovo da podnesem. A ne mogu ni da pronađem razlog svega, da otklonim uzrok, da radim bilo šta što bi zaustavilo konfuziju. Besno se bacam na krevet. Sve me čini nervoznom, izbezumljenom, preplašenom… Ne mogu da nađem utočište. Kao da moj svet više ne postoji. Zbog čega se sve ovo dešava? Ne želim da uopšte postojim. Želim samo da nestanem.
A onda uplovim nekako u neki svoj svet i isključim se potpuno. Zamislim se duboko. Ne osećam ništa. Ne reagujem ni na šta. Samo razmišljam, ali ne znam o čemu tačno. Odjednom, kroz glavu mi prolaze lica svih ljudi koji su mi dragi. Šta ako ih izneverim? Šta ako im se nešto desi? Moram ih zaštiti! Moram ih sačuvati! Oni su sve što imam! Zbog njih sam takva kakva jesam. Zbog njih radim sve ovo što radim. Zbog njih trudim. Zbog njih živim. Ne želim da ih izgubim! Ne opet!!!A onda dolazi to famozno pitanje koje izaziva svu konfuziju i nervozu, zbunjenost i uplašenost. Zašto?! Iako sam već milion puta sama sebi odgovorila, iako sam sebi pronašla razloge i shvatila da je sve moralo da se desi, opet isto pitanje. Zašto­?!
Munje i gromovi sevaju u meni. Oluje, uragani, tornada, zemljotresi i cunamiji zahvatili su moje srce i moju glavu. U meni besni hiljadu vetrova, trese me hiljadu zemljotresa, udara me hiljadu talasa. Davim se u njima. Strah, bes i ljutnja lagano me savladavaju. I to pitanje. Zašto?! Najednom, budi se jedan deo mene. Nešto mi govori da moram da se obuzdam, da moram da se smirim, da moram ostati trezvena i hladne glave. Moja želja da sve ovo prestane nadvladava moja loša osećanja. Sve se stišava. Počinjem da se osećam bolje. Opet govorim sebi da znam da je život težak i ponekad tako surov, ali da uvek postoje trenuci i ljudi za koje se borimo, koje volimo i zbog kojih se vredi boriti.
I onda, duga me obavija. Sve je, najednom, lepše, svetlije. Na hiljade duginih boja razliva se u meni, boji moj, do malopre sumorni svet i svetli kao hiljadu vatrometa. Padaju mi na pamet reči kojima tešim drage osobe. Uvek im govorim da se ne smemo osećati loše, jer na taj način trošimo svoj, ionako prekratak život. Prisećam se svega što su me naučili. Znam da se sunce opet ponovo rađa i da, kada je sve mračno, tračak nade koji svetli u nama prerasta u blještavu svetlost i nadvladava mrak. Znam da posle, čak i najstrašnije oluje uvek dolazi duga. Znam da se moramo svim snagama boriti da ne padnemo. Ali, to je skoro nemoguće. Ipak, nakon pada moramo ustati i nastaviti dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Sve osobe meni drage naučile su me i pomogle mi da se kao feniks uzdignem iz pepela, rodim se opet i nastavim da živim, nakon katastrofe koja me je pogodila. Jasno mi je da moram da budem jaka zbog svih koje volim. Moram uvek biti tu za njih. Moram im pružiti svu ljubav i podršku. Moram im pomoći da se uvek osećaju dobro i moram ih zaštititi od hladnog, okrutnog sveta. Svim bojama moga sveta obojiću njihove živote i neću dozvoliti sebi da ih izgubim, jer mi znače previše. Moram im se odužiti za sve ono što su mi dali i moram biti uz njih, jer to je jedino što želim. Potpuno me je ispunilo to čudno, ali tako prijatno osećanje zahvalnosti i obuzela me je jaka želja da im vratim svaki dragoceni trenutak koji su proveli uz mene. Samo želim da budu srećni, jer ništa manje nisu zaslužili. Trebam ih i oni trebaju mene. I ta želja se kao plamen sve više rasplamsava u meni, gorim od nje. Ona me vodi i održava u životu, jer svrha čovekovog postojanja je da čini druge ljude srećnim i na taj način dokaže da j vredan života koji mu je podaren. Ako dokaže tako nešto, zauvek će živeti u srcima ljudi koje je voleo i kojima je značio. Na kraju, zar nije to krajnji cilj svakog od nas?
Izlazim iz sobe uz osećanje mira, spokoja i blaženstva. I unapred se radujem svakom divnom, dragocenom trenutku koji ću podariti ljudima koje volim.
Poslednji rad koji Vam šaljem osvojio je nagradu školske 2009/2010. godine na nivou okruga.

KNjIŽEVNOST I DRUGE UMETNOSTI

– Ja sam najlepša! –
– Ne, nisi! –
– Zašto se uopšte vas dve svađate kada svi znaju da sam najlepša JA !
Bili su to zvonki glasovi koji su dopirali sa vrha ove mitske planine, pravo iz oblaka.
Prošavši kroz čudesni portal našla sam se baš u staroj Grčkoj, u podnožju planine Olimp. Veruje se da je ova planina dom bogova. I dok su odzvanjali ovi prijatni glasovi, ja sam bila veoma iznenađena. Uh, koliko je pitanja bilo u meni? Kao i svako živo biće, i mene težnja da upoznam nepoznato i otkrijem neotkriveno kao magnet privlači. Nešto što ne umem ni sama da objasnim, govorilo mi je da krenem da se penjem. I kao vođena na nevidljivoj uzici pela sam se korak po korak. Ali nisam mogla a da ne zastanem da uživam u pogledu koji se pruža odavde.
To je bilo tako neverovatno! Kao da sanjam. Uštinula sam se. Oh, ne, ipak to nije san! Ostala sam bez daha. Toliko vedrih, jarkih boja, te igre svetla i senke, taj prelepi sjaj koji unaokolo sipaju zlatni sunčevi zraci. A onda, u blizini štafelaj za slikanje, pripremljene boje, olovka i nekoliko papira. Imala sam neopisivu želju da to nekako naslikam i to je bilo moguće. Ne razmišljajući o tome kako se sve odjednom tu stvorilo, uzela sam četkicu i boje. I tako, dok sam slikala, podsvesno dam pevušila neku skladnu melodiju, a kasnije su mi reči pesme bukvalno same izlazile iz ustiju. Moja inspiracija, koja se često poigrava sa mnom, bila je jaka kao bujica posle prolećnih kiša i topljenja snega i sve više i više je, u stvari, nadirala, sve snažnija i snažnija bujajući u meni kao novi, mladi cvet, pun snage, koji jedva čeka da pokaže svetu svu svoju lepotu. Ali, to je bio i najzanimljiviji deo. Kako je inspiracija nadirala isuviše brzo, došlo je do malih problema. Jedva sam se uklopila u taj ritam. Nekako sam se već snašla. U jednoj ruci držala sam četkicu i pokušavala da što vernije oslikam. taj čarobni predeo, a drugom rukom sam užurbano ispisivala melodiju i tekst pesme. Možete samo da zamislite koliko bi to urnebesno smešno bilo nekome ko bi gledao sa strane. Ali, najbitnije je bilo što je u tom trenutku moje srce bilo potpuno otvoreno i sve što radim dolazilo je iz srca i duše. Na kraju, kada sam sve završila, nisam mogla da verujem da sam uradila sve to. U trenucima dok je inspiracija bujala u meni, osećala sam se tako čisto i prosvetljeno, da je to nemoguće opisati rečima.
Onda sam čula glasove koji su me doveli dovde. I opet isto. Kao opijena koračala sam sigurno i lagano ka vrhu Olimpa, ali sam se osećala ispunjeno i predivno. Kao da sam sva bila sačinjena od bezbroj nežnih leptirića koji su lagano lepršali. Najzad sam stigla. Ispred mene se odjednom našla ogromna, sjajna, zlatna kapija, i nekim čudom, otvorila se, te sam ja slobodno mogla da uđem i nastavim potragu. Tek kasnije sam saznala da mi je, sve ovo pomoglo da očistim srce, a čisto srce mi je jedino bilo potrebno za ulazak na Olimp. Kažu da je dečije srce čisto, bez ijedne mrlje na sebi. Ali ja pretpostavljam da i umetnici imaju čisto srce, jer su oni ništa drugo do velika, nestašna deca vođena maštom i snovima.

Oni zvonki glasovi dopirali su od tri muze, muze poezije, muze muzike i muze slikarstva. One međusobno nisu mogle da odluče koja umetnost je najbolja. A njih tri bile su najbolje prijateljice koje su delile sve tajne, strahove, želje, očekivanja, nadanja…
Onda su došle do mene i tražile da odlučim. Ne možete ni zamisliti koliko je situacija bila nezgodna. Muza slikarstva je tako prekrasna, a slika može da ono što želimo, zamrzne u vremenu, da ga učini večnim. Muza poezije ima predivan glas, a poezija je vrsta umetnosti koja je razumljiva samo onome ko otvori svoj um i svoju dušu. Ali muza muzike svira tako divno, a muzika ima moć nad ljudima, jer ljudi, slušajući je postaju srećniji i veseliji. Ipak, svaka od njih bila je nepotpuna. Setila sam se onog predela. Slika nije bila dovoljna da prikaže potpunu lepotu predela, a opet reči pesme nisu ga baš verno prikazivale. Čak ni najlepši i najskladniji akordi ne mogu ga potpuno opisati. Ali, boje kojih je bilo i na slici i u pesmi i u melodiji, verno su predstavile sve boje pejzaža i sve njegove čari. I, pronašla sam odgovor. Sve su one, jedna bez druge, nepotpune, nedorečene, jer kao što su muze najbolje prijateljice, tako postoji neraskidiva veza između ovih triju umetnosti. Svaka od njih je sjajna na svoj način, ali sve zajedno sijaju jače od bilo čega u celom univerzumu. Bile su zadovoljne odgovorom i od tada više nisu postavljale slična pitanja.
A ja sam sa planine Olimp sišla kao umetnik. Uspela sam da pronađem taj portal i vratim se u svoje vreme. A onda sam se predala umetnosti. Preko arija, slika i pesama prenosila sam drugima značajne poruke i ojačavala vezu između ovih triju umetnosti, a na taj način jačala sam vezu između ljudi.
I shvatila sam da je inspiracija kao mađioničar, izvede neki neverovatan trik, a onda nestane. Ali se moja inspiracija nikada nije potpuno izgubila, zahvaljujući mojim prijateljicama muzama, koje su mi uvek davale snage i poleta. Bitno je samo da budemo srećni, otvorimo se i maštamo. Sve ostalo će doći samo.

Kristina Petković, petnaestogodišnja učenica prve godine Gimnazije u Leskovcu, gradu na jugu Srbije.

Rad koji Vam upravo šaljem bio je nagrađivan na dva Svetosavska konkursa raspisana na nivou okruga. Osvojio je prvu nagradu 27.1.2011. na konkursu koji je bio održan u Trgovačkoj školi. Rad je pisan na licu mesta i prvo mesto je osvojio samo pola sata nakon završetka konkursa. Tekuće, 2012. godine isti rad je osvojio prvu nagradu na Svetosavskom konkursu raspisanom od strane Centra za stručno usavršavanje u obrazovanju, na nivou grada Leskovca.Na istu temu sam napisala i pesmu koja je tekuće 2012. nagrađena takođe na Svetosavskom konkursu raspisanog od strane grada Leskovca. Pošto sam učestvovala na više konkursa, postoje još neki nagrađivani radovi. Jedan od njih, pod nazivom „Sve boje moga sveta“, osvojio je prvu nagradu na konkursu u Kolarima koji je raspisla Republika Srbija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*