Kolumna Todore Škoro: Nije isto

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

nije istoJedva da je imala pet ili šest godina. U jednoj ruci držala je kesu kroz koju su se nazirale slikovnice, a drugom je pokušavala da majku povuče za rukav negde nazad. I plakala je, a suze su se, neobrisane, sušile na rumenim obrazima.
„Kako si mogla da zaboraviš da mi kupiš te bajke?“, pitala je, po ko zna koji put, i molila: „Hajde da se vratimo…“.
„Kupićemo ih u bilo kojoj knjižari, danas ili sutra, mila. Nećemo se vraćati. To je isto…“
„Nije isto! Nije…“, ponavljala je ridajući dok su ulazile u tramvaj koji ih je ispred zgrade sajma povezao nekud prema centru grada.

Nije isto.
U pravu je ta krupnooka princeza koju sam prošle godine srela vraćajući se sa Beogradskog sajma knjiga i koju neću možda i ove godine sresti, ali koja će, uverena sam, tamo biti i ove, i svih narednih godina, na mestu gde se nedelju dana slavi knjiga, pisci, čitaoci. I nije isto, kažem i ja. Sajam je nešto sasvim različito.
Današnji, i narednih sedam dana, vraćaju mi veru, pomalo narušenu tokom godine, da će knjiga, ona na papiru, uprkos svim tehnološkim čudima koja se brzinom svetlosti rađaju, opstati. I da, kad se organizatori, po zatvaranju sajamskih kapija pohvale posetom od nekoliko stotina hiljada, smem da verujem da će se knjige još čitati. I da, u tih sedam-osam dana, osim onih koji su stotinama kilometara daleko, nema nikoga ko neće bar na jedan dan, bar na jedno popodne otići na to slavlje knjizi u čast. Makar i da bi se tamo video sa školskim drugom iz gimnazije posle mnogo godina, nije važno. Važno je da će to da bude na sajmu knjiga, a ne u kafani. I poneće svako od njih, pod miškom ili u kesi, bar jednu ili dve knjige. On, ili neko u kući će ih tokom jeseni već pročitati. I to me neizmerno raduje.
Ne želim da u ovim prazničnim danima koji slede budem maliciozna i govorim o tome kako su nam se književne vrednosti malo pretumbale, pa se najveća pažnja (buka) stvara oko nečega što književnost nije. Ni to ne mora da bude važno. Svaka knjiga ima svog čitaoca, pa i te i takve knjige imaju svoje. Opet kažem, važno je što će se, između svih mesta, možda zabavnijih, izabrati baš sajam. A ne kafić ili ulica, na primer.
I nije važno što ćete, u glavnoj sajamskoj hali najpre uočiti štandove onih koji su postali moćni menadžeri knjige, koji su od izdavaštva napravili biznis gde se, izvesno, veliki novac sabira, sudeći bar po impozantnim kulama i dvorcima na koje im štandovi liče. I tu je, po pravilu, najveća gužva. Tu, gde je svakodnevno neki vašar, neka predstva, gde danas svoj bestseler potpisuje estradna zvezda, sutra propali političar, ili već neko treći. I nije važno što sve to zajedno može da zaliči na cirkus, što se može dogoditi da u stisci i u gunguli, dok se čeka da tv-zvezda potpiše svoju provokativnu biografiju, mnogi u tom redu nagaze ili gurnu starog sedog gospodina koji pomno pregleda knjige kod izdavača preko puta, a da u njemu ne prepoznaju našeg najpoznatijeg pisca. Nije važno. Izviniće mu se ako su ga očepili, on će im se blago nasmešiti i svako će nastaviti svojim putem.
Volim sajamsku bliskost i neposrednost, kakve nema tokom godine u knjižarama. ili na književnim promocijama. Na sajmu, dovoljno je samo da pomislite na svog omiljenog pisca i – srešćete ga. Možete i da mu priđete, upitate ga za zdravlje, date da vam potpiše knjigu, saznate šta novo piše. Odgovoriće vam ljubazno kao da se godinama znate.
Zato je u pravu moja junakinja s početka priče. Nije isto. Na sajmu se oseća ta divna, božanstvena veza – između pisaca, čitalaca i knjige. Sve drugo nije važno. Pa čak ni ona, da li degradirajuća, ili ne znam već kako da nazovem tu pojavu na izlazu, kod sajamske kapije, kad, sve vičući poput kolportera (koji drugim danima to zapravo i jesu), neki mladi ljudi čitaocima nude, uz kupljeni primerak jednih dnevnih novina, knjigu po izboru. A izbor nije neznatan, ima tu svačega. Pa ako je preostalo pedesetak dinara u novčaniku, kupi se i ta knjiga, uz novine gratis (ili beše obrnuto) i ponese se kući. Pročitaće već neko ako ne vi. Ili će čemu drugom koristiti. Duga je zima.
Zato nije isto, mislim, i , da mogu, izljubila bih onu princezu s početka priče u one dve suzice na obrazima. Za nju se ne bojim, zna ona na koju će stranu. A ostali? Svakome po volji. Važno je da se na sajam knjiga ode. I kupi se knjiga Elis Manro, Kortasara, Albaharija ili Mirjane Pavlović, na primer. Ja, naime, volim dobre priče. I bajke, svakako bajke. Još verujem u njih.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*