Kolumna Todore Škoro: Šta čitamo a šta nam se događa

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |
knjiga-zabrana

Ilustracija: Dragan Stojanović, Politika

            Dobismo, neki dan, najbolji srpski roman za minulu godinu.

            „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, u izdanju kuće „Mono i Manjana“.

            Tradicionalno, u podne, petočlani žiri NIN-ove nagrade za književnost saopštio je  odluku da baš tu knjigu, među njih stotinu i šezdeset četiri kandidovane, proglasi najboljom iz sveukupne romaneskne produkcije. Laureat je, za ovu priliku, dao kratku izjavu pred kamerama, ovih dana će već u dužim i opširnijim intervjuima reći više o sebi, o svom romanu i stvaralaštvu. Izvesno, još neko vreme pisaće se o (ne)pristrasnosti žirija, o književnim lobijima, o politizaciji nagrade i o još koječemu, žiri će se braniti optužujući „nemoguće uslove u kojima je radio“, izbor će komentarisati svako ko je i samo jednom čuo za ovu nagradu, a ne ume da nabroji ni tri njena dobitnika, ko možda neće knjigu ni da kupi, a kamoli da pročita…

            I vrlo skoro samo istinski ljubitelji književnosti moći će još uvek da govore o aktuelnom pobedniku, da analiziraju sintaksu, autorov stil, stav, književni postupak. Oni, dakle, koji su knjigu stvarno i pročitali. A pročitaće je (zapravo – kupiti) tek nekoliko hiljada  ljudi. U nekoliko ponovljenih izdanja.

            U zemlji u kojoj se, iz godine u godinu, hvalimo posetom oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu, merenom stotinama hiljada, ova činjenica deluje obrnuto proporcionalno. Nije li, možda, štos u tome što je proglašenje NIN-ovog romana godine (kao i drugih vrednih nagrada, uostalom) polovinom januara, a slavni veliki sajam tek u poslednjoj nedelji oktobra?! Može biti. Odavno smo postali zemlja u kojoj je „svakog čuda za tri dana“. Pa i NIN-ovog.

            Ili je krivica do izdavača? Koji možda ne ume da iskoristi svojih „vorholovskih pet minuta slave“ i da na pravi način namakne sebi, odnosno nagrađenom delu veliki tiraž i publicitet. Godine 2009. pravilnik NIN-ove nagrade dopunjen je članom koji nalaže da se knjiga-pobednica štampa u broširanom (jeftinijem) povezu, u velikom tiražu i prodaje iskljućivo na kioscima širom zemlje i okruženja, kako bi lakše došla do čitalaca i kako bi time i sama nagrada dobila na popularnosti. S obzirom da je sa raznih strana dočekana na nož, ova odluka nije zaživela i radoznalom čitaocu i ove godine ostaje da ponovo obija pragove bar nekoliko knjižara dok ne naiđe na onu u kojoj se prodaje nagrađeni roman.

            Ali, da se vratim ponovo onim stotinama hiljada  posetilaca Beogradskog sajma knjiga i zapitam se: šta oni to čitaju, kakve i koje knjige kupuju, ako ne one koje su stekle zvanični epitet najboljih?

            Odgovor možda leži u onom impozantnom nizu grandioznih bilborda, poređanih duž svih hala sajma, sa koga nam se smeše – ne njihove knjige nego baš – one: oskudno odevena starleta, pa tri ili četiri tv-voditeljke lakih emisija, pa jedan fitnes-trener, pa tako redom…I niz te nove fele, takozvanih estradnih pisaca, biva svakog oktobra sve duži. Ako me pamćenje ne vara, među  velikim (i vrlo skupim) sajamskim bilbordima, jesenas ne beše i onoga sa koricama „Bernardijeve sobe“ Slobodana Tišme. Niti „Sasvim skromnih darova“ Uglješe Šajtinca (Vitalova nagrada). A pesnika Dejana Aleksića (laureata nagrade Meša Selimović) da i ne spominjem… Nije, međutim, među tim velikim reklamnim panoima bilo ni srpskih klasika – Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Kiša…Izvesno zato jer ih ni u ponovljenim izdanjima nema, ili ih ima tek bojažljivo. I tek – u najavi.

            Sme li odbrana svakoga od nas da bude – čitamo ono što nam se nudi? A vidimo da su u najžešćoj ponudi skandalozne biografije i poluizmišljene autobiografije, ili romani-uputstva kako izvajati sopstveno telo (ili ga što bolje prodati). Takva „dela“ (i slični im, prevedeni pandani)  zauzimaju prva mesta na top-listama čitanosti, ona se prodaju u desetinama (pa i stotinama) hiljada primeraka, ona se pozajmljuju po komšiluku i gutaju negde između tv-serija sličnog sadržaja.

            Ali, to vam je Balkan, rekli bi precizni statističari koji će istaći da je deset posto nacije nepismeno, pedeset polupismeno, a ostatak jedva da ima završenu srednju školu. A da devedeset devet procenata ima ili nerešen stambeni problem, ili platu opterećenu sa tri kredita, ili jedva sastavlja kraj s krajem. Pa im, valjda, lakše da kupe ( i plate skoro isto kao i za kvalitetnu knjigu) za neko lako štivo u kome  ih čeka glamur, lepota, sjaj. A sve to upakovano u prostoproširene rečenice i plitke dijaloge od kojih ne boli glava.

            „Uterivanje kulture“ ume da bude jalov posao. Pogotovo onda kad se kič i šund prilično odomaćio i  kad oni, koji su mu tako širokogrudo otvorili vrata, još uvek trljaju ruke zbog dobrih zarada na njemu.

            Važan je (pozitivan) saldo. Za duh, ko te pita.

            Uostalom, možda bi, u svoju odbranu, kreatori naše kulturne kreature izgovorili i onu biblijsku iz podnaslova ovoga teksta.

            Ne shvatajući ama baš ništa.

P:S. A možda za nas ipak ima nade. Minule nedelje objavljen je spisak deset najprodavanijih knjiga među kojima je i prošlogodišnji  NIN-ov laureat. Doduše, „u društvu“ od koga bi izvesno najradije pobegao, ali…

Uvek je bilo „niščih duhom“ i – ostalih. Koji se još dotle nisu uzdigli.

11 Responses to Kolumna Todore Škoro: Šta čitamo a šta nam se događa

  1. Уопште не знам кога занима тема другог светског рата. Кога то још занима. Толико! Баш толико да га занима као да је јуче било! Не браним ником да пише о чему жели али је сам одабир ове теме јасна амбиција за освајање награде. Роман нисам прочитао али што бих га читао кад ми је тема предосадна и већ хиљаду пута обрађена не само у свету него код нас. Таман можете прво ићи у биоскоп да погледате филм Горана Паскаљевића о другом светском рату па онда купити још кокица и право у библиотеку у вашу локалну библиотеку (читај: крушевачку)у коју још није стигао победнички роман да вам ,,сване дан“ о ,,великом рату“.
    Други светски рат – романи и филмови.
    Рат из деведестих – романи и филмови.
    Велике иновације.
    Прави заокрети у српском стваралаштву.
    Еј, чекај, па човек је написао да је у роману стао и на страну немаца и на страну јевреја и на страну срба итд. . .
    Једва чекам да (не) прочитам!

    Milos Ristic
    20/01/2013 at 19:38
    Одговори

    • Kakav Drugi svetski rat? Knjiga je o Velikom ratu, kako je nekad nayivan Prvi svetski rat.

      Mirko i Slavko
      20/01/2013 at 23:16
      Одговори

  2. Kako god! Prvi svetski rat, drugi svetski rat – misljenje ostaje! Tekst Todore Skoro je odlican ali me tema romana u samom pocetku odbija. Sto ne pise neko prave istinske stvari o Srbima iz daleke proslosti kad vec ide u proslost, o 2. ili 5. veku u Srba – to nije podobno- to nije podobno- otvara teorije o Srbima i vuce navodno ka nacionalizmu?!

    Sledece godine su obelezavanja Prvog svetskog rata sirom sveta a tek kod nas! Sad je previse ocigledan tajming za pisanje o tome bio.

    To na vezu dobio sto posto.

    Milos Ristic
    21/01/2013 at 11:53
    Одговори

  3. Zasto ne pise o kosovskoj krizi? Nek saceka lepsa vremena za ovu zemlju pa neka pise o velikom ratu – veliki pisac – nobelovac …

    Milos Ristic
    21/01/2013 at 11:56
    Одговори

  4. Мислим да је битно како је обрадио ту тему, која јесте велика, наравно, у делима великих писаца. А кад будем дошао до романа, видећу је ли то случај. До тад би сваки мој коментар био чисто нагађање.
    Можда нашој књижевној сцени недостаје смелост у избору тема, па у том контексту и схватам претходно негодовање.

    Milos
    21/01/2013 at 15:12
    Одговори

    • Ако те интересују те теме, ти напиши књигу о томе. Не видим зашто дизати фрку око нечега што те не интересује и нема везе с тобом. А при том ниси ни прочитао. Да не вреди, човек не би добио НИН-ову награду и тачка.

      тс
      21/01/2013 at 23:31
      Одговори

      • Нисам ја дизао фрку, него само имам исто име као онај који се пре мене огласио. : ))) Иначе сам се оградио од давања оцена књизи јер нисам стигао да је прочитам.

        Milos
        22/01/2013 at 00:12
        Одговори

  5. Nešto ne bih rekao da je naša književnost na temu Prvog svetskog rata toliko iscrpna. O ovom sukobu prevashodno su pisali autori koji su posle Drugog svetskog rata zabranjeni (iz drugih razloga), poput Stanislava Krakova i Dragiše Vasića, a na njihovo mesto su došli oni koji su veličali NOB, taj novi „nulti čas“ istorije.

    Što se romana „Veliki rat“ tiče, nisam ga pročitao, ali neka druga dela Gatalice jesam i odgovorno tvrdim da je on – bar desetak poslednjih godina – jedan od naših najboljih prozaista, posebno u domenu pripovetke i kratke priče.

    Nepravedno bi bilo ne osvrnuti se i na tekst ispod kojeg stoji ovaj komentar: odličan je.

    Dimos
    22/01/2013 at 03:01
    Одговори

  6. Да, о Првом се код нас писало јако мало. Занимљиво је да само Растко Петровић пише о повлачењу преко Албаније, а Васић га на једном месту помиње и то је то.
    Али лакше је пљувати нешто о чему појма немаш, чак не знаш ни који је то рат назван Велики. Битно да се ти испљујеш по делу које је добило НИН-ову награду. Изволи, уметниче, напиши књигу о чему хоћеш, па да ми мало пљујемо по твом труду.

    там
    23/01/2013 at 00:04
    Одговори

  7. I Nušićeva „Devetstopetnaesta“, ako se dobro sećam, takođe govori o povlačenju preko Albanije. Taman da malo popravi statistiku.

    Dimos
    23/01/2013 at 00:30
    Одговори

  8. Sta se primate – idite citajte …

    tam dimos
    23/01/2013 at 14:51
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*