Kolumna Vladimira Bulatovića: Jarac Mike – vicešampion sveta

Filed under: region,Vladimir Bulatović Buči |

Prethodnih dana nacija je slavila. Masnih usta i brkova od slavljeničkog pečenja, razgoračenih očiju punih suza radosnica, širom podignutih ruku i skakutajući u domorodačkom ritmu proslavljali smo uspehe naših sportskih heroja. Urlalo se na sve strane. Sirene su parale ledenim, zimskim vazduhom, meci i svetleće rakete parali su beskonačnom Vaseljenom, a hiljade i hiljade grlatih uzvika „Najbolji smo na svetu!“ parali su uši i gluvima.

U senci sjajnih rezultata naših zlatnih vaterpolista, srebrnih rukometaša i zelenih tenisera, ostao je, možemo reći potpuno nezasluženo, jedan izuzetan podvig. Reč je o veličanstvenom uspehu mladog poljoprivrednika Stamenka Koljevića iz sela N. u opštini K. Stamenkov jarac, po imenu Mike, na nedavno završenom prvenstvu sveta u trkama jarčeva i ovnova vezanih očiju, u tajlandskom gradu Surat Tani, uspeo je da se okiti srebrnim odličjem u disciplini trka jarčeva na sto metara vezanih očiju!

Da uspeh bude veći pobrinuo se sam jarac Mike koji je, po Stamnekovom iskrenom priznanju, imao veliku mučninu za vreme dalekog i napornog puta (malo aeroplanom, malo brodićem, malo kamionetom, a pomalo i triciklom sa prikolicom!). Zbog svega toga nekoliko puta je imao izuzetno obilna i za jarčeve neuobičajena povraćanja. Kada je stigao u daleki ali nama prijateljski Tajland jarac Mike se toliko bio prestravio od budističkih kamenih kipova raznoraznih svetih životinja da tri sata nije želeo da izađe iz specijalnog transportnog boksa, ne prestajući da avetinjski stenje, poput bolesnika na samrti. Verovatno želeći da se malko našali sa nama Stamenko je istakao da je njegovog jarca iz potpunog nervnog rastrojstva izvukla jedna mlada i simpatična devojka, volonterka na prvenstvu, koja je ugledavši ga prišla mu, klekla pokraj njega, šapnula mu na njegovo špicasto i dlakavo uvo nežne reči dobrodošlice, a zatim brižno ga pogladila svojom mekom i belom ručicom po njegovoj isto takvoj bradici.

Nisu junaci naše priče imali mnogo vremena za uživanje u razgledanju starih hramova obavijenih religioznom mistikom. Nisu imali vremena ni za razgledanje egzotičnih, šarenih pijaca i musavih trgova i ulica po kojima se poput mrava svakodnevno roji gomila svakojakog sveta, a ponajmanje je Stamenko imao vremena da ode na erotsku masažu kod čuvene, mesne maserke čiju oblu i ponegde kvrgavu glavu krasi samurajska punđa, a njena stamena leđa krasi istetovirani strašni, troglavi zmaj kome dimi iz svih šest nozdrva.

Malo vremena je bilo za aklimatizaciju i pripremu taktike za prvu trku. Veče i noć pred izlazak na startnu liniju bili su izuzetno suvi i bez daška vetra pa je jarac Mike nemirno spavao. Na Stamenkovo loše raspoloženje uticala je i činjenica da je i za ručak i večeru njegovom jarcu servirana neka morska alga, umesto sveže, livadske trave. Po Stamenkovim rečima domaćin se svojski potrudio da ih onemogući u postizanju što boljeg razultata, čemu ide u prilog i činjenica da je terasa sobe u hotelu u kom su bili smešteni on i njegov jarac umesto ka pučini mirnog mora obasjanog mesečinom, gledala ka terasi sobe u kojoj je bila smeštena sa svojim trenerom i njegovom suprugom holandska mešana štafeta ovnova i jaraca 4 x 400 sa povezima preko očiju.

I pored svih nedaća jarac Mike je postigao četvrto prolazno vreme u svojoj polufinalnoj grupi i sa ukupno osmim rezultatom se plasirao u veliko finale. Neki članovi stručnih štabova ostalih reprezentacija su se bunili, u čemu su prednjačili stručnjaci iz evropskih zemalja. Tvrdili su kako je Mike(t)ov povez preko očiju bio zapravo providan. Ruske sudije na sreću nisu uvažile njihove proteste.

Najslabije kotiran na kladionicama jarac Mike je u finalu uspeo da pobedi i statistiku, i tešku sparinu, i urlike domaće publike koja je sve vreme frenetično navijala i mahnito mahala kladioničarskim listićima, praveći grlenu buku od sto i više decibela! Na kraju su samo jarac Mike i prvoplasirani jarac iz Kine (sa zamislite imenom Bata!) uspeli da stignu na ciljnu ravninu, pošto su se ostali jarčevi međusobno posudarali još na tridesetom metru finalne trke.

Da su ipak veliki sportski džentlmeni evropski stručnjaci pokazali su odmah po završetku finala. Oni su uručili Stamenku pozivnice sa plaćenim avionskim kartama pozvavši ga da nakon završetka prvenstva poseti njihove trenažne centre po Evropi i da zajedno sa svojim jarcem bude njihov dragi gost. Međutim, jarac Mike je, očigledno ushićen rezultatom i veoma gladan, pojeo u slast i pozivnice i karte, što je izazvalo kisele osmehe kod Evropljana.

Po povratku iz dalekog ali nama prijateljskog Tajlanda, Stamenka i jarca Mikea svečano su dočekali porodica, meštani sela N. kao i opštinski prvaci. Na svečanom ručku predsednik opštine kazao je da je posebno srećan jer iako nikada do tada nije ni čuo za Stamenka i njegovog jarca, intuitivno je znao da će se nešto lepo desiti pošto je nekoliko noći uzastopno sanjao nekakvog golišavog kepeca kako jaše na divovskom, crvenom petlu i viče: „Đija, đija kobilo!“ Nakon što su se fotografisali i najavili nove i skupe opštinske projekte predstavnici opštine su poklonili Stamenku jedan lep akvarel, koji je uvek gladni Mike ubrzo i bez mnogo muke svojim čvrstim zubima sažvakao.

Po prirodi znatiželjan pitao sam Stamenka zašto se jarčevima i ovnovima vežu oči pred trku. On se na to samo blago osmehnuo i kazao mi da ni on sam ne zna pravi razlog tome, ali da se ne buni, jer ako svet tako hoće mi ne možemo mimo njega. Još je dodao i da se poslednji put u svom životu usudio na tako dalek i naporan put. Mnogo lepih utisaka stekao je o svetu, ali mi je kazao da nigde nije tako lepo kao kod njega u selu N. Sa radošću mi je saopštio da će sada moći na miru da se posveti svojim poljoprivrednim poslovima, bez stresa i polako. Svog jarca nije spomenuo.

Iz svega priloženog svakom prosečnom čitaocu jasno je kao dan da naša država uopšte ne bi trebala da pomaže i stimuliše naše mlade ljude na bavljenje poljoprivredom koja nikako ne može biti glavni pokretač, kako kažu stručnjaci naše „posrnule privrede i ekonomije.“ U prilog toj konstataciji ide i činjenica da je sve više i više naše omladine koja je svojim mislima okrenuta ka sportskim terenima, a fizički uposlena napornim treninzima sedenja i ležanja pred televizijskim ekranima i praćenju uspeha naših sportskih heroja. Zato je malo verovatno da će se iko od njih usuditi da se jednog dana opredeli za život van gradske sredine i da se bavi uzgojom domaćih životinja naprimer, od kojih gotovo da nema nikakve koristi sem što eto pokatkad i svezanih očiju dobiju neko vredno svetsko priznanje i poziv da gostuju kod, što svaki prosečan čitalac takođe shvata, sujetnih i posrnulih Evropljana…

O autoru: Objavio knjigu priča “Izmišljeno ali istinito” (2010). Na konkursiregiona.net uređuje rubrike Satira i Rezultati. Uređuje i književno satirični blog BUČIJEVA RADIONICA  http://buchijevaradionica.blogspot.com/

2 Responses to Kolumna Vladimira Bulatovića: Jarac Mike – vicešampion sveta

  1. Pingback: Kolumna Vladimira Bulatovića: Jarac Mike – vicešampion sveta : Mlad Grad | Sremska Mitrovica | Portal mladih Grada Sremska Mitrovica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*