Kонкурс за награду „Биљана Јовановић“

Filed under: drama,poezija,proza,rokovi u februaru,Srbija |

Српско књижевно друштво расписује конкурс за награду „Биљана Јовановић“ за прозна, песничка и драмска дела први пут објављeна 2017. године.

Књиге (у четири примерка, са назнаком: „за награду Биљана Јовановић“) треба послати најкасније до 15. фебруара 2018. године на адресу: Српско књижевно друштво, Београд, Француска 7.

Име добитника/це награде биће објављено крајем марта 2018. године.

Жири ће радити у саставу: Драгана В. Тодоресков (председница), Слађана Илић и Владислава Војновић.

Награда „Биљана Јовановић“ установљена је 2005. године. Додељује се уз континуирану подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.

Досадашњи добитници су: Срђан Ваљаревић за књигу „Дневник друге зиме“ (за 2005. годину), Даница Вукићевић за књигу поезије „Лук и стрела“ и Ибрахим Хаџић за песничку књигу „Непрочитане и нове песме“ (за 2006. годину), Немања Митровић за књигу „Бајке са Венере“ и Угљеша Шајтинац за књигу „Вок он!“ (за 2007. годину), Јелена Ленголд за књигу прича „Вашарски мађионичар“ (за 2008. годину), Милена Марковић за књигу песама „Птичије око на тараби“ и Слободан Тишма за роман „Quatro stagioni“ (за 2009. годину), Владислава Војновић за књигу поезије „PeeMeSme“ (за 2010. годину), Срђан Срдић за збирку прича „Espirando“ (за 2011. годину), Иванчица Ђерић за роман „Несрећа и стварне потребе“ (за 2012. годину), Звонко Карановић за књигу „Кавези“ (за 2013. годину), Ото Хорват за роман „Сабо је стао“ (за 2014. годину), Светислав Басара за роман „Анђео атентата“ (за 2015. годину).

Додатне информације на: srpskoknjizevno@gmail.com

Биљана Јовановић биографија

Биљана Јовановић је рођена 28. јануара 1953. године у Београду. Умрла је 11. марта 1996. године у Љубљани. Завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду.

Објавила је збирку песама „Чувар“ (1977), романе: „Пада Авала“ (Просвета, 1978 и Независно издање Слободан Машић, 1981), „Пси и остали“ (Просвета, 1980) и „Душа јединица моја“ (БИГЗ, 1984), драме: „Ulricke Meinhhof“ (основа за представу „Stammheim“, СКЦ, Београд, 1982, редитељи Љубиша Ристић и Нада Кокотовић), „Лети у гору као птица“ (Атеље 212, Београд, 1983, редитељ Зоран Ратковић), „Централни затвор“ (Народен театер Битола, 1922, редитељ Влада Милћин) и „Соба“ на Босфору (објављена у ПроФемини бр.1, Београд, 1996).

Објавила и заједничку антиратну преписку „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“, са Марушом Кресе, Радом Ивековић и Радмилом Лазић (немачко издање за „Suhrkamp“ 1993. и 1994. у едицији Апатриди, Радија Б92 у Београду).

Била је потписница свих петиција 70-их и 80-их против репресије и митова комунистицког режима – међу првима је била када је требало бранити шесторицу у Београду и четворицу у Љубљани, Шекса или Парагу у Загребу, Шешеља или Изетбеговића у Сарајеву, али и све друге који су одговарали због злогласног члана133. – кривично дело познатије као деликт мишљења или вербални деликт..

Била је чланица првог Одбора за заштиту уметничких слобода основаног 1982. у одбрану песника Гојка Ђога у седишту Удружења књижевника Србије у Француској 7.

Међу брањенима, први пут је тада био и Адем Демаћи из Приштине, за кога је Одбор тражио ослобађање из затвора, у коме је лежао већ 28 година.

Биљана Јовановић је била председница прве невладине организације – Одбора за заштиту човека и околине, основаног 1984. године такође у Француској 7.

Током 90-их година била је међу оснивачима УЈДИ-ја, Хелсиншког парламента, Београдског круга, Цивилног покрета отпора. Била је иницијатор и учесник свих мировних и антиратних акција у Београду: Паљења свећа, Црног флора, Последњег звона, а 1992. основала је ЛУР (Летећа учионица, радионица) за културно и интелектуално повезивање некадашњег југословенског простора.

Била је против гетоизирања држава, народа и људи, не признајући поделе по нацији и вери. Окупљала је око себе људе или су се они окупљали око ње.

Појава Биљане Јовановиц на књижевној сцени касних 70-их била је освежење у амбијенту фаворизоване такозване стварносне прозе.

Малограђанском миљеу и предрасудама супроставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке, сексуалне конвенције.

Пада Авала

„Пада Авала“ је прекретничка књига о побуњеничком духу младог Београда и представља један од најбољих романа првенаца у српској књижевности. Романом о интимном животу једне младе музичарке и њеним егзистенцијалним и духовним пустоловинама Биљана Јовановић је срушила многе стереотипе тадашњег доба.

Данас се посебно препознаје чињеница да је појава овог романа 1978. године био пример новог жанра, прозе коју пишу жене, узимајући за садржину типично женска искуства, супротстављајући их стереотипима и конвенционалној улози жене у тадашњем друштву. У прози Биљане Јовановић су отворена и питања женске сексуалности као нераскидивог дела женске личности, теми о којој списатељице тадашњег доба, код нас нису отворено говориле.

Оно што чини да роман „Пада Авала“ буде и данас актуелан јесте побуњенички дух младих јунака, који је кроз протеклих тридесет година прешао пут од проблема генерацијског јаза до све више критичког односа младих према времену у коме живе, земљи у којој су рођени, као и њиховом критичком односу према одговорности и сврси сопствених живота.

Детаљну анализу романа и стваралаштва Биљане Јовановић урадила је Јасмина Лукић у поговору под називом „Свему насупрот“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*