Već danima izlazeći iz zgrade nalećem ispred ulaza na suncem obasjanu pseću kaku. Pomenutu suncem obasjanu pseću kaku zaobilazim pazeći da se ne umažem i krećem dalje. Hodajući uživam u gledanju procvetalih i lisnatih grana, raznolikog, mirisnog cveća i uredno potšišanih travnjaka. I ako je do proslave Nove godine ostalo više od pola godine moje kreativnošću naoružane komšije već su se potrudile da drveće, žbunove i travnate površine okite ukrasnim najlonskim kesama, ukrasnim maramicama za brisanje nosa, ukrasnim novinama, ukrasnim plastičnim bocama i raznim drugim ukrasnim predmetima koje možemo naći po našim domaćinstvima i iskoristiti ga za uspešno kićenje okoline. Nažalost čim dune vetar ukrasi se uskomešaju i počnu da lete na sve strane, pa trud mojih komšija biva pokvaren. A vetar ko vetar, nema uopšte ukusa pa sve ukrase, bez ikakvog reda, smesti na gomilu, uz živu ogradu naprimer.
Idem dalje. Dolazim pred autobusko stajalište ispred kojeg me dočekuje čopor pasa lutalica. Oni za razliku od komšijskih pasa ne kake na ulici, ali zato laju na točkove u pokretu i skupljaju se pokraj obližnje ćevabdžinice. Tamo ih hrane moji sugrađani, ljubitelji mesnog zalogaja. Oni pse časte sa parčićem mesa, a stajalište sa masnim papirima i kesama. Tu i tamo se desi da trotoar počaste pljuvačkom, ali češće to rade pikavcima jer „nakon jela prija cigara cela!“
Nakon par minuta čekanja ulazim u autobus. Na oglasnom plakatu vidim piše: „Očistimo Srbiju!“ Neka akcija, odmah shvatam, zapisujem telefon i odmah zovem da se prijavim. Presedam na drugi, pa na treći autobus i stižem na mesto okupljanja. Uz rečnu obalu skupilo se desetak nasmejanih volontera. Gledam okolinu. Gde god da pogledam nabujala priroda okićena je ukrasnim predmetima a rekom, nošeni strujom, plove ukrasni otpatci. Vidim da su i ovde ljudi vredni i da su mnogo pre dočeka nove godine odlučili da sve okite. I moram priznati mnogo su kreativniji od onih mojih komšija. Bi me malo i stid zbog toga, jer ovde sem pomenutih ukrasnih kesa, papira, maramica i plastičnih boca, može se videti i svakojakih što malih što velikih točkova, delova garderobe, crvenkastih uložaka, špriceva, srče od stakla, delova električnih aparata, igračaka, raznog nameštaja i tome slično.
Stavljam zatim gumene rukavice na ruke i po nalogu koordinatora akcije počinjem da skupljam ukrase. Skupljajući ukrase pitam se sve vreme: da li je pošteno da ja koji nemam ni malo kreativnosti u sebi i koji nisam učestvovao u „kićenju“ i „ukrašavanju“ prirode treba sada da kvarim toliki trud svih tih kreativnih i vrednih građana? Eh, svašta mi pada na pamet…
Vladimir Bulatović – Buči rođen je 1979.godine u Beogradu. Diplomirao je solo pevanje na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.
Objavio je knjigu priča „Izmišljeno ali istinito“ (2010). Uređuje književni blog BUČIJEVA RADIONICA
http://buchijevaradionica.blogspot.com/
Pročitajte i:
