Kolumna Vladimira Bulatovića: Bradato jutro

Filed under: kolumne,region,Vladimir Bulatović Buči |

Sedim u bašti kafića i u miru sunčanog jutra ispijam ukusnu kafu i prelistavam dnevnu štampu.

Čitam izjavu jednog poznatog poljskog književnika koji kaže da je vreme globalizacije na izmaku i da svet može promeniti jedino neka velika katastrofa ili veliki rat. Tvrdi da je to neminovno.

Pozdravljam čika Mirka, domara moje škole, koji mi sa druge strane ulice otpozdravlja sklopljenih šaka kao da drži muvu i protresa je.

Neka osa mi se vrzma oko šoljice. Spušta se po klizavom obodu reskirajući da skonča u tamnoj tečnosti zaslađenoj sa dve kocke šećera.

Čitam dalje novine. Neki američki naučnik kaže da je treći svetski rat neizbežan i da su trenutna zbivanja u svetu, pogotovo svetska kriza, nagoveštaj istog. Spominje nekakav „sukob civilizacija“.

U daljem čitanju prekida me moj kolega, profesor koji mi prilazi niotkud. Ustajem i srdačno ga pozdravljam čvrstim stiskom ruke.

Zovem kelnericu koja tog jutra izgleda lepše nego ikada, mada nema ni trunke šminke na sebi. Žene su najlepše ujutru i kada su zabrinute.

Kolega profesor seda za sto, naručuje viljamovku, kiselu i kafu.

Ostavljam novine na sto i komentarišem kako je jutro mirno i prijatno. Miriše pečeno meso iz obližnje pečenjare, a profesor se nesvesno oblizuje. Pita me jesam li gledao sinoć neku političku emisiju na televiziji. Ne čekajući da mu odgovorim kaže da se mnogo zla po svetu nakotilo.

Onoj osi od malo pre se pridružila još jedna, pa sad zajednički istražuju mirnu površinu moje kafe. Teram ih laganim pokretima šake, ali se one uporno vraćaju.

„Šta im mašeš, ubi zolje!“, preporučuje mi kolega profesor, pa nastavlja: „Zlo je i naopako dragi moj. Sprema se neka velika katastrofa. Ko preživi pričaće.“, kaže pa ispija viljamovku na eks.

Pokraj nas prolazi neka mlada majka i gura kolica sa bebom. Cokće joj i cvrči ustima na šta bepče radosno mlatara svojim ručicama.

Profesor ispija žurno kafu, nervozno ustaje sa stola i kaže da žuri jer ga čekaju već đaci u učionici. Za sobom ostavlja nepopijenu kiselu vodu i neplaćeni račun.

Jedna osa je ipak završila u mojoj kafi. „Blesačo jedna!“, kažem joj tiho i kašičicom je vadim na tacnu. Preživeće valjda.

Uzimam novine nazad u ruke. Otvaram ih na stranici gde sam stao ali se predomišljam, zatvaram ih i vraćam ih na sto.

Preko ulice vidim jednu zgodnu damu u crvenoj haljini kako elegantno gazi po pločniku. Neki bradonja sa susednog stola i ja pratimo je pogledima sve dok nije zamakla iza jedne zgrade objene u zelenu boju. Bradonja protresa glavom i uzvikuje baršunastim glasom: „Jebem ti, kakva ženska!“

Smejem se na njegovu reakciju. Ostavljam pare na sto, ustajem sa stolice i laganim korakom odlazim ka školi gde me čekaju moji učenici, tinejdžeri, koji svaki put, baš poput svih normalnih ljudi na ovome svetu, očekuju da uvek budem raspoložen i da imam razumevanja za njihove probleme…

O autoru: Objavio knjigu priča Izmišljeno ali istinito (2010) Uređuje rubriku Rezultati i književno – satirični blog BUČIJEVA RADIONICA

http://buchijevaradionica.blogspot.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*