Kolumna Todore Škoro: Rajna i svi mi

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

            stikla i knjigaViše nego u dosadašnjim, iskoristiću privilegiju kolumne da o jednom događaju govorim iz sasvim određenog ugla i iz tog ugla taj događaj i procenjujem.

            A događaj, evo već čitavog meseca, jeste famozni govor profesorke Rajne Dragićević izrečen diplomcima Filološkog fakulteta,  kao savet za stvarni život u koji treba da zakorače.

            Neću pisati o tome je li ili nije profesorka (ne)pravedno prozvala svoje kolege profesore i čitav obrazovni i društveni sistem. Neću se mnogo zadržavati ni na njenom poređenju po različitosti njenih svršenih studenata sa raznim starletama, pevaljkama, kvazi-menadžerima i kvazi-intelektualcima uopšte. Reći ću samo da je ovo drugo bilo krajnje neprimereno i za onoga ko to govori i onome kome se to govori.

            Neobičan, dakle – ponešto ili previše emotivan govor, namenjen prevashodno za „internu“ upotrebu – postao je preko noći top-tema internet-društvenih mreža i elektronskih medija. Podigao prašinu zbog rečenih profesorkinih kritika, a opet stekao bezbroj lajkova i šerovanja zbog njenih, skoro majčinskih saveta svojim studentima…

            I kad sam ga prvi put pročitala, odmah po objavljivanju, i uočila već istogа dana ogromno interesovanje za pomenuti tekst, ostala sam zbunjena, mnogostruko. Kasnije, skoro čitav mesec, koliko se o tom govoru pisalo i raspravljalo, moja zbunjenost nije jenjavala, sve do danas.

            A ostala sam zbunjena sledećim:

–          Da li je moguće da je u našem društvu ovakav govor toliko retka pojava da se njemu ima diviti ili o njemu raspravljati cela nacija danima?

–          Da li je moguće da ovakav govor koji bi se, u najkraćem, mogao sažeti u jednu profesorkinu rečenicu upućenu studentima, a koja bi glasila „Budite dobri ljudi!“ treba da bude izrečen već formiranim, iškolovanim mladim ljudima i to kao da je to nešto što čuju prvi put? Umesto mnogo ranije, i mnogo puta ranije.

–          Da li je moguće da je ceo sistem, kako profesorka kaže, toliko u blatu, pa njeni svršeni studenti, a i sam njen govor spadaju u elitne vrednosti? A ne bi trebalo. Oni su samo obični svršeni studenti, a njen govor tek uobičajeni ljudski gest pedagoga kome je očito bila sklona i tokom školovanja svojih studenata, a ne samo na kraju. Za razliku od drugih kolega-profesora, izgleda. Nažalost.

Sve vreme dok se dešavala euforija oko Rajninog govora, prisećala  sam o reči svoje dve bake, upućivanim mi još od momenta od kada sam počela da razumem svet. Mislila sam o rečima svog prvog učitelja, svojih nastavnika u osnovnoj školi, zatim svojih dobrih komšija, svoje starije braće i sestara i njihovih drugova. I prepoznavala te Rajnine reči u rečima svih njih. Naročito one da dileme između materjalnih i duhovnih vrednosti ne sme da bude. I da biti pošten i dobar čovek nema alternativu u životu. Sve to što je profesorka rekla, imalo se tim istim mladim ljudima reći mnogo, mnogo ranije, a ne na kraju školovanja, kad oni imaju već dvadeset i tri-četiri godine i kad bi  ovakvi saveti tada, trebalo da im zvuče čak i uvredljivo.

Moju generaciju bi sličan govor profesora Vladete Jankovića ili pokojnog Nikole Miloševića, na primer – uvredio. Jer se podrazumevalo da smo tim stvarima već mnogo ranije  bili podučeni. A današnje generacije?  Njih izgleda nije imao ko da poduči, pa im je govor Rajne Dragićević dobrodošao.

Ali, čak ni svi studenti  nemaju Rajnu.

Ne znam da li su imali bake, majke, učitelje, dobre komšije…

Izgleda da nisu i to je ono što je strašno.  Jer, jedna Rajna neće moći da promeni sve(t).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*