Volim i ja dobre solo-prodore, veličanstveni ambijent Marakane, Nejmarove ili Ronaldove majstorije na terenu, upornost i posvećenost nemačkih reprezentativaca do devedesetog minuta bez obzira na rezultat, pa povremeno odgledam neku utakmicu na Mondijalu. Bivši (i) sportski novinar to iz mene traži. Zato danas ova tema kolumne, a i bilo bi takoreći blasfemično pisati o čemu drugom dok cela kugla zemaljska prati tu najvažniju sporednu stvar na svetu.
Ima tu dobrog fudbala (najboljeg!), ali ono što mi je od pre početka šampionata snažno privuklo pažnju ne spada baš u fudbalska pravila, naprotiv. Kao najavu svetskog fudbalskog prvenstva, reprezentacija Srbije odigrala je utakmicu protiv slavnog Brazila, domaćina. Momci sa Balkana, puni adrenalina što imaju (kakavu-takvu) priliku da zaigraju protiv najboljih, na teren su istrčali kao da je to utakmica na život i smrt, kao da je finale samog Mondijala, a ne tek obična pripremna i prijateljska utakmica. Bilo me je stid onolikih oštrih startova i neprimerene želje za pobedom naših reprezentativaca do koje se htelo grubostima kad se već driblinzima i preciznošću šuta nije moglo. Promenila sam kanal.
Da me muški pripadnici buba-mare ne razumeju pogrešno, znam ja da nisu oštri startovi, „prljava igra“, povlačenje za dresove i podmetanje nogu izum srpskih reprezentativaca, primetila sam i sama da su zvižduci sudija koji oglašavaju faul u poslednje vreme mnogo češči nego pre deset-dvadeset godina. I da to rade i drugi timovi. I da se igrači, kod skoro svake sudijske odluke bune, unose arbitru u lice, protestuju. Znam. Ali onda odgledam utakmicu Japan – Obala Slonovače. I ostanem zadivljena ponašanjem fudbalera azijskog prvaka. Mirni, staloženi, u napadu korektni, takoreći bez kontakta s protivničkim igračem, a o protivljenju sudijskim odlukama da ne govorim, ispoštovala se svaka, čak i kad su bili očigledno oštećeni. I, naravno, zadivim se. Možda ne igraju najbolji fudbal na svetu, ali Japanci su naučeni da igraju najkorektniji. Da poštuju i igru i protivnika.
Sutradan tek mom divljenju nije bilo kraja kad su mediji preneli informaciju (skoro pa pod naslovom „verovali ili ne“) da su japanski navijači ostali na tribinama brazilskog stadiona i dugo posle utakmice, sve dok nisu počistili i poslednji komadić papira koji je ostao iza njih. Naravno, niko to od njih nije tražio, učinili su to samoinicijativno. Valjda zato što uvek, i kod svoje kuće, i svugde to čine.
Setila sam se tada i onih žutih, tada skoro novih, autobusa koje je moj grad dobio od vlade Japana, a koji su pretili da se, našim navikama, vrlo brzo pretvore u krševe kakvim smo se do tada vozili, dok nije stiglo blago upozorenje iz te daleke zemlje kako bi trebalo da čuvamo i održavamo poklon koji smo od njih dobili. Setila sam se i jedne druge donacije zemlje izlazećeg sunca, kad su hiljade sadnica trešnje poklonili mome narodu, a moj narod, gazeći jedni preko drugih, i lomeći ruke i noge jedni drugima navalio da do besplatnog drveta stigne. I bi me opet sramota. A najveća (a nema, opet, veze sa fudbalom) obuzela me onomad, kad je ceo naš region zadesila strašna poplava, pa se dogodilo da mega-marketi budu opustešeni pijaćom vodom koja nije uvek odlazila onima koji su bili najugroženiji i nisu je imali, nego u špajzeve i na terase onih koji su (za „nedajbože“) istu skladištili iako njihovom gradu (na primer Beogradu) slična pošast nije ni malim prstom zapretila.
Neko je tada pustio na društvenim mrežama snimak o ponašanju Japanaca kad ih zadesi nevolja (a zadesi si ih skoro svakoga dana, lakši ili teži zemljotres). Oni u kilometarskim redovima mirno stoje ispred marketa, a kad na red dođu kupe jednu ili dve flaše vode, kako bi bilo dovoljno i za druge.
A Mondijal teče….
Pobediće Brazil, Nemačka, možda Holandija ili Portugal. Ali, hoće li ti mladići kad budu podizali pobednički pehar moći da kažu da su naučili da je fudbal igra u kojoj jeste važno pobediti, ali nije manje važno – kako. Hoće li ih neko podsetiti šta je to viteštvo, poštovanje protivnika, poštovanje pravila i da biti najbolji prvo znači dati najbolje od sebe, a onda tek biti bolji od protivnika.
Nekako istovremeno sa početnim utakmicama brazilskog Mondijala, odgledah i poslednje epizode domaće igrane serije „Montevideo“ i pomislih kako je šteta, velika šteta što je nisu odgledali svi oni timovi koje njihovi treneri uče da foliraju faul, da psuju sudiju, da klizećim startovima lome noge protivničkim igračima.
Ili je za to već kasno, ako se fudbal od igre prometnuo u rat, gde je jedino važan rezultat i pobeda, po ma koju cenu. A cene su milionske. I ko onda još za viteštvo, na terenu ili van njega, pita…
Možda toga ima samo još u sentimentalnim filmovima.
Pročitajte i:
