Kolumna Vladimira Bulatovića – Bučija: Razumemo li se?

Filed under: kolumne,region,Vladimir Bulatović Buči |

Ono što svaki nastavnik u školi traži od svojih učenika, i to pretpostavlja kao osnovni zadatak, jeste da ga slušaju. Isto to traže i roditelji od svoje dece, poslodavci od svojih zaposlenih, oficiri od svojih vojnika, treneri od svojih fudbalera i tako dalje. Dakle, svi tražimo da nas slušaju kada govorimo, jer to je potvrda ne da sagovornik ima uši a mi usta, nego da smo priznati kao ličnosti. Tražeći od drugih da nas saslušaju pretpostavljamo da će nas i razumeti. Složićemo se, nadam se, da nema razumevanja bez pažljivog slušanja.
Štrajk prosvetnih radnika se odužio. Neke škole su imale potpunu obustavu rada, druge su radile sa skraćenim radnim vremenom, a bilo je i škola koje nisu uopšte učestvovale u štrajku. Deca su se, mada se mnogi slažu u oceni da ona jedina ispaštaju zbog štrajka, uglavnom radovala neplaniranom raspustu i kraćem vremenu provedenom u školskim klupama. Roditelji su se našli na muci kako da objasne svojim naslednicima da će im neredovnost u izvođenju nastave doneti silne muke. Pored radnih subota učenici će morati da nadoknađuju propuštenu nastavu provođenjem više vremena u đačkim klupama i u „grejanju“ stolica kod svojih kuća. Čak se spominje i skraćenje letnjeg raspusta kao jedno od rešenja!
Javnost u Srbiji se podelila u dva tabora: na one koji podržavaju zahteve štrajkača, i na one koji se tome protive i kritikuju njihove zahteve. Svoje oprečne stavove oni uglavnom suprostavljaju na forumima najposećenijih domaćih sajtova.
Oni koji podržavaju štrajk (po forumima su to uglavnom ljudi koji se potpisuju kao prosvetni radnici), slažu se da prosvetari treba da dobiju veće plate. Kažu da su na ivici egzistencije i da su im plate najmanje u regionu, kao i da su ostale nepromenjene pune tri godine. Zalažu se za promenu Zakona o obrazovanju koji je kako ga nazivaju „sraman“ i koji su sastavljali „neznalice“. Njihovi kritičari im na to poručuju da je „lako štrajkovati kada si na državnom teretu i primaš platu od poreza onih koji rintaju i po deset sati dnevno u privatnim firmama“. Kažu im i da su oni „sve sami neradnici“ i da ih treba otpustiti i zaposliti one koji hoće da rade.
Prosvetari im odgovaraju da oni nisu neradnici i da ako im se (kritičarima) ne dopada kako oni rade neka ‘daju’ svoju decu u privatne škole a ne njima u ruke. Takođe, odgovaraju i da se boreći za sebe bore i za iste te nezaposlene po biroima koji će jednog dana, ako bog da, početi da rade u prosveti. Kritičari ih pitaju „kako ih nije sramota da traže veće plate kada je cela zemlja u krizi i kada pola naroda gladuje“. Takođe, pitaju ih kako mogu da se bore samo za sopstvene plate kada roditelji moraju da izdvoje pola svoje zarade na skupe udžbenike, preskupe ekskurzije (za koje tvrde da se pretvaraju u đačka orgijanja), i kada je nastava sve lošija i nekvalitetnija a njihova deca sve nepismenija.
Podržavaoci štrajka im odgovaraju da i među njima samima ima mnoštvo roditelja, i da boreći se za sebe ne bore samo za svoju već i za tuđu decu. Ne žele da se upoređuju sa ljudima koji su siromašni i nezaposleni jer njima niko ne brani da stupe u štrajk i da se bune zbog svog lošeg položaja. Kažu da nisu učili visoke škole da bi sada živeli „ispod svakog kriterijuma“. Takođe, pozivaju kritičare da pođu sa njima na neku od đačkih ekskurzija i uvere se koliko je to jedan odgovoran i težak posao gde jedan nastavnik mora da vodi računa o dvadesetak dece željnih provoda i zabave. Kritičari uzvraćaju na to da ako im se ne sviđa zarada u prosveti neka, „pošto su toliko pametni“, nađu sebi neki drugi posao i vide kako je to raditi kada za najmanju pritužbu gazdi dobiješ otkaz. Takođe, nazivaju ih „ucenjivačima“, „lenštinama“, „budžetskim krpeljima“, a sebe (ukoliko su roditelji) „ovcama“ koje sve to moraju da trpe i po čijim leđima će se obiti ceo štrajk. Štrajkači im ne ostaju dužni pa ih nazivaju „neznalicama“, „muzarama“ (po tome što ih gazde muzu, a oni se ne bune!), „udvoricama“ i tome slično.
Za to vreme su se uglavnom po medijima vodili i vode se pregovori između sindikata koji su u štrajku i Vlade. O tome šta govore jedni drugima na pregovorima iza zatvorenih vrata možemo samo da maštamo. U javnosti su to uglavnom birane reči i fraze kojima brane svoje pozicije i teraju narod na ozbiljno promišljanje ko je tu zapravo u pravu.
Sindikati traže zarade veće za trideset, pa za dvadeset i pet, pa za dvadeset, devetnaest, osamnaest i tako dalje posto. Vlada odgovara da je „zemlja u krizi“ i da zahtevi oko plata ne mogu biti ispunjeni. Sindikati traže promene u Zakonu obrazovanja i bolje uslove za rad. Vlada odgovara da će prosvetni radnici dobiti plate na osnovu radnog učinka i da je štrajk nezakonit. Sindikati traže smenu ministra i odogvornih lica iz ministarstva obrazovanja. Vlada im odgovara da će biti otpuštanja u prosveti i da bi povećanje plata napravilo inflaciju. Sindikati traže od roditelja njihovih učenika da ih podrže u štrajku. Učenici podpisuju peticije da se štrajk pod hitno prekine. Roditelji traže od profesora da se vrate na svoja radna mesta. Vlada kaže da su svi zahtevi sindikata ispunjeni i da im nije jasno šta traže više od njih. Sindikati najavljuju radikalizaciju štrajka. Profesori po školama su podeljeni između sebe na one koji drže skraćene časove i na one koji uopšte ne drže nastavu. Ministar obrazovanja objašnjava zašto je Zakon o obrazovanju odličan zakon. Kritičari štrajka kažu da se u zemljama EU u prosveti radi i po četrnaest sati dnevno. Čistačice po školama se žale da sa svojom platom ne mogu da pokriju ni osnovne životne troškove i da nema sapuna i toaletnog papira po školskim toaletima. Deca se žale da dobijaju i po nekoliko pismenih zadataka samo u jednom danu. Vlada kaže da smo lideri regiona. Roditeljima je muka od štrajka i muka od muke zbog štrajka. Iz sindikata poručuju da će ići do kraja, ali ne kažu i do kog kraja. Ministar obrazovanja izjavljuje da je on džentlmen i „da postoji dobra volja kod obe strane“, ali ne objašnjava i koje su to „dve strane“.
I da rezimiramo. Prosvetari kažu da je plata u školstvu degradacija za učinak  bahate vlasti koja će izaći na ulice i tražiti za sebe besplatno školovanje i isplaćivanje penzija učenicima. Kritičari štrajka zalažu se da neradnici koji rade u privatnom sektoru plaćaju porez umesto budžetskih korisnika koji po biroima čekaju fakultetske diplome. Sindikati traže od Vlade da podrže učenike njihovih roditelja za dobijanje boljih plata ministra obrazovanja po Zakonu o obrazovanju, a na osnovu jubilarnih nagrada koje će se održavati u ministarstvu prosvete po trideset minuta, dok Vlada odgovara da su prosvetari džentlmeni i da će im biti isplaćene nadoknade za neustavne plate po učinku a na osnovu štrajka u policiji koji su organizovali sindikati iz zdravstva…Dakle, razumemo li se?

Vladimir Bulatović – Buči rođen je 1979.godine u Beogradu.  Objavio je knjigu priča Izmišljeno ali istinito (2010). Uređuje književni blog BUČIJEVA RADIONICA

http://buchijevaradionica.blogspot.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*