Kolumna Todore Škoro: Svi beogradski fantomi

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

beogradskifantom1Kad je te, 1979. godine izvesni Beograđanin Vlada Vasiljević ukrao beli porše da bi ga potom vratolomno vozio, najčešće noću oko trga Slavija, nije slutio da će jednom o njemu biti snimljen film. Možda nije slutio ni da će, osim nadimka, Beogradski Fantom, steći i simpatije hiljada sugrađana koji su dolazili da ga bodre u njegovom izazivačkom odnosu prema policiji koja nikako nije uspevala da ga u suludoj vožnji uhvati. U jednopartijskoj državi, a dok je otac svih njenih naroda i narodnosti bio na službenom putu na Kubi, ovaj čin je tada bio okarakterisan kao jedan od „prvih opozicionih u posleratnoj Jugoslaviji (…)“.
Epilog priče o Vladi Vasiljeviću ipak je bilo hapšenje. Nije se bunio, kažu svedočenja, u zatvoru se ponašao pristojno, ali je ipak uspeo jednom da pobegne. Međutim u kaznionicu se vratio dobrovoljno. Rekao je kako je tim bekstvom želeo samo još jednu ludu vožnju, kako policajci ne bi mislili da su ga pobedili. Kao da je za njega sve to bila igra. Međutim, nedugo po odsluženju kazne, poginuo je u saobraćajnoj nesreći u trideset drugoj godini.
Beogradski Fantom je bio omiljen. I tada dok je poršeom divljao ulicama Beograda, i kasnije, kad je 2009..snimljen film o njemu. Možda zato jer je bio jedan. Možda zato što se iza njegovog čina krila pobuna protiv režima, ugroženih sloboda, jednoumlja… Možda zato što njegove vratolomne vožnje nisu bile demonstracija njegove lične moći (porše je bio ukraden, nije bio njegov), a svakako zato što Vlada Vasiljević nikoga takvom vožnjom nije ubio, niti je imao nameru da ubije.
Danas „beogradskih fantoma“ ima mnogo. Stotine, možda i cela hiljada. Njihovo divljanje papreno skupim automobilima koji su ili ukradeni ili su im ih kupili prebogati roditelji, statusna je demonstracija moći, pre svega. Govora nema o nekoj njihovoj unutašnjoj pobuni zbog koje bi to činili. Oni nemaju rašta da se bune, njima je dobro, predobro, jedino što to treba pokazati hiljadama nesrećnika u ovom gradu koji jedva da imaju para za autobusku kartu . Ti moderni begradski fantomi takođe ne bacaju rukavicu u lice policiji, kao nekada Vlada Vasiljević; oni na policiju računaju kao na saveznika – da im zažmure kad kraj njih projure kroz crveno, na primer.
Moderni fantomi beogradskih ulica nisu ni omiljeni, njima niko ne aplaudira (osim njima sličnih) dok se sjuruju sa dvesta na sat gradskim bulevarima.
Moderni fantomi takvom vožnjom i ubijaju. Najčešće nedužne, a slučajni prolaznici su uvek nedužni, osim ako nije krivica što su se, baš tu, i baš tada, zatekli, a fantom ih, iz svog blindiranog džipa, a idući brzinom svetlosti, onako sićušne nije uočio. Kao što možda nije uočio ni crveno svetlo, ono svoje. Posle se, međutim, nekako prečesto ispostavi da jeste bilo crveno svetlo, ali zlosrećnom pešaku, ne fantomu. I tako iza svega ostane jedan grob i jedan fantom na slobodi.
„Ja verujem policiji“, rekao je otac dečka (skoro dečaka) koga je jedan takav fantom pokosio nedavno na mostu i, ne zaustavivši se da pomogne, odjurio dalje. Verujem i ja. Ali se pitam, šta zlosrećni otac i svi mi imamo od te vere. Makar i da počinilac bude uhapšen (ovaj označeni sa mosta, uspeo je, kaže ministar, da pobegne, uhvaćeni su samo saučesnici), kad treba, osim policiji, kasnije poverovati i sudstvu, svedocima, veštacima… Pretežak zadatak za sve nas, i previše prostora u kome i očigledne stvari mogu da budu predstavljene onako kako to odgovara jednoj strani. Jačoj.
I, najzad, Beogradski Fantom se u ćeliju dobrovoljno vratio da odsluži propisanu kaznu, a ovi novi se ne vrate ni u rikverc da pomognu onima koje pregaze. U tome je razlika. Najstrašnija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*