Zvali su je oduvek Vera Karijera. Umela je nepogrešivo da nanjuši pobedničku stranu još dok izbori ne bi bili ni raspisani, a kad se raspišu, i kad krene izborna kampanja, njena bi uvek bila najupečatljivija, slogani pamtljivi, ubedljivi, bilbordi koje bi osmišljavala najefektniji i, dok bi se politički takmaci osvestili, partija ili blok za koje je ona radila, bili bi po istraživanjima onih koji se izborima bave, u nedostižnoj prednosti. Nije međutim Vera Karijera nikada radila na ličnoj promociji, nego isključivo za dobrobit stranke koju bi izabrala. E, sad, pitali se mnogi koji pamte bar sedam-osam izbora unazad, iz kojih su, rekoh, izlazili kao pobednici upravo Verini puleni – je li to ona umela samo da izabere prave favorite ili je baš ona od njih, svojim rečenim kvalitetima, pravila pobednike. Tek, postao je trend (i narod se opametio!), da, kako primete na koga Vera stavlja ulog, masovno se u tu stranku učlanjuju. I ta stranka posle pobedi. Ima, dakle, tu eto i narodne volje, nije da nema, ali bez Verinog signala svi bi ostali kao jadne dezorijentisane ovčice, ovako su to bivale vrlo disciplinovane ovčice, ako tako može da se kaže.
Veru nikad niko nije uživo video, bar ja ne znam nikoga ko se time pohvalio, ali su za nju svi znali. I pitali se šta je nagoni da tako zdušno pomaže jednima, a druge tako zbriše, među brojnim političkim strankama svih boja, duginih takoreći! Niko to nije znao. Pitaju se mnogi i zašto se narodni gnev ne obruši na Veru Karijeru kad, već par meseci iza izbora, a o par godina i da ne govorimo, oni koje je ona proizvela u pobednike, poreknu sva obećanja koja su tako širokogrudo u predizbornoj kampanji davali, promene kurs da više ne možeš da prepoznaš ni u tragovima onu politiku koju su na početku zagovarali. Politika je kurva, zna se, tek bi opsovali. Politiku, ne Veru Karijeru. I opet bi u nju gledali kao u boga kad se ono rasformira skupština, i vlada i svi potpredsednici, pa i ppv, i kad nastane njihova strka i borba za glasove, bespoštedna!
Ovih izbora, međutim, iako su uveliko najavljeni, iako je i predsednik vlade, i svi pp-i, pa i ppv, svi poslanici uopšte, raspušteni – Vere Karijere nema ni u najavi! Da nije umrla, pitaju se ljudi. Teško bolesna? Uhapšena? Narod već očajan u svome nesnalaženju bez nje. A onda je osvanula vest: Vara Karijera osnovala svoju stranku! Zvaće se jednostavno – Kulturna. Sa sloganom „Mi znamo kako se pobeđuje“. Narod ostao šokiran. Mnogi se, doduše, slagali sa rečenim sloganom, jer ko bolje od Vere zna da pobeđuje. Ali – kulturna stranka?! Ma, haj’ te, molim vas… Ko je još od kulture vajde video; umetnici i kulturnjaci uopšte su zanesenjaci svake vrste, to svi znaju, kako s njima među ajkule svepolitičke, pitao se i krstio narod, i onaj verujući, i neverujući. I postao gnevan na Veru. Okrenuo joj narod leđa, napustili je svi u raznim pravcima pošavši, baš kao one pomenute dezorijentisane ovčice. A ona je, tvrde, vikala za njima, Stanite, stanite… sve ovo će proći, budimo ljudi, vikala je još i kako nije teško biti fin, kažu, i braćom ih nazivala, vapijući – knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci… Kleli se svi da su joj čuli glas, bar glas za sve ove godine su joj čuli, ali lik, lik joj i dalje niko video nije.
Iz daljine, sasvim potmulo, čuo se još jedan glas. „Ona zna, Vera zna, vidi dalje od svih nas! Setite se, ona nikada nije pogrešila, vratite seeeee…“
Taj glas me i probudio. U znoju i sa srcem pod grlom, uključih televizor. Spikerka je na vestima govorila o dvostruko povećanom budžetu za kulturu, o književnim festivalima koji će se ove godine održati svi bez izuzetka, o najbrojnijem do sada otkupu knjiga za biblioteke, o otvranju svih muzeja koji su godinama zatvoreni…
Pomislih na sve one dezorijentisane ovčice i bi mi ih žao. Ali, okupiće se oni. A Vera Karijera? Pa, vidite, ne predaje se ona lako.
Samo, sad kao da je rešila da pusti da sami odlučimo pobednika.
Pa kako nam bude.
Pročitajte i:
