Kolumna Todore Škoro: Šta čitamo a šta nam se događa

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |
knjiga-zabrana

Ilustracija: Dragan Stojanović, Politika

            Dobismo, neki dan, najbolji srpski roman za minulu godinu.

            „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, u izdanju kuće „Mono i Manjana“.

            Tradicionalno, u podne, petočlani žiri NIN-ove nagrade za književnost saopštio je  odluku da baš tu knjigu, među njih stotinu i šezdeset četiri kandidovane, proglasi najboljom iz sveukupne romaneskne produkcije. Laureat je, za ovu priliku, dao kratku izjavu pred kamerama, ovih dana će već u dužim i opširnijim intervjuima reći više o sebi, o svom romanu i stvaralaštvu. Izvesno, još neko vreme pisaće se o (ne)pristrasnosti žirija, o književnim lobijima, o politizaciji nagrade i o još koječemu, žiri će se braniti optužujući „nemoguće uslove u kojima je radio“, izbor će komentarisati svako ko je i samo jednom čuo za ovu nagradu, a ne ume da nabroji ni tri njena dobitnika, ko možda neće knjigu ni da kupi, a kamoli da pročita…

            I vrlo skoro samo istinski ljubitelji književnosti moći će još uvek da govore o aktuelnom pobedniku, da analiziraju sintaksu, autorov stil, stav, književni postupak. Oni, dakle, koji su knjigu stvarno i pročitali. A pročitaće je (zapravo – kupiti) tek nekoliko hiljada  ljudi. U nekoliko ponovljenih izdanja.

            U zemlji u kojoj se, iz godine u godinu, hvalimo posetom oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu, merenom stotinama hiljada, ova činjenica deluje obrnuto proporcionalno. Nije li, možda, štos u tome što je proglašenje NIN-ovog romana godine (kao i drugih vrednih nagrada, uostalom) polovinom januara, a slavni veliki sajam tek u poslednjoj nedelji oktobra?! Može biti. Odavno smo postali zemlja u kojoj je „svakog čuda za tri dana“. Pa i NIN-ovog.

            Ili je krivica do izdavača? Koji možda ne ume da iskoristi svojih „vorholovskih pet minuta slave“ i da na pravi način namakne sebi, odnosno nagrađenom delu veliki tiraž i publicitet. Godine 2009. pravilnik NIN-ove nagrade dopunjen je članom koji nalaže da se knjiga-pobednica štampa u broširanom (jeftinijem) povezu, u velikom tiražu i prodaje iskljućivo na kioscima širom zemlje i okruženja, kako bi lakše došla do čitalaca i kako bi time i sama nagrada dobila na popularnosti. S obzirom da je sa raznih strana dočekana na nož, ova odluka nije zaživela i radoznalom čitaocu i ove godine ostaje da ponovo obija pragove bar nekoliko knjižara dok ne naiđe na onu u kojoj se prodaje nagrađeni roman.

            Ali, da se vratim ponovo onim stotinama hiljada  posetilaca Beogradskog sajma knjiga i zapitam se: šta oni to čitaju, kakve i koje knjige kupuju, ako ne one koje su stekle zvanični epitet najboljih?

            Odgovor možda leži u onom impozantnom nizu grandioznih bilborda, poređanih duž svih hala sajma, sa koga nam se smeše – ne njihove knjige nego baš – one: oskudno odevena starleta, pa tri ili četiri tv-voditeljke lakih emisija, pa jedan fitnes-trener, pa tako redom…I niz te nove fele, takozvanih estradnih pisaca, biva svakog oktobra sve duži. Ako me pamćenje ne vara, među  velikim (i vrlo skupim) sajamskim bilbordima, jesenas ne beše i onoga sa koricama „Bernardijeve sobe“ Slobodana Tišme. Niti „Sasvim skromnih darova“ Uglješe Šajtinca (Vitalova nagrada). A pesnika Dejana Aleksića (laureata nagrade Meša Selimović) da i ne spominjem… Nije, međutim, među tim velikim reklamnim panoima bilo ni srpskih klasika – Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Kiša…Izvesno zato jer ih ni u ponovljenim izdanjima nema, ili ih ima tek bojažljivo. I tek – u najavi.

            Sme li odbrana svakoga od nas da bude – čitamo ono što nam se nudi? A vidimo da su u najžešćoj ponudi skandalozne biografije i poluizmišljene autobiografije, ili romani-uputstva kako izvajati sopstveno telo (ili ga što bolje prodati). Takva „dela“ (i slični im, prevedeni pandani)  zauzimaju prva mesta na top-listama čitanosti, ona se prodaju u desetinama (pa i stotinama) hiljada primeraka, ona se pozajmljuju po komšiluku i gutaju negde između tv-serija sličnog sadržaja.

            Ali, to vam je Balkan, rekli bi precizni statističari koji će istaći da je deset posto nacije nepismeno, pedeset polupismeno, a ostatak jedva da ima završenu srednju školu. A da devedeset devet procenata ima ili nerešen stambeni problem, ili platu opterećenu sa tri kredita, ili jedva sastavlja kraj s krajem. Pa im, valjda, lakše da kupe ( i plate skoro isto kao i za kvalitetnu knjigu) za neko lako štivo u kome  ih čeka glamur, lepota, sjaj. A sve to upakovano u prostoproširene rečenice i plitke dijaloge od kojih ne boli glava.

            „Uterivanje kulture“ ume da bude jalov posao. Pogotovo onda kad se kič i šund prilično odomaćio i  kad oni, koji su mu tako širokogrudo otvorili vrata, još uvek trljaju ruke zbog dobrih zarada na njemu.

            Važan je (pozitivan) saldo. Za duh, ko te pita.

            Uostalom, možda bi, u svoju odbranu, kreatori naše kulturne kreature izgovorili i onu biblijsku iz podnaslova ovoga teksta.

            Ne shvatajući ama baš ništa.

P:S. A možda za nas ipak ima nade. Minule nedelje objavljen je spisak deset najprodavanijih knjiga među kojima je i prošlogodišnji  NIN-ov laureat. Doduše, „u društvu“ od koga bi izvesno najradije pobegao, ali…

Uvek je bilo „niščih duhom“ i – ostalih. Koji se još dotle nisu uzdigli.

11 Responses to Kolumna Todore Škoro: Šta čitamo a šta nam se događa

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*