Kolumna Todore Škoro: Put za Arkadiju

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

cipeleDragi kolega Berislave Blagojeviću,

verujući da nema onog čitaoca koji tvoj zapis Harmsovsko-alanfordovska faza nije razumeo drukčije nego kao vapaj očajnika u ovoj predugој, donkihotovskoj borbi vojske gladnih u poderanoj odeći i sa rupama na đonovima (ali čistoga srca) protiv zadriglih Gospodara Sveta – sa radošću ti javljam: tvojim (našim!) mukama je kraj! Postoji zemlja Arkadija, dovoljno velika za sve nas, a put do nje počinje tamo negde ispod Alpa! Gladi i zakrpama je odzvonilo! Neće se, izgleda, obistiniti ona biblijska o iglenim ušima i bogatašima, jer su oni, čini se, odlučili da svoje bogatstvo podele i pre Sudnjega dana. Kako bi  svi imali, kako niko više ne bi bio gladan. Izdrži, zato, dragi prijatelju, još malo… Blizu je Dan Blagostanja! Moći ćemo tada, ne samo cipele, nego i knjige da kupujemo! A ovo dosad, kako si i sam rekao, bila je samo faza koju, eto, ostavljamo za sobom…

Srdačno,

Tvoja po peru i poderanom odelu sapatnica

Todora Škoro

 

Čitala sam, i nisam mogla da poverujem u ono što čitam u prošloj kolumni magistra geografskih nauka i izuzetno talentovanog banjalučkog pisca Berislava Blagojevića. Čitala sam i morala sam da poverujem u svaku njegovu napisanu reč. Pogled na moje poderane cipele me je terao na to…

Pitala sam bezglasno svog, mislila sam jedinog Boga, dokle će Gosod Bog Novac da vlada svetom?

Pokušavala i da budem bezbrižna, kao što ptice na grani ne misle ni šta će jesti ni piti, pokušavala da ne brinem o sutrašnjem danu jer mi je dosta muka i dana današnjega…

Ni vera mi nije više bila jaka uteha.

A onda, sasvim iznenada…

Iz zemlje u kojoj se vekovima nije ratovalo, u kojoj je koncentrisana najveća finansijska moć, u kojoj se, reklo bi se, već živi život dostojan čoveka, iz takve zemlje – Švajcarske – sasvim nenadano, stigao je nagoveštaj da  miran, spokojan, srećan život treba da žive svi, da na njega imaju pravo samim rođenjem. I da takav život za sve – nije daleko.

Iz jedne od najrazvijenijih zemalja sveta stiže više nego zanimljiva inicijativa: da se svakom odraslom njenom građaninu ima dodeljivati mesečni iznos od oko dve hiljade evra (a svakom detetu po četvrtina te sume), bez obzira da li je zaposlen ili ne, da li je visokoobrazovan ili bez škole, da li ima mogućnost da radi i zarađuje ili nema. Peticijom je već prikupljeno sto trideset hiljada potpisa za uvođenje tog budućeg „univerzalnog novčanog dodatka“, a potrebno je samo sto hiljada da bi Vlada te zemlje bila u obavezi da raspiše referendum o toj stvari i da onda rezultate toga referenduma poštuje…

Tumačenja u vezi sa ovom, krajnje neobičnom inicijativom su razna: od onih ljudskih, da pravo na pristojan život treba obezbediti svima, preko onih koji misle kako bi ovim postupkom bila bar donekle ukroćena bahatost bogatih i smanjen enormni jaz između jednih i drugih, pa sve do onih koji veruju da je ovo samo prvi korak na putu ka nekom novom društvu jednakih u kome bi se „radilo prema sposobnostima, a uzimalo prema potrebama“ i gde bi, time, novac kao kategorija bio sahranjen.

Je li to došlo vreme da sit glednom poveruje ili sam ja nešto pogrešno razumela?

Jer, nije ovaj apel stigao od gladnih Somalije, Kenije, Zimbabvea (ili skoro-gladnih-naroda sa Balkana, na primer, sasvim je svejedno). Stigao je iz te iste, bogate, uređene i stabilne Švajcarske koja nikada nije znala šta je glad. I to je činjenica koja mi ne dâ da u ovu priču o zemlji Arkadiji poverujem.

Sumnju mi rađa i prilično nemušto objašnjenje ovih entuzijasta da izvore (fondove) iz kojih bi crpeli novac za „sirotinju raju“ još nisu definisali, da, praktično, ne znaju odakle bi svoj humani izum finansirali. Doduše, lepo im je objašnjenje da će ovim načinom, kad čovak poseduje zagarantovanu sumu novca, on biti rasterećeniji u traženju posla (koji bi se, naravno, plaćao, ali im Obavezni Dodatak time ne bi bio uskraćen); da bi time svršeni studenti bez psihološkog pritiska nemanja posla prihvatali samo izabrane poslove za koje su se školovali, a ne bilo kakve; da bi tako i svi potencijalni poslodavci morali da prema potencijalnim zaposlenima budu predusretljiviji….

Rečju: milina jedna.

Optimisti tvrde da će se uskoro zemljama Evropske unije proširiti ova inicijativa, da, doduše, taj „socijalni iznos“ neće svugde biti tih švajcarskih dve hiljade evra, te da će se tako, u vrlo skoro vreme stvoriti i svi uslovi za jednakost i ravnopravnost.

Zvuči poznato?

A verovatno?

Ili je iza svega ovoga neka nova igra Zapada, kao u filmu „The game“. Pa, ako preživimo – aplaudiraće nam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*