21.7 C
Belgrade
01/07/2022
kolumne region

Kolumna Todore Škoro: Šta čitamo a šta nam se događa

knjiga-zabrana
Ilustracija: Dragan Stojanović, Politika

            Dobismo, neki dan, najbolji srpski roman za minulu godinu.

            „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, u izdanju kuće „Mono i Manjana“.

            Tradicionalno, u podne, petočlani žiri NIN-ove nagrade za književnost saopštio je  odluku da baš tu knjigu, među njih stotinu i šezdeset četiri kandidovane, proglasi najboljom iz sveukupne romaneskne produkcije. Laureat je, za ovu priliku, dao kratku izjavu pred kamerama, ovih dana će već u dužim i opširnijim intervjuima reći više o sebi, o svom romanu i stvaralaštvu. Izvesno, još neko vreme pisaće se o (ne)pristrasnosti žirija, o književnim lobijima, o politizaciji nagrade i o još koječemu, žiri će se braniti optužujući „nemoguće uslove u kojima je radio“, izbor će komentarisati svako ko je i samo jednom čuo za ovu nagradu, a ne ume da nabroji ni tri njena dobitnika, ko možda neće knjigu ni da kupi, a kamoli da pročita…

            I vrlo skoro samo istinski ljubitelji književnosti moći će još uvek da govore o aktuelnom pobedniku, da analiziraju sintaksu, autorov stil, stav, književni postupak. Oni, dakle, koji su knjigu stvarno i pročitali. A pročitaće je (zapravo – kupiti) tek nekoliko hiljada  ljudi. U nekoliko ponovljenih izdanja.

            U zemlji u kojoj se, iz godine u godinu, hvalimo posetom oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu, merenom stotinama hiljada, ova činjenica deluje obrnuto proporcionalno. Nije li, možda, štos u tome što je proglašenje NIN-ovog romana godine (kao i drugih vrednih nagrada, uostalom) polovinom januara, a slavni veliki sajam tek u poslednjoj nedelji oktobra?! Može biti. Odavno smo postali zemlja u kojoj je „svakog čuda za tri dana“. Pa i NIN-ovog.

            Ili je krivica do izdavača? Koji možda ne ume da iskoristi svojih „vorholovskih pet minuta slave“ i da na pravi način namakne sebi, odnosno nagrađenom delu veliki tiraž i publicitet. Godine 2009. pravilnik NIN-ove nagrade dopunjen je članom koji nalaže da se knjiga-pobednica štampa u broširanom (jeftinijem) povezu, u velikom tiražu i prodaje iskljućivo na kioscima širom zemlje i okruženja, kako bi lakše došla do čitalaca i kako bi time i sama nagrada dobila na popularnosti. S obzirom da je sa raznih strana dočekana na nož, ova odluka nije zaživela i radoznalom čitaocu i ove godine ostaje da ponovo obija pragove bar nekoliko knjižara dok ne naiđe na onu u kojoj se prodaje nagrađeni roman.

            Ali, da se vratim ponovo onim stotinama hiljada  posetilaca Beogradskog sajma knjiga i zapitam se: šta oni to čitaju, kakve i koje knjige kupuju, ako ne one koje su stekle zvanični epitet najboljih?

            Odgovor možda leži u onom impozantnom nizu grandioznih bilborda, poređanih duž svih hala sajma, sa koga nam se smeše – ne njihove knjige nego baš – one: oskudno odevena starleta, pa tri ili četiri tv-voditeljke lakih emisija, pa jedan fitnes-trener, pa tako redom…I niz te nove fele, takozvanih estradnih pisaca, biva svakog oktobra sve duži. Ako me pamćenje ne vara, među  velikim (i vrlo skupim) sajamskim bilbordima, jesenas ne beše i onoga sa koricama „Bernardijeve sobe“ Slobodana Tišme. Niti „Sasvim skromnih darova“ Uglješe Šajtinca (Vitalova nagrada). A pesnika Dejana Aleksića (laureata nagrade Meša Selimović) da i ne spominjem… Nije, međutim, među tim velikim reklamnim panoima bilo ni srpskih klasika – Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Kiša…Izvesno zato jer ih ni u ponovljenim izdanjima nema, ili ih ima tek bojažljivo. I tek – u najavi.

            Sme li odbrana svakoga od nas da bude – čitamo ono što nam se nudi? A vidimo da su u najžešćoj ponudi skandalozne biografije i poluizmišljene autobiografije, ili romani-uputstva kako izvajati sopstveno telo (ili ga što bolje prodati). Takva „dela“ (i slični im, prevedeni pandani)  zauzimaju prva mesta na top-listama čitanosti, ona se prodaju u desetinama (pa i stotinama) hiljada primeraka, ona se pozajmljuju po komšiluku i gutaju negde između tv-serija sličnog sadržaja.

            Ali, to vam je Balkan, rekli bi precizni statističari koji će istaći da je deset posto nacije nepismeno, pedeset polupismeno, a ostatak jedva da ima završenu srednju školu. A da devedeset devet procenata ima ili nerešen stambeni problem, ili platu opterećenu sa tri kredita, ili jedva sastavlja kraj s krajem. Pa im, valjda, lakše da kupe ( i plate skoro isto kao i za kvalitetnu knjigu) za neko lako štivo u kome  ih čeka glamur, lepota, sjaj. A sve to upakovano u prostoproširene rečenice i plitke dijaloge od kojih ne boli glava.

            „Uterivanje kulture“ ume da bude jalov posao. Pogotovo onda kad se kič i šund prilično odomaćio i  kad oni, koji su mu tako širokogrudo otvorili vrata, još uvek trljaju ruke zbog dobrih zarada na njemu.

            Važan je (pozitivan) saldo. Za duh, ko te pita.

            Uostalom, možda bi, u svoju odbranu, kreatori naše kulturne kreature izgovorili i onu biblijsku iz podnaslova ovoga teksta.

            Ne shvatajući ama baš ništa.

P:S. A možda za nas ipak ima nade. Minule nedelje objavljen je spisak deset najprodavanijih knjiga među kojima je i prošlogodišnji  NIN-ov laureat. Doduše, „u društvu“ od koga bi izvesno najradije pobegao, ali…

Uvek je bilo „niščih duhom“ i – ostalih. Koji se još dotle nisu uzdigli.

Slične vesti

11 comments

Milos Ristic 20/01/2013 at 19:38

Уопште не знам кога занима тема другог светског рата. Кога то још занима. Толико! Баш толико да га занима као да је јуче било! Не браним ником да пише о чему жели али је сам одабир ове теме јасна амбиција за освајање награде. Роман нисам прочитао али што бих га читао кад ми је тема предосадна и већ хиљаду пута обрађена не само у свету него код нас. Таман можете прво ићи у биоскоп да погледате филм Горана Паскаљевића о другом светском рату па онда купити још кокица и право у библиотеку у вашу локалну библиотеку (читај: крушевачку)у коју још није стигао победнички роман да вам ,,сване дан“ о ,,великом рату“.
Други светски рат – романи и филмови.
Рат из деведестих – романи и филмови.
Велике иновације.
Прави заокрети у српском стваралаштву.
Еј, чекај, па човек је написао да је у роману стао и на страну немаца и на страну јевреја и на страну срба итд. . .
Једва чекам да (не) прочитам!

Mirko i Slavko 20/01/2013 at 23:16

Kakav Drugi svetski rat? Knjiga je o Velikom ratu, kako je nekad nayivan Prvi svetski rat.

Milos Ristic 21/01/2013 at 11:53

Kako god! Prvi svetski rat, drugi svetski rat – misljenje ostaje! Tekst Todore Skoro je odlican ali me tema romana u samom pocetku odbija. Sto ne pise neko prave istinske stvari o Srbima iz daleke proslosti kad vec ide u proslost, o 2. ili 5. veku u Srba – to nije podobno- to nije podobno- otvara teorije o Srbima i vuce navodno ka nacionalizmu?!

Sledece godine su obelezavanja Prvog svetskog rata sirom sveta a tek kod nas! Sad je previse ocigledan tajming za pisanje o tome bio.

To na vezu dobio sto posto.

Milos Ristic 21/01/2013 at 11:56

Zasto ne pise o kosovskoj krizi? Nek saceka lepsa vremena za ovu zemlju pa neka pise o velikom ratu – veliki pisac – nobelovac …

Milos 21/01/2013 at 15:12

Мислим да је битно како је обрадио ту тему, која јесте велика, наравно, у делима великих писаца. А кад будем дошао до романа, видећу је ли то случај. До тад би сваки мој коментар био чисто нагађање.
Можда нашој књижевној сцени недостаје смелост у избору тема, па у том контексту и схватам претходно негодовање.

тс 21/01/2013 at 23:31

Ако те интересују те теме, ти напиши књигу о томе. Не видим зашто дизати фрку око нечега што те не интересује и нема везе с тобом. А при том ниси ни прочитао. Да не вреди, човек не би добио НИН-ову награду и тачка.

Milos 22/01/2013 at 00:12

Нисам ја дизао фрку, него само имам исто име као онај који се пре мене огласио. : ))) Иначе сам се оградио од давања оцена књизи јер нисам стигао да је прочитам.

Dimos 22/01/2013 at 03:01

Nešto ne bih rekao da je naša književnost na temu Prvog svetskog rata toliko iscrpna. O ovom sukobu prevashodno su pisali autori koji su posle Drugog svetskog rata zabranjeni (iz drugih razloga), poput Stanislava Krakova i Dragiše Vasića, a na njihovo mesto su došli oni koji su veličali NOB, taj novi „nulti čas“ istorije.

Što se romana „Veliki rat“ tiče, nisam ga pročitao, ali neka druga dela Gatalice jesam i odgovorno tvrdim da je on – bar desetak poslednjih godina – jedan od naših najboljih prozaista, posebno u domenu pripovetke i kratke priče.

Nepravedno bi bilo ne osvrnuti se i na tekst ispod kojeg stoji ovaj komentar: odličan je.

там 23/01/2013 at 00:04

Да, о Првом се код нас писало јако мало. Занимљиво је да само Растко Петровић пише о повлачењу преко Албаније, а Васић га на једном месту помиње и то је то.
Али лакше је пљувати нешто о чему појма немаш, чак не знаш ни који је то рат назван Велики. Битно да се ти испљујеш по делу које је добило НИН-ову награду. Изволи, уметниче, напиши књигу о чему хоћеш, па да ми мало пљујемо по твом труду.

Dimos 23/01/2013 at 00:30

I Nušićeva „Devetstopetnaesta“, ako se dobro sećam, takođe govori o povlačenju preko Albanije. Taman da malo popravi statistiku.

tam dimos 23/01/2013 at 14:51

Sta se primate – idite citajte …

Comments are closed.