Gledajući popularnu SF seriju „Zvezdane staze“ možemo se uveriti kuda bi sve čovečanstvo moglo stići sa svojom inteligencijom i umešnošću. Pod uslovom da me neko od savremenika zamrzne (samo da prespavam ove i sve buduće političke, predizborne kampanje) i da me potom naši potomci odlede u 23. veku, mogao bih da u dalekoj budućnosti ujutru popijem iz replikatora ferengijevski mokaćino posut bejžoranskim, sitno mlevenim karanfilićem i gricnem hrskavo, mirisno pecivo kakvo prave samo gušteroglavi pekari u moćnom kardasijskom carstvu. Za ručak bih se već odlučio za klingonske specijalitete od krvavog mesa, a za večeru bih možda mogao pojesti neki lagan obed sa naše matične planete koja bi za čoveka budućnosti mogla biti, citiraću reči Elmera Daveža: „Divno mesto za odmor!“
Između svakog obeda, krećući se brzinom od deset i više vorpova u svojoj svemirskoj jahti, obilazio bih egzotične planete i provlačeći se kroz crne rupe skakao iz kvadranta u kvadrant. Krajolike i atmosferu spomenutih planeta ne bih morao da kvarim prisustvom svog brodića, već bih se sa visine od nekoliko stotina kilometara teleportovao na njihovu površinu i tamo malko prošetao i udisao vanzemaljski vazduh za koji sam čuo da je dobar i leči zemaljsku neurozu današnjice.
U tom izmaštanom svetu i ljudi i vanzemaljci na Zemlji bili bi ravnopravni. Ne bi bilo gladi, ne bi bilo ratova (ipak, paradoks postojanja ratnog stanja između međusobno zaraćenih saveza planeta priliči televizijskoj seriji koja ne bi opstala da nije imala u svom scenariju gomilu interplanetarnih sukoba!), ne bi bilo političkih i drugih stranaka i pokreta, ne bi postojale razne ideologije, demagogije, astrologije, magije, desnice, levice, centri i režimi. Bio bi to raj koji bi i anđele učinio ljubomornim…
Nego, ko bi od nas uopšte i mogao opstati u jednom takvom savršenom svetu? Taj svet bi za čoveka današnjice bio pre pakao nego raj.
Čovek današnjnice ima sasvim drugačije, racionalnije potrebe. On želi (mada kaže da ga na to drugi teraju) da pripada nekoj stranci, loži ili kakvoj drugoj interesnoj organizaciji, što se danas zapravo naziva čovekovom socijalizacijom. Čovek današnjice (on tvrdi da stalno negde kasni) želi da je stalno u nekoj žurbi i stresu, zbog čega dobija čir na želucu a ako se dovoljno potrudi mogu i da ga udare šlog ili infarkt što je daleko časnije od imanja gnojavog prišta.
Čovek današnjice (mada govori da on zapravo nije odgovoran za to…) želi da bude stalno sa nekim u sukobu, da seje bombe i napalme, da roka iz šmajsera, da lomi kosti i razbucava glave i to sve čini urlajući usput „rodoljubive pesme“ koje, što je veoma zanimljivo, ne slave nikada dela humanih već uvek i samo dela gramzivih ljudi.
Čovek današnjice (iako odlučno poriče bilo kakvu umešanost u to) iskreno i od sveg srca želi da posećuje svakodnevno pornografske sajtove i da se sladi buljenjem u sparivanja nepoznatih lepotica i lepotana, od čijih egzibicija nikakve koristi nemaju njihove maloletne devojke, punoletne žene i nastrane ljubavnice već samo pornografska industrija i njihovi zaposleni na održavanju mnogobrojnih plavičastih, hlorisanih bazenčića.
Čovek današnjice (on smatra da je to preterivanje!) želi svim svojim bićem da se svakodnevno prežderava do besvesti i da se dobro naloče alkoholom (može i špiritusom ako nema ničeg boljeg), da bi nakon toga mogao na miru da dobije neku opaku bolest čime bi se od srca odužio farmaceutskim korporacijama koje štancuju na milijarde šarenih pilulica namenjenim tihom umiranju.
Čovek današnjice (verovatno se i sa tim ne slaže) žarko želi da se bocka iglom, da ušmrkava i da guta svakojako đubre od kojeg ima divne halucinacije i svakojake senzacije zbog kojih na kraju cmizdreći poželi da je više mrtav a manje živ.
Čovek današnjice (mada „šapuće na sav glas“ kako mu to i nije toliko bitno u životu!) želi da se iskreno oduži brzonogim fakinima, koji gazeći po busenovima pravougaonih travnjaka tuku nogama loptu, tako što će se zbog njih žderati u sebi, polivati se pivom, koka – kolom i benzinom, i gvozdenim štanglama lupati glave drugih ljudi današnjice, a sve zarad zarade nekih malobrojnih ljudi današnjice čije trbušine kriju svakojake gozbe i tajne večere.
Takođe, čovek današnjice želi (mada on tvrdi da je rođen pod „nesrećnom zvezdom“ i da je baksuz) da ga drugi ljudi današnjice šikaniraju, vređaju, ponižavaju, maltretiraju, linčuju, bičuju, čereče, kamenuju, meću na električne, nagradne i istinite stolice, da mu deru kožu pa da ga tako ogoljenog premažu svinjskom mašću, streljaju i potom ga zakopaju u jamu prethodno mu napravivši prigodan i dirljiv ispraćaj uz mnoštvo zvanica.
Čovek današnjice (mada iskreno misli da je u potpunosti u pravu!) želi da veruje da će njegovo spasenje (ne znam samo od čega bi to trebalo da bude spasen…) stići sa neba i da će ga neko savršeno, božansko stvorenje povesti sa sobom u magličasto predvorje raja gde nema nigde čoveka već samo belih, nasmešenih prikaza koje ljubazno i šapatom izgovaraju reči dobrodošlice: „Pokaj se i zaslužićeš spasenje!“
I eto, čovek današnjice umesto da bude srećan zbog toga što su mu sve njegove želje omogućene, upravo zahvaljujući ostalim ljudima današnjice (ne treba zaboraviti i na izuzetna ostvarenja generacija i generacija ljudi iz prošlosti), on se stalno nešto čmori, ljuti, lenčari, sanjari, žali i protestuje pišući brojna pisma, kolumne, pesme i eseje, ili protestuje smrzavajući se i cupkajući od hladnoće po ulicama naših velelepnih i smogom zagađenih gradova. Potom svu tu svoju nervozu prenosi na svoje bližnje i svoju slatku dečicu koja zbog toga bivaju isfrustrirana i nesigurna u sebe pa tako nesrećna kreću u potragu za životom na mestima gde zapravo sve vrvi od života kojeg ona svojim okicama ne vide.
Čovek današnjice zanosi se mislima o nekom tamo budućem, izmaštanom svetu ravnopravnih i jednakih, svetu u kojem ovakav kakav je on ne bi mogao opstati. Tamo bi mu verovatno bilo isuviše dosadno pa bi ubrzo počeo da čini raznorazne gluposti, što bi ljudi budućnosti rešili po kratkom postupku – istog časa bi ga teleportovali kod divljih i bezobzirnih Klingonaca.
Svi mi dobro znamo da Zemlja jeste divno mesto za odmor, ali nama, ljudima današnjice, baš kao i našim prethodnicima, hiljadama godina unazad, stalno neki đavo ne da mira. Đavo! Je li to onaj krvožednik i mizantrop što ga neprestano motamo po svojim lepim glavama?! E, baš taj…
Pročitajte i:
