Kolumna Todore Škoro: Kuća za lutke

Filed under: kolumne,Todora Škoro |

lutkaTri puta sam obišla kvart dok nisam pronašla adresu koju tražim. Kad mi je ljubazni prolaznik rekao da treba da uđem u zgradu na čijem je ulazu u prizemlju stajala velika mesingana tabla sa imenom strane trgovinske firme, popnem se na treći sprat i da ću tamo naći nešto što se zove univerzitet, pomislila sam da se šali.

            „Novo doba, gospođo“, dobacio je, uz smešak, odlazeći.

            Dok sam na rečenom trećem spratu među brojnim pločicama interfona tražila prezime svog druga iz gimnazije i sa fakulteta koji mi se onomad pohvalio kako je postao univerzitetski profesor i pozvao me da svratim u njegov kabinet da se ispričamo, i dok sam prolazila velikom salom čudno izdeljenom pregradama od pleksiglasa na nešto što je ličilo na boksove,  setila sam se zgrade državnog fakulteta koju smo oboje pohađali, kamene, raskošne, sa brojnim ornamenttima, i njenih slušaonica sa visokim plafonima u koje je moglo da se smesti i po stotinu studenata. U ovoj hali podeljenoj na boksove skoro da nikoga nije bilo. Srela sam samo dve devojke na hodniku dok prijatelj nije izišao meni u susret da me dočeka i srdačno me uveo u svoj kabinet. U četiri kvadratna metra tog prostora omeđenog pleksiglasom od ostalih kabineta, smestio se njegov moderni, maleni pisaći sto sa kompjuterom, stolica i pored još dve, jedna do druge, metalne. Smestih se najudobnije što je u tim uslovima moglo, kad mi prijatelj, izvinjavajući se, reče da ima samo da ispita još dve studentkinje pa ćemo onda da se siti ispričamo, možda ipak negde napolju, a ne ovde. Zbunjena, ustadoh da iziđem, kad me on zadrža rekavši da ja nikako ne smetam i da će to biti brzo gotovo, taj ispit.

            Nasmejah se u sebi kad su ušle, onako sićušne, kao po meri ovog prostora. Doterane, dugokose, plave, perfektno našminkane, podsetiše me na lutke. Posle prilično opuštenog i neobaveznog ćaskanja sa profesorom o sunčanom vremenu usred januara, jedna sede na jedinu slobodnu stolicu i moj prijatelj joj reče da počne. Predmet koji je polagala zvao se nešto kao teorija masovnih komunikacija i ona je počela da govori brzo i gestikulirajući, uz obilje žargonskih izraza, a da to, ako sam dobro razumela, nije bilo u cilju ilustracije teme koju je apsolvirala. Prekinuo ju je ubrzo upisavši ocenu u indeks i pogledao u drugu devojku. Prva tad vrisnu. Desetka! Hvala, profesore… Druga je, na vrlo sličan način počela da govori potpuno iste stvari kao prethodnica. Posle minut-dva i ona je prekinuta, ocena upisana, novi uzvik oduševljenja, nova desetka.

            I nigde ceduljica iz kojih bi se izvukla ispitna kombinacija pitanja, nigde ostalih studenata kao publike, nigde potpitanja, nigde one stare dobre studentske treme i nervoze, nigde ozbiljnosti u svemu tome, nigde… mnogo toga što pamtim kao fakultetska i ispitna iskustva.

             Videvši moju zaprepašćenost koju nisam na vreme uspela da sakrijem, moj prijatelj je, čim su dve lutkolike studentkinje izišle ćeretajući o večernjem provodu koji ih je toga dana čekao, ustao i zamolio me da ipak sednemo preko puta, u kafanu, u kojoj ćemo se, nasmejao se, možda osećati prijatnije.

            Možda? Nasmešila sam se i ja, i dok smo u tih par sati evocirali uspomene iz studentskih dana, složivši se, kao i svi koje je mladost nepovratno napustila, kako je sve nekada bilo pravo i najbolje,  ipak nijednom nismo napravili poređenje sa ovim sada.

            „Kobajagi“,  pomislila sam o onom što sam videla na tom mestu koje bi trebalo da bude hram znanja. Sve je tu kobajagi. Kao i u kućicama za lutke, uostalom. I u njima ništa nije pravo. Ni veliko.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*