Kolumna Zorana Ilića: Slike iz života jednog blogera (V)

Filed under: kolumne,region,Zoran Ilić |

Sa šakama hladnim kao led

Prošle jeseni, na beogradskom Sajmu knjiga, upoznao sam Pesnikinju.

Pružila mi je ruku i rekla:

– Znam, ti si Bloger…

– Da, jesam – odgovorio sam.

I to je bio kraj našeg razgovora, susreta… Mimoilaženja u vremenu i prostoru. Mada nije bio i kraj dana: on je još uvek trajao, razvijao se u svim mogućim smerovima. Divergirao je.

Pomislih:

„Hm, mogao sam komotno posle tog susreta da zaplačem, i da plačem, lijem suze do kraja dana… Do ponoći…

Posle ne: novi dan ne treba započinjati suzama…“

Za razliku od ruku, možda je Pesnikinjino srce bilo toplo? Možda.

Međutim, ono je bilo nevidljivo, smešteno u Pesnikinjinom grudnom košu, i o njemu se ništa ne može reći. Može samo da se nagađa, pretpostavlja…

A srce kao srce: kuca, otkucava život, pumpa krv… Radi, ne zabušava…

I kao što se Pesnikinja seća mene, tako se i Pripovedač  nje seća.

Baš je se dobro seća. Nekada su njih dvoje delili isti krevet: toliko su bili intimni i bliski. Ali, to je bilo nekada jer sada njih dvoje apsolutno ništa ne dele. Čak ni zajedničke uspomene! Svako je otišao na svoju stranu. Jedino sam ja između. Ma, nisam ovde ja važan: ja sam najmanje važan. Dakle, nevažan sam.

Kada se deli isti krevet onda je, verovatno, i trpeza zajednička? Ono što se nađe na stolu jeste zajedničko.

Pesnikinja je poznati, deklarisani, vegetarijanac. Meso ne postoji u njenom životu. Možda su joj zato ruke i hladne jer meso daje energiju: ono sagoreva.

Zanimljivo: i ja sam vegetarijanac. Ne jedem meso, ali mu ruke nisu hladne. A ni noge mu nisu hladne. Kod mene  ništa nije hladno. Šta li  me to greje?!

Opet sam se udaljio od Pesnikinje: previše… Možda zbog njene hladnoće? Svi mi bežimo od hladnih predmeta i osoba.

Tako da joj poručujem:

 Pesnikinjo, ti samo budi i ostani dovoljno daleko

Pripovedač opet tvrdi da je i on meni prilikom našeg prvog susreta rekao:

– Znam, ti si Bloger!

I da sam ja, slično kao i Pesnikinji, odgovorio:

– Da, jesam.

I da se to nije dogodilo na beogradskom Sajmu već ispred Doma Omladine: svih tih detalja se Pripovedač seća. Kao i da to nije bio kraj našeg razgovora, susreta, već da smo nastavili druženje u obližnjem kafeu.

Ja sam po ustaljenom običaju naručio čaj: ja ne menjam svoje omiljeno piće tako lako.

Bilo je u tom kafiću puno zanimljivog sveta. Jedna prilično razgolićena devojka je plesala ispred šanka, i ja sam poželeo da to veče što duže traje…

Sad kada su konačno otišli i Pesnikinja i Pripovedač situacija je znatno smirenija. Opuštenija, komotnija. A takva i treba da bude, nikako ne drugačija.

Ja sam svoj na svome što znači da je dovoljna samo jedna reč:

–         Odjebi!

Citirao sam Prevodioca: tip čiju sam reč izgovorio jeste prevodilac mada je teško dokučiti sa kog na koji jezik on prevodi?! Ali prevodi: ne odustaje. On ima svoju misiju. Trange-frange misiju.

U onim drugim, davnim vremenima on nije bio prevodilac već muzičar. Bavio se muzikom, a sada se umorio od muzike, verovatno i od publike, pa okrenuo ćurak naopako. I kao da kaže:

– Može se i ovako…

– Jedva da se može, Prevodioče! – poručujem mu. – Ja bih pre rekao da se ne može, međutim Ti si odlučio da se može. A kada Ti, Prevodioče, nešto odlučiš onda tako i bude. Zacementiraš stvarnost.

O autoru: Zoran Ilić je prozni pisac iz Beograda. Sa svojim pričama prisutan u srpskoj i eks-ju periodici od 1989. godine. Bio urednik u “Književnoj reči” i gostujući urednik u “Albumu” (Sarajevo). Jedno vreme bio zamenik glavnog i odgovornog urednika onlajn časopisa Balkanski književni glasnik. Trenutno uređuje veb-sajt za književnost posvećen autorima sa prostora bivše Jugoslavije Prozaonline.
Na zagrebačkom internacionalnom pozorišnom festivalu FAKI 2006. godine izveo ulični performans koristeći motive iz jedne od svojih priča.
Saradnik je i aktivni učesnik mnogih veb-sajtova posvećenih književnosti: novosadski “Bundolo”, zagrebački CIP/Pisaća Mašina, beogradska Tekstura…
Dobitnik je “Priznanja Krleža” za 2009. godinu.

Bibliografija:

Zbirke priča

– Jednostavna i druge priče, Pegaz–KOS, Beograd 1997.
– Virtuelna devojka, KOS/Književno društvo “Sveti Sava”, Beograd 2003.
– Nedovršene priče, Književno društvo “Sveti Sava”, Beograd 2005.
– Trči zeko trči, “Alma”, Beograd 2008.

Romani

– Repriza reprize, “Liber”, Beograd 2009.
– Megalomanija, “Alma”, Beograd 2009. (koautorsko delo)
– Isečci, “Alma”, Beograd 2010.

http://kraljpajaca.blogspot.com/
http://prozaonline.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*