Kolumna Vladimira Bulatovića: Reptili među nama

Filed under: kolumne,region,Vladimir Bulatović Buči |

U poslednje vreme često mi se dešava (zapravo, mnogo često mi se dešava!) da se nađem u društvu ljudi koji veoma živo i nadahnuto govore o „teorijama zavere“. Dok mi raspredaju svakojake priče, oči im gotovo plamte! Živo gestikulirajući svojim rukama i stisnutim prstima okrenutim na gore (baš kao da među njima drže nekakav čarobni prah kojim će me pretvoriti u kinesku tikvicu!), unose mi se u lice i gurkaju me laktom što u ramena što u rebra i slabine. Ubeđeno mi govore o „zlim ljudima – reptilima koji vladaju svetom“ i o „vanzemaljskim emisarima i ljudskim ambasadorima u UN namenjenim dočeku vanzemaljaca“. Govore mi i o „geomagnetizmu našeg područja i planu zavojevača da nas pokore, iscrpu naša prirodna bogatstva i načine nas svojim robovima“. Pričaju mi i o „čipovanim, beskrvnim zombijima koji se šetaju ulicama naših gradova i, po nalogu sotoninog sluge, kradu duše ljudima“. Zaklinju mi se u „višu pravdu i zasluženu kaznu koja će kad tad stići vinovnike zavera!“ Pozivaju se na religije, na crkve, na duhovnost i mudrost, na čakre, na karme, na svetlost i mrak, na narode Maja, na vlašku magiju, na Tarabiće, na astrologiju, na Milana Tarota, na „babin zub i njenu slinu“ i pogotovo na „kvaran zub bezrepog pacova“…

Da sam pisac naučne – fantastike ili horora verovatno bih iskreno uživao u svim tim pričama, dobijajući tako izuzetan materijal za svoje literarne radove. Međutim, kao neko ko iskreno pokušava da pojave oko sebe posmatra kritički, iskreno priznajem da me ta pojava sve više brine. Malo kasnije ću se  vratiti na to.

Skoro sam razgovarao sa svojim učenicima o štetnom uticaju droge. Uveravali su me kako se po njihovim gimnazijama svakodnevno pojavljuju i muvaju iste osobe, isti musavi dileri koji im nude drogu. Tvrde da policija i javnost znaju ko su ti nitkovi, ali da niko ne reaguje. Među srednjoškolcima vladaju strah i zbunjenost, nepoverenje i deprimiranost. Roditelji strepe za svoju decu, deca strepe za svoju budućnost, dok dileri droge potpomognuti nečijom pomoći (ne mogu da tvrdim tačno čijom podrškom, ali mogu debelo da sumnjam…) zarađuju novac trujući đubretom omladinu! No, i na to ću se vratiti kasnije.

Prošle školske godine, sećate se siguno, dogodio se štrajk prosvetara. Ukoliko ste čitali javne forume na kojima su posetioci raznih informativnih sajtova ostavljali svoje komentare, mogli ste da primetite izuzetno negativno raspoloženje javnosti prema štrajkačima. „Loš glas se najbrže pronosi!“, kažu pametni. Javašluk, nestručnost i nerad, odgovorno tvrdim izuzetno malog broja prosvetara, obeležio je čitavu profesiju. Zašto niko nije stao, ili je veoma mali broj ljudi stao u odbranu legitimnih prava velike većine vrednih profesora koji svoj posao rade odgovorno i časno, i zašto je izgledalo kao da je izuzetno malom broju ljudi stalo do poboljšanja materijalnih uslova ljudi koji obrazuju i vaspitavaju našu decu? Zašto negatvini primeri gurtaju pozitivne…

Sva tri navedena primera vezao bih za presudnu ulogu države i njenih institucija.

Među naše ljude već odavno se uvukao strah. Strah od gubitka radnog mesta, strah od siromaštva, strah od „smaka sveta“, strah od rata, strah od spostvene nemoći. Tinjajući on u njima proizvodi duboko nepoverenje. Prvo nepoverenje u same sebe, a onda i duboko nepoverenje u državne institucije. Gubitkom nepoverenja u državu ljudi traže poverenje u „onostrano“ (čak i u 21. veku!). Pošto (meni se možda sve to samo pričinjava…) država vrlo malo radi na edukaciji svojih građana i veoma malo ulaže u njihovo obrazovanje, a samim tim ih i ne podstiče na kritičko razmišljanje, mi (narod) polako tonemo u sujeverje i misticizam (čuo sam da su se ovih dana kod nas pojavili šamani koji isteruju đavola iz „zaposednutih“, i to po izuzetno pogodnoj, novogodišnjoj ceni!).

Odgovara li zaista državi bedan, ponižen i izmrcvareni narod i da li im odgovaraju sujeverni pesimisti koji veruju u „onostrano i natprirodno“ i koji svoje negativne misli i fiks ideje prelivaju kako gde stignu?! Da li je vlasti u interesu da omladina šprica u svoje mlade vene smesu sačinjenu od šiptarskog heroina, domaćeg mišomora i mrvljenog stakla?! Da li je ministru prosvete u interesu da su mu zaposleni bez ličnog dostojanstva i da moraju da slušaju kako ih isti taj njihov ministar i kolega javno ućutkuje, kinji i ponižava, umesto da ih sasluša i ne produbljuje jaz između njih i ostatka društva, čime opet pokušava da dobije jeftine poene za svoje politikantske kalkulacije i sebične interese vladajućeg režima?! Da li ljudi iz vlasti žive realne živote i ima li u njima trunke ljudskosti i saosećanja za strahove i probleme sa kojima svakodnevno žive njihovi građani (da ne kažem birači)?!

Ne znam da li mi se opet pričinjava, ali mi se čini kako imamo sve same pozitvne odgovore na postavljena pitanja, s tim da mi se možda (opet) pričinjava kako na poslednje pitanje imamo negativan odgovor.

Kako da naposletku običan, „mali čovek“ ne počne da veruje u „teorije zavere“ i u „ljubičasto – rozikaste snopove svetlosti koji prožimaju Vaseljenu, kovitlaju brzinama stostruko većim od svetlosnih i poput božanskih ruku određuju sudbine grešnih smrtnika!“ Kako da običan građanin ove zemlje, pripadnik mlađe ili starije generacije, ne strepi i ne traži spasenje u misticizmu i halucinacijama kada ga državne institucije (evo, počeh da drhtim, kao da mi se ponovo pričinjava!) svakodnevno, kontinuirano i godinama ponižavaju, plaše, zatupljuju, siromaše, potkradaju ga i manipulišu njime?!

Ako država (mada se iskreno trudi da to deluje dvosmisleno!) pokazuje da nas se odrekla jesmo li se i mi zaista odrekli nas samih, i da li posedujemo još dovoljno samosvetsti da stvari počnemo sami da menjamo nabolje?

Za početak možda bi trebalo da se svako od nas pogleda u ogledalo i iskreno upita sebe sledeća pitanja: „Koja je zaista moja uloga u društvu i živim li svoj život i radim li svoj posao najbolje što znam i umem? Šta kao pojedinac činim da me ne varaju, ne potkradaju, ne manipulišu samnom i čime branim sopstveno dostojanstvo?“

Uveren sam da bi nam traženje odgovora na ta pitanja mogao svima doneti pozitivne promene. Samosvesnošću, kritičnošću i preuzimanjem odgovornosti za sopstvene živote uveren sam da bi se promenio i sistem vrednosti u našem društvu.

A moguće je i da se meni stalno nešto pričinjava, pa lupetam koješta, dok nad nama zaista vladaju zli ljudi – reptili od kojih nas mogu jedino spasiti prosvećeni emisari iz dalekog Kosmosa…

O autoru: Objavio knjigu priča “Izmišljeno ali istinito” (2010). Na konkursiregiona.net uređuje rubrike Satira i Rezultati. Uređuje i književno satirični blog BUČIJEVA RADIONICA  http://buchijevaradionica.blogspot.com/

2 Responses to Kolumna Vladimira Bulatovića: Reptili među nama

  1. Pingback: Kolumna Vladimira Bulatovića: Reptili među nama : Mlad Grad | Sremska Mitrovica | Portal mladih Grada Sremska Mitrovica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*